Opstezice dzelata i zrtvi od svih je davno napravilo saucesnike; ko nam onda daje moralno pravo da robovima skidamo okove koji im savrseno pristaju i vec imaju funkciju nakita

Ja sam doziveo iskustvo o kojem herojski mitovi cute; moj svet se rasuo na nespojive cinjenice i nema te Izide koja ce ga iznova sastaviti u telo jednog boga

And all the shame njas on the other side
D. Bonjie _ Heroes

Miodrag Markovic

U toj pojavi mozda je trebalo videti izvestan napredak u odnosu na nize zivotinjske vrste koje nisu imale srecu da osete blagodeti civilizacije. Pa ipak, razlika u formi obelezavanja granica kao da nije bila dovoljna da ukine sustinsku slicnost sa dalekim srodnicima. A da li se toj slicnosti trebalo radovati kao dokazu ocuvanog kontinuiteta sa rodom primata, ili je pak trebalo jadikovati zbog isceznuca onoga sto su duhovitiji filosofi nazivali »svescu« i »razumom«, vreme ce pokazati.

Izmedju nepomirljivih grupa, izmedju linije Mazino i linije Zigfrid, lezala je no man's land. Kao sto i sam izraz kaze, stupiti na nju (niciju ili neljudsku zemlju) podrazumevalo bi gubljenje ljudskih svojstava. U zelji da se tabu ocuva i ljudskost potvrdi, svako slicno ogresenje o pravila igre surovo se kaznjavalo. Onaj ko bi stao izmedju iskopanih rovova i viknuo »Zasto?«, ne bi dugo cekao na odgovor. U sukobu izmedju »nasih« i »njihovih« nije moglo biti mesta za one cija bi neodlucnost kvarila zajednicku zabavu i radosno krvoliptanje.

Postavljeni cilj _ unistenje Drugog kao drugacijeg _ bilo je, naravno, nemoguce u potpunosti ostvariti. (Cak je i Ciklon B zatajio na mnogo manjem uzorku.) No, svi koji bi tu cinjenicu spoznali i saopstili pre vremena izlagali su se riziku da budu optuzeni za samilost _ sto se pokazalo neoprostivim u jednom hriscanskom svetu. Kada bi se takvi mekusci ipak pojavili medju »nasima«, u prvom casu skoro da se nije znalo sta da se sa njima cini, toliko je dogadjaj bio protivprirodan. Imali su nesumnjivu prednost da se zateknu sa prave strane granicne crte, a opet su dozvoljavali sebi da budu kvariigre, ubacivaci klipova u tockove, opadaci pravedne stvari pred Gospodom; nametao se neizbezan zakljucak da rade za Drugoga (Sotonu ili stranu silu, svejedno). Za ovu neugodnu situaciju, na svu srecu, vec je postojala odgovarajuca rec; dokaz da se sa tim od pocetka racunalo.

Za razliku od decjih igara, u igrama odraslih sve zapocinje nekako potmulo i izokola jer podela uloga tek predstoji. Ispipava se, njusi, rezi, prepoznaje po mirisu. Arhetipska situacija, rekli bi tradicionalisti... U prvoj fazi igre, vlasti jos umnozavaju bezlicna upozorenja tipa »ima medju nama nekih koji...« _ sto je samo suptilan nacin da se obnaroduje kraj lovostaja i podstakne osvetnicki entuzijazam u masama. Ali ovi ustreptali podanici jos nisu dovoljno sigurni na koga bi trebalo da nasrnu i u kojoj meri je to bezopasno. Druga faza zato daje precizne orijentire pomocu licnih prozivki u trecem licu jednine (»taj i taj je izdajnik«) i sokoli mase ukazivanjem na slabost protivnika (»usamljeni pojedinac«, »sacica neistomisljenika... kojih je svakim danom sve manje«). Nepotrebno je reci da je adrenalinski efekat u auditorijumu u obrnutoj srazmeri sa ponudjenim argumentima. Zavrsna faza ocituje se brutalnim prelaskom sa treceg na drugo lice jednine i neretko je pracena selidbom usamljenog pojedinca u vecna lovista.

O vaznosti pravovremene primene odredjene faze huskanja najbolje svedoci slucaj Robespjera (1794) koji je izgubio glavu samo zato sto se u odsudnom casu opredelio za bezlicnu fazu huskanja umesto da poimence navede izdajnike revolucije. Deputati konventa bili su u tom trenutku spremni da se pomire sa jos nekolicinom odrubljenih glava, pod uslovom da im se garantuje kako njihove nece biti na spisku _ no, ovako uopstena pretnja sve ih je podjednako ugrozila i naterala ih da se ujedine. Tako je Robespjer zavrsio na giljotini, dokazujuci svojim primerom da je za jednog tiranina pogubno svako odstupanje od karaktera. Herojska doba ostavila su nam u nasledje pateticne mitove za kojima i danas cesto posegnemo kada zazelimo da svog suparnika ocrnimo a sebe predstavimo u najboljem svetlu. Najpogodniji za tu svrhu je, naravno, mit o izdaji. Njegova prednost je u samoociglednosti; nema tog smrtnika koji bi od slicne optuzbe uspeo da se opere na iole ubedljiv nacin. Dodatna prednost je u tome sto se, optuzujuci drugoga za izdaju, ipso facto deklarisemo kao pozitivan lik _ kao starovekovni heroj, novovekovni kauboj ili savremeni konformista.

Zanimljivo je, ipak, da mitologija izdaje nije toliko drevna koliko bi se dalo ocekivati. U Ilijadi, klasicnom delu iskljucivo ratne tematike, nemoguce je otkriti nekog izdajnika, premda nas logika stvari uverava kako ih je moralo biti. (Ahilovo ponasanje, recimo, bilo bi danas dovoljno za izvodjenje na preki sud.) No, izdajnici iz Trojanskog rata mozda nedostaju usled toga sto se u staroj Grckoj od svih covekovih osobina najvise cenila arete (odlika, izvrsnost), a ona je u odredjenim slucajevima mogla da obuhvati cak i cin izdaje. Ovo nerazumno shvatanje ce dolaskom hriscanstva biti modifikovano i oslobodjeno logickih protivurecnosti.

Da bi se bolje ilustrovao kosmicki cin izdaje novih principa bio je potreban primer po meri narodne inteligencije. I zaista, cim malo razmislimo, prisecamo se onog kobnog Judinog poljupca, krive masline sa koje se njise njegovo telo i 30 srebrnjaka rasutih u blatu. Mozemo da razmisljamo i malo bolje i malo vise, ali tesko da cemo se setiti uspelije paradigme izdaje: Juda Iskariotski je ocito jos jednom ispao zrtveni jarac covecanstva _ u odnosu na njega odmeravace se tezina zlocina buducih izdajnika. Prvi sledeci primer navesce po refleksu zlosrecnici ovih krajeva: bice to Vuk Brankovic, cuveni izdajnik sa Kosova. Ali, kosovski mit je derivat Novog zaveta, a Brankovic je samo dopisivanje imena na standardizovanom Judinom obrascu, podjednako neumesno kao i u slucaju izvornika.

raste u srazmeri sa jednostavnoscu price. Iz tog razloga, sledeca pitanja ce se smatrati nepozeljnim: zbog cega bi Judina odgovornost trebalo da bude veca od odgovornosti onoga ko se tri puta odrekao svoga ucitelja ili od odgovornosti naroda koji je umesto sveca oslobodio razbojnika (svaki narod bi isto ucinio i danas)? Zbog cega je u ovim krajevima za izdajnika izvikan Brankovic koji je nastavio da se bori protiv turskog osvajaca, a u narodnog junaka ispevan obican turski vazal? Odgovora nema jer se sa mitovima ne raspravlja _ na njih se poziva.]

Klasifikacija izdajnika se vremenom razgranava do neslucenih razmera; rasuti po Judinom genealoskom stablu, oni naizmenicno izdaju svoga vladara, veru, otadzbinu, politicku stranku, poslovnu firmu, najboljeg prijatelja ili (u nedostatku navedenog) barem sopstveno ubedjenje. Ali uverljivost izdajnika kao da slabi sa svakim novim izdankom _ novovekovni kvislinzi bice tek karikature jednog mita.

Izdaja ubedjenja, na primer, odigrava se svakog casa, oko nas i u nama; to je danas vec truizam na koji je izlisno trositi reci. Ime toj sveopstoj izdaji je promena i ona je zajednicka zivoj i nezivoj materiji; ispoljava se na subatomskom, atomskom i molekularnom nivou, pre nego sto obuzme unutrasnje organe i useli se u misli. Na zgrazavanje naucnika, elektroni slobodno iskacu iz svojih orbita... minerali bujaju, vrste mutiraju, cak se i mrtvaci transformisu u utrobi crva. Jedina bica kojima je ova promena uskracena su dogmate i zombiji, undead, evil dead, opasni polumrtvaci iz horora C produkcije. Njihovom mumificiranom svetu preostao je jos samo ulaz; jednosmerno Savlovo konvertitstvo koje kroz njega vodi pozeljno je i blagosloveno, ali svako dalje mrdanje je zabranjeno. To je pakao sputanih tokova energije, implozija opstih mesta i kica feljtonistike. »Poznacete ih po delima njihovim«, receno je. Ali i po recima koje tim delima utiru put. Sledbenici svih partija i sekti sricu rigidan i prepoznatljiv tekst koji ih identifikuje posle par izgovorenih recenica. »I njant your brain«, mumla gladni zombi u filmu Return of the Living Dead. Na taj skromni iskaz se moze svesti sve ono sto verske i politicke organizacije imaju da nam saopste.

Izdaja, dakle, zaista postoji, ali na jednoj ravni koja je toliko univerzalna da izmice manipulaciji. Ako bi u taj pojam ipak trebalo uneti vrednosna odredjenja, ogranicimo se na minimum. Prvo sto mi pada na pamet je covek koji svog psa ostavlja na ulici da saceka dolazak sinterskih kola. Tema o izdajniku i heroju danas je umnogome izgubila romanticna obelezja. Skoro da mi je nemoguce da zamislim te ciste kategorije a da odmah ne osetim potrebu da ih uprljam nekim postmodernim komentarom. Jer, ja sam doziveo iskustvo o kojem herojski mitovi cute; moj svet se rasuo na nespojive cinjenice i nema te Izide koja ce ga iznova sastaviti u telo jednog boga. Da bi to izvela, prethodno bi morala da mi unisti secanje.

Naravno, i ja pribegavam sitnim lukavstvima da bih nezahvalnu situaciju ucinio podnosljivom. U potrazi za izgubljenim osloncem iscitavam klasike, onako kao sto se uoci spavanja prelista dobro poznata knjiga iz detinjstva koja u sebi ne krije nikakva iznenadjenja. No, da li je to jos uvek moguce? U mojim starim knjigama kao da je izmedju redova dopisan novi tekst; patetican jezik heroja sada odzvanja suplje i neuverljivo, njihovi pravedni ciljevi su podjednako sumnjivi. Cak su i decje igre prestale da budu jednoznacne. Uporedo sa iscezavanjem crvenokozaca, holivudski celuloid prestao je da glorifikuje gonice stoke i opravdava odstrel Indijanaca; deca nasih oslobodilaca morala su da preispitaju neke postavke omiljene igre Nemaca i partizana. Istorijska nauka se pokazala trosnom i nepouzdanom, barem koliko i stvarnost koju opisuje.

Ono sto sada osecam dok citam o neustrasivim vitezovima mozda je izvesna zavist prema tim priprostim nasilnicima koji ne sumnjaju ni u jednu glupu ideju pogodnu da im pribavi slavu i dobit, mozda je samo nostalgija za vremenom izvesnosti koje se nece vratiti _ neki vid prelistavanja porodicnog albuma _ ovo je deda, ovo je nasa stara kuca, ovo je zgrada na uglu koja vise ne postoji... A komunikacija sa tim licima i predelima svodi se na odvec ocigledno ucitavanje sopstvenih predrasuda.

Na nesrecu umornih i egzaltiranih dusa, nema idilicnog povratka ognjistima. Neko se vraca domu da bi ubio oca i ozenio majku, neko da bi pobio prosce, a neko da bi izazvao bratoubilacki rat. Kada se bolje promisli, doba nevinosti se ukazuje kao fantazam slican rajskim harfama, kupidonima i fontanama besmrtnosti.

Evo jednog heroja koji se na prvi pogled izdvaja iz mase ukoljica _ ser Tomas Mor postao je covek za sva vremena izgubivsi glavu zbog svojih ubedjenja. Mozemo li da zaprljamo i ovaj svetli primer? Priznajem da mi se gubljenje glave zbog zadrtog insistiranja na dogmi kojom se kralju zabranjuje novi brak cini nedovoljno vrednim podrzavanja. Ako bi zadrtost trebalo uzeti kao merilo ispravnosti necijih ubedjenja, bojim se da bi spisak »ljudi za sva vremena« obuhvatio vascelo covecanstvo (sa izuzetkom nekolicine izdajnika ljudske prirode). Ako bi pak trebalo uzeti u obzir i spremnost da se ta zadrtost brani sopstvenim zivotom, spisak se ne bi mnogo smanjio _ sto je neka ideja gluplja, veci broj ljudi je spreman da za nju pogine.

Zalosnu sudbinu ser Tomasa ovde pominjem samo kao ilustraciju zrtvovanja za istorijski prevazidjenu stvar. Vec u svoje doba on je bio covek za prosla vremena; buducnost moze da zavesta tek opomenu na jednu pojavu koja postaje sve popularnija.

Uzimam novije knjige. Heroji i izdajnici sve cesce se smestaju u ideoloski kontekst. U velikim svetskim ratovima ginu anonimni milioni, nediferencirano topovsko meso: u takvoj kasapnici postalo je nemoguce izboriti se za status Ahila. Podjednaka verovatnoca smrti od zalutalog srapnela i pri jurisu na neprijateljski bunker u znatnoj meri je devalvirala pojam hrabrosti. Individualni cin heroizma sada se najbolje ispoljava u zatvorenom prostoru islednicke kancelarije, u suocenju dzelata i zrtve. Kaze se: »mucili ga i nije priznao«, ili: »on je izdajnik; uplasio se mucenja i odao drugove«.

O mucenju u cilju iznudjivanja iskaza postoji obimna, skoro zastrasujuca dokumentacija. Ono sto u prvi mah pada u oci je izuzetna inventivnost mucitelja; samo nabrajanje sprava i metoda za nanosenje bola ispunilo bi deblju knjigu. Citajuci opis tih ingenioznih tehnika ne mozemo se oteti utisku da napor ulozen u njihovo smisljanje i primenu daleko premasuje tako banalan cilj kakav je iznudjivanje priznanja. Ovo barokno preterivanje u odnosu na zahteve postupka ukazuje da pravi motivi mucenja leze negde drugde, mozda cak na ontoloskoj ravni.

Navodim tipicnu situaciju, onako kako je predstavljena u ispovestima prezivelih _ ova savremena linija prati razvojni put totalitarizma i vec se pretvara u petparacki klise. Mesto radnje: Gestapo ili Lubjanka. Akteri: islednik i uhapseni (buduci heroj ili izdajnik). Sukob volja, sukob razlicitih ubedjenja. Zbog cega me sve to podseca na one fotografije iz porodicnog albuma?

Primecuje se sa zaljenjem kako vise nema onih negdasnjih mucenika. Où sont les martyrs d'antan? _ vapiju desenzitivisane mase, pri cemu to odvec podseca na poklice u rimskoj areni. Ali, zaista, salu na stranu... Gde je Mucije Scevola, gde su oni hajduci kojima su prebijali ruke i noge, gde li komunisti kojima su gasili cigarete na stomaku a da nista nisu priznali? Postoji jedna komicna intervencija na tu temu u Misiminoj tetralogiji: politicki uhapsenik se uzivljava u ulogu heroja i koristi priliku da se isledniku pohvali svojim antidrzavnim stavovima. Zacudjen je sto ga ovaj mirno slusa, trepce i uopste ne reaguje. »Zbog cega me ne mucite?«, pita ga nestrpljivo, u najboljem maniru japanskog mazohizma. »Mi mucimo samo one koji cute«, odgovara islednik. »A vi pricate.«

Avaj, danas svi priznaju sve od reda, cak i ono sto ih nisu pitali. A zasto i ne bi, uostalom? U krajnjoj liniji, uz malo islednickog strpljenja, nema toga ko nece zapevati cuvenu pesmu: Under the spreading chestnut tree, I sold you and you sold me. Naucilo se, konacno, u kakvom svetu se zivi. Nauka je napredovala dzinovskim koracima, a medicina je otkrila centre za volju i nacine da se na njih utice. Svima je poznato da postoje sinteticke droge koje otvaraju dusu; posle jedne injekcije skopolamina prica se o prvoj ukradenoj jabuci. I zar nije cudno sto se uprkos tih sofisticiranih tehnika jos uvek pribegava palicama i elektrodama koje se vezuju za genitalije?

Iskustvo nam govori da je zaljenje zbog nedostatka mucenika najcesce licemerno. Mozemo li doista da zamislimo nekog mucenika koji danas ne bi bio ismejan od tih istih nostalgicara? Nekoga ko trazi pravdu i pri tom se poziva na zdrav razum? U Sovjetskom Savezu su takve slucajeve ekspedovali u najblizu dusevnu bolnicu sa dijagnozom »sizofrenija _ gubljenje kontakta sa stvarnoscu«. I nije pri tom toliko bitna namera rezima da slicne usamljene primere diskredituje, koliko spremnost naroda da sam iznadje cinicnu argumentaciju za njihovo omalovazavanje. Ako se neko odluci da strajkuje gladju, reci ce da u potaji jede; ako ga premlate, reci ce da mu nije nista, jer je jos ziv; ako ga ubiju, reci ce da mu niko nije kriv sto je budala. Iz prilozenog se najbolje vidi kako Isus ni danas ne bi imao nikakve sanse.

Savremena situacija je postavljena tako da nas suocava sa izborom izmedju bezvoljnog cinizma i bezumne akcije _ to je slika manicno-depresivnog sindroma. Nabrajanje novomucenika kao da je sracunato da izazove osecanje malodusnosti koje smo vec iskusili na primeru Tomasa Mora. Zar je potrebno podsecati na sve te hekatombe bogu apsurda: verski fanatik u kamionu sa eksplozivom zalece se na ambasadu, politicki terorista dize u vazduh trzni centar, pripadnik verske sekte pusta bojni otrov u podzemnoj zeleznici, aktivista pokreta za zastitu zivotne sredine puca u gume vozila na autoputu... i svima su zajednicka cvrsta ubedjenja. Kolicina individualizovanih ludaka opasno se priblizila kolicini uniformisanih ludaka koji ginu u ratovima. Zagadjenje pojmova je planetarno. A poruka koja nam se prenosi ovom uproscenom slikom haosa dovoljno je jasna: cutite i trpite, dobro je i ovako, u poredjenju sa onim kako bi moglo da bude...

Odbijam da se uhvatim za rogove te lazne dileme. Prvo pravilo osnovane paranoje glasi: svaki dozvoljen izbor je pogresan, svaki pravi izbor je zabranjen. Tehnologija vlasti zasniva se na poturanju antinomija, na ponudi izbora izmedju dve strane istog novcica, izmedju Scile i Haribde. A moralo bi da bude moguce proci izmedju.

Moje B stoji po strani, moje A peva sa barikade

Silni oklopnici, bez mane i straha, 
Hladni k'o vas oklop i pogleda mrka, 
Vi jurnuste tada u oblaku praha, 
I nastade tresak i krvava trka. 

Ucinilo mi se za trenutak da prisustvujem epifaniji; obistinjavala se teza po kojoj rodoljubiva lirika govori jezikom potencijalnih ubica. Ovi moderni oklopnici koji su sa sadistickim dertom batinali starce, zene i decu, zaista su imali sva prava da se osecaju kao nacionalni heroji i da visoko podignu svoje zastave. Tim pre sto se nisu mogli smatrati placenicima; plata im je bila tako mizerna da je bilo ocito kako je njihov heroizam rezultat unutrasnje potrebe. Ali, kakva potreba je mene nagnala da se zateknem na suprotnoj strani?

Cinjenica da je rezim pokrao glasove na izborima nista ne objasnjava. U ovoj sredini odigrale su se i gore stvari na koje je narod dosledno zmurio; koliko je tek manje trebalo da ga potrese ogresenje o neka pravila izborne procedure _ pravila o kojima je ionako imao samo maglovitu predstavu (nije uzalud ovo zemlja radnika i seljaka). Pa ipak, desilo se cudo, i za to cudo mozda najvecu odgovornost snosi rezim koji je, poput Robespjera, otvoreno pokazao svoju ranjivost. Iznenadjen porazom, ustuknuo je umesto da kidise. Taj interval nedoumice bio je dovoljan da se ljudi zamisle nad necim sto su do tada primali zdravo za gotovo i da im na pamet dodje nezdrava ideja o pobuni.

Pobuna je velika rec o kojoj se malo zna _ its origin and purpose still a total mystery. U istoimenom Kobajasijevom remek-delu stari samuraj godinama cutke podnosi zlostavljanja svog daimioa da bi u jednom casu odlucio da prekrsi samurajski kodeks poslusnosti i usprotivi se nepravdi. Ovakva izdaja je pocetkom DzVIII veka povlacila sigurnu statusnu i fizicku smrt. Velicina samurajevog gesta sastoji se u tome sto je svestan svih njegovih posledica; donoseci neopozivu odluku spreman je da je fanaticno sledi sve do logicnog zavrsetka.

Dok gledam film cija se radnja odigrava daleke 1720. godine, zacudjen sam sto ne osecam nikakav anahronizam u njenom zapletu. Za razliku od brakorazvodnih dilema sa kojima se nosio Tomas Mor, ovde osecam da prisustvujem necem izvornom i istinitom, pobuni u sirovom, ogoljenom obliku koji doseze jednostavnost anticke tragedije, pobuni za sva vremena. Kako bi ona mogla da se objasni nekome cije je srce zatvoreno za slicne nadrazaje? Najverovatnije, nikako.

S ove strane granicne crte u odnosu na svet, u sebi naslucujem unutrasnju deobu, partenogenezu identiteta. Ciju bi onda to istinu trebalo izreci? Imenovati je, bilo bi isto sto i promasiti cilj, otvoriti se napadu svega sto je bezimeno i sto nadire kroz pukotine znacenja. Po ko zna koji put trebalo bi se opredeliti izmedju ponudjenih krajnosti kao izmedju dva zagorela jela u restoranu drustvene ishrane: menja li se svet iznutra ili spolja? Hocemo li se, u krajnjoj liniji, opredeliti za jogina ili za komesara? A nemogucnost odgovora pociva upravo na mogucnosti takvog izbora; pretpostavlja se da bi odgovor morao da bude neka natprirodna sinteza, bolesni hibrid sveca i revolucionara. Eto velikog klasicnog zavestanja, misticke potrage za recju koja objedinjuje svet i nakon cije inkantacije ce izgladneli lav zaspati pored socnog jagnjeta. Paradoks je, nazalost, u tome sto sve objedinjujuce istine izazivaju nove podele, a mogucnost istovremenog postojanja autonomnih istina kao da nikoga ne zanima.

U ulicnim dogadjajima, moje B je slucajni prolaznik budisticke provenijencije. Zbog toga smerno i podmuklo obara pogled pred istinom, kao pred nekom opasnom Meduzom; posmatra njen odraz iskosa, na uglacanoj povrsini stita. Nikada ono nece pasti u prostacko iskusenje da je obori prvom strelom. Bezbroj strela koje promasuju cilj dace o njemu mnogo bolju sliku od one jedne koja ga pogadja i time umnozava. A putanje strela na kraju ce neminovno ocrtati lik samog strelca, sto je valjda i bio neizreceni cilj citavog poduhvata.

Ali moje A zudi da tu metu pogodi nazivajuci je pravim imenom. Taj samoubilacki instinkt je jaci i od logike i od zena; ima u mom A neka neuzdrmana tacka koja je postojana unutar svih promena, teziste identiteta, mozda, tacka koja ume da oseti razliku izmedju istine i lazi, pa zuri da je krikne u svet, bez obzira na posledice. »Kome to jos treba?«, upozorava ga moje B, dobronamerno. Uzalud.

I evo moga A kako se hitro uspinje na barikadu; nije izdrzalo i opredelilo se, zatvorilo se u krug jednoznacnosti. Osvrce se i posmatra moje siroto B koje ga vise ne prati. »Nemoj da mislis kako verujem u uspeh«, napominje mu, za svaki slucaj. »Nije mi ni na kraj pameti«, odgovara B. Dobro se poznaju. Ovo, dakle, nije prica o izdajniku i heroju, o dve nemoguce krajnosti. Negde unutar mene oni su pomireni sa sobom i sa svetom, ali jos uvek tako razliciti; bestelesni Buda pije gorki caj sa smrknutim Bakunjinom.

Ostavimo za trenutak moje A koje peva pesmu pobune, i vratimo se mome B koje skriveno ispod trema nastoji da stekne jasan ili barem mracan uvid u stanje stvari. Kada se svet apstrakcija zameni blatom empirije, te stvari na prvi pogled deluju jednostavno. Svaki pobunjenik vec samim cinom pobune postaje izdajnik jednog sistema misljenja; ako pobuna kojom srecom uspe, ustolicavaju ga za heroja novog sistema. Postajuci ustoliceni heroj, on neminovno izdaje nacela pobune. Ovaj circulus vitiosus moze se izbeci jedino pravovremenim sepukuom ili (teoretskom) permanentnom revolucijom. Zbog toga je prava pobuna kratkotrajna koliko i satori ili ejakulacija. Tromesecno hodanje po ulicama podseca zato na tantricke tehnike zadrzavanja semena i njegovi rezultati su podjednako neodlucivi; nista se nije rodilo, ali je ostvarena duhovna dobit.

Setaci bi, dakle, bili izdajnici sve dok njihova brojnost i snaga ne dokazu suprotno. U opoziciono nastrojenoj stampi govorilo se kako je narod ustao _ nista nije bilo dalje od istine. Ulicama je setala urbana sacica koja je u glavnom gradu cinila tek sestinu populacije. Preostalih pet sestina, onaj pravi narod, ne samo da nije ustao vec se dobro cuvao da ne zapazi kako se nesto desava. Dok je milicija batinala protestante u samom centru grada, saobracaj je nesmetano radio; prolazili su puni trolejbusi, automobili se nisu zaustavljali da pokupe povredjene. Te cinjenice bi trebalo zapamtiti kao komentar na neku buducu istoriju u kojoj cemo opet svi biti pobednici.

Oslanjajuci se iskljucivo na logiku, moje B nikako ne bi moglo da stekne motiv da promoli nos ispod svoje nadstresnice. Uopstena humanisticka floskula o nekoj zelji da narod zivi bolje, zvuci mu neiskreno i protivi se zdravom razumu _ isti narod je petosestinskom vecinom pokazao da zeli upravo suprotno i da je, u skladu s tim, zasluzio da zivi gore. Podjednako licemerno zvuce mu razlozi koji se pozivaju na buducnost »dece«. (Nikada nije mnogo verovao u besplatne usluge ucinjene drugima _ oni koji ih cine rade to iz pogresnih motiva; oni koji ih primaju ne umeju da ih cene.) Da li bi trebalo poverovati kako se narod pobunio zato sto je konacno shvatio gde mu lezi sopstveni interes? Zaboga, predugo se poznajemo; dovoljno je samo malo bolje zagledati fizionomije i shvatiti o kakvim interesima se radi. Opstezice dzelata i zrtvi od svih je davno napravilo saucesnike; ko nam onda daje moralno pravo da robovima skidamo okove koji im savrseno pristaju i vec imaju funkciju nakita?

Pripadnost narodu je nesto poput endemskog tumora koji je pozeljno sto glasnije obozavati. Svi pravi narodnjaci razmecu se svojim izraslinama, uporedjuju ih i rade na njihovoj metastazi; oni malobrojni koji se jos ustrucavaju ili ispoljavaju barem trunku stida proglasavaju se bolesnim cistuncima, mazohistima i izdajnicima svoje prirode... Jer, cega bi se tu imalo stideti? Zar i sama psihoanaliza ne abolira prljavstinu nesvesnog _ ono sto nas cini ljudskim bicima upravo je taj talog. Da ne govorimo o nesto suptilnijem Jungu ciji su arhetipovi postali oslonac novog naci- diskursa.

Ovdasnji vlastodrsci velicaju odredjene osobine naroda, a pre svega njegovo svojstvo bezlicne mase, uvek spremne da posluzi kao topovsko meso ili stocni fond neoruralne oligarhije. S druge strane, protivnici vlasti puni su gorkih reci i nisu spremni da tom narodu oproste nijednu od sitnih radosti koje donosi samozaborav. Oni mu cine i dodatnu nepravdu, zamerajuci mu na nedostatku cestitosti, za koju ga inace smatraju nesposobnim. Kao da ne znaju da se urodjene sklonosti ne suzbijaju argumentima razuma. No, cak i kada bi se gorcina njihovog diskursa ublazila, razum ne bi prevagnuo; narod se procentualno pokazao spremnijim da pogine u nastojanju da jede korenje nego da nasedne obecanju kako ce ziveti normalno.

Pa ipak, uprkos svojoj logickoj doslednosti, B kriomice baca pogled na barikade i u njemu se javlja neko cudno, nedosledno osecanje koje ga tera da pocrveni. Otkuda sad taj stid i zelja da svoju apstinenciju po mogucstvu ucini neuocljivom? Zar stid ima logicke veze sa logikom? Hamletovska dilema »biti ili ne biti« davno je preformulisana u pitanje »imati ili nemati«, a kada se to jednom dopusti, problem bivstva postaje suvisan. Ubuduce ce kobna rec »imati«, a ne neki strah od onostranog, biti »obzir taj, sto bedi nasoj produzava vek«. Kao i kod teme o izdajniku i heroju, jos jednom smo postavljeni pred rogove lazne dileme.

Cini se da je potrebna velika hrabrost da bi se shvatilo kako nista ne moze da se izgubi. U stvari, za takvu banalnu spoznaju potrebna je tek truncica slobodnog duha (freedom's just another njord for nothing left to loose, pevala je Dzenis); ali, kada bi se to jednom shvatilo, bilo bi mozda nuzno da se nesto i preduzme, a za to je vec potrebna hrabrost. Opravdani kukavicluk pociva na uverenju da se jos uvek nesto ima; grcevito se drzi za himeru od koje svakim danom ima sve manje koristi. Protivno logici, starost tu ne donosi nikakvo smirenje. Starci najsebicnije brane ono malo zivotnog putrefakta koji im je preostao, babe gaze preko leseva da bi zauzele prazna mesta u trolejbusima. Konacno, starci planiraju i vode ratove da bi se otarasili sopstvene dece.

Jedino cime zaista raspolazemo to je navijacki sindrom _ sumnjiva privilegija da finansiramo svoju reprezentaciju koja se bogati na racun te nase privilegije. A spisak nase navijacke imovine mogao bi da se nastavi u nedogled: imamo svog Boga koji nam zapoveda da nemamo drugih bogova osim njega, imamo svog gospodara koji je najbolji od svih mogucih gospodara, imamo svoju partiju koja dobija mandate na racun nasih glasova, imamo svoju drzavu za koju imamo cast i duznost dati zivot _ pri cemu se postavlja pitanje da li nam je nakon svih tih dobrobiti jos preostao neki svoj zivot.

A and beyond

Zlo Medicija i Bordzija je, za razliku od toga, kao bodez najfinije izrade ili otrov prilagodjen najistancanijem ukusu. Amoralnost Makijavelija prati procvat firentinske umetnosti, jakobinski teror zavestao nam je surovu logiku Sen-Zista, cak su i nacisti postavili velicanstvenu koreografiju smrti. Borba protiv takvih protivnika mogla je samo da nas ucini boljim. No, svaki totalitarizam koji kao alibi istice »vertikalu duha«, ispoljava taj duh po svojoj meri. Tako su nacisti imali jednog Hajdegera, dok smo mi zasluzili Mihajla Markovica; tamo su imali Selina, Paunda i Jingera, a mi smo morali da se zadovoljimo Kalajicem i Kaporom. Ponizavajuca horizontala.

Sa cime smo suoceni danas? Ovo epigonsko zlo u koje smo uronjeni kao u nebesku nocnu posudu i cija otrovna isparenja svakodnevno inhaliramo... ono, po prirodi stvari, nije u stanju da proizvede nista izvorno, pa cak ni da stvori dovoljno jake protivnike. Sve se ovde utapa i truli u kloaki koja sputava pokrete i misli; produkuju se jos samo oligofreni kiklopi sto se cerekaju upiruci prstima jedni u druge, a zatim se besno udaraju toljagama po glavi. Dok se istorija srecnih naroda ponavlja kao farsa, istorija naseg zla je hipertrofirala u grotesku. Ljudi su vec poceli da se zaboravljaju; uskoro ce se sporazumevati groktanjem. Ovoga puta, borbu protiv zla ne nalazu samo moralna nacela vec i osnovni principi estetike.

Mozda je najteze od svega pomiriti se sa cinjenicom da pomoci nema, kako sa neba tako ni sa zemlje; da nase dostojanstveno gusenje u fekalijama vise nikoga i ne zanima. Upravo ta ravnodusnost je najveca uvreda za sentimentalne duse koje politiku dozivljavaju orgazmicno, nastojeci da na prstima jedne ruke nabroje sve »bratske« drzave koje nas jos nisu izdale. Naravno, bratstvo zaista postoji, ali narodi su iz njega iskljuceni. Iz cinjenice da politicari »slobodnog sveta« neobavezno caskaju sa bracom po oruzju iz ove dusegupke, moze se izvuci zakljucak o primatu ekonomskih interesa i nadmoci kapitala nad moralom, ali takodje i o pravoj medjunarodnoj solidarnosti medju pripadnicima iste profesije. Ko jos moze da sumnja da bi Hitler u istoriji ostao zapisan kao izuzetno sposoban politicar da je istrebljivanje Jevreja zadrzao u okvirima svoje drzavne teritorije, ne ugrozavajuci pri tom interese poslovnih partnera?... Stoga ce, ako bude dovoljno mudro da se zadrzi unutar zadatih granica i pravila igre, ovo nase zlo brzo zadobiti blagoslov demokratske zajednice, kao i dodatnu priliku da se nesmetano zabavlja zivotima svojih podanika.

Kada covek vidi toliku kolicinu bede i nepravde, kada ugleda brojgelovske tamnicare kako se izruguju suznjima, neizbezno mora da se zapita gde su nestali oni cuveni teroristi. Zar nam sirene sa TV ekrana ne pevaju svakodnevno istu pesmu o snagama haosa i bezumlja, i zar nam iz celog sveta ne pristizu slike razjarenih fanatika koji izmahuju sabljama i kalasnjikovima u zelji da se napiju necije krvi? Kako je onda moguce da nijedan od tih besomucnika nije do danas uspeo da svoj gnev usmeri na pravu adresu?

Zacudo, tirani jos uvek umiru od starosti i posledica loseg varenja. Jedini drzavnici koji imaju razloga za strah od buducnosti su oni koji su se usudili da progovore o zdravom razumu i toleranciji. Gandi, Kenedi, Luter King, Malkolm Dz, Sadat, Indira, Palme, Saron... spisak je predugacak. Trebalo bi mu dodati i gresnog Causeskua koji je likvidiran tek posto je odlucio da prekine igru i ustane od kockarskog stola... U ovom slucaju, nije nuzno biti paranoik da bi se obavila elementarna racunska operacija. Tirani svih zemalja davno su se ujedinili, bez obzira na navodne razlike u drustvenim sistemima. (Ideologije su ionako smisljene kao koske koje se bacaju u sludjenu masu.) Sluzbe bezbednosti medjusobno saradjuju i razmenjuju podatke, same osnivaju teroristicke organizacije da bi ih lakse usmeravale i imale uvid u njihovo clanstvo; teorija o usamljenom ludaku postala je deplasirana.

Onima koji bi ipak zeleli da pokusaju, savetujemo da prelistaju sacuvanu literaturu iz 60-ih: praktikum za raskidanje veza sa rodbinom (da ne bi imali koga da vam ubiju), prezivljavanje u prirodi, prikljucivanje na elektricnu mrezu, snalazenje u kanalizaciji, prirucnik urbane gerile... Informacije se mogu dobiti i preko Interneta, ali je pozeljno obezbediti pristup sa nekog drzavnog racunara posto se ulaz u slicne stavke registruje u odgovarajucim sluzbama.

Sve sto je vredelo bilo je vise nego ljudski... Covek kao jedinka dostojan je zaborava kada reprodukuje osobine vrste; zasluzuje paznju tek kada prekoraci njene granice. Jedino sto ga iskupljuje, cinilo mi se, to je taj trenutak pobune, iskoraka na niciju zemlju, u bezvazdusni prostor. Jer, smrt sama po sebi ne iskupljuje nista; ona najcesce ne zavisi od slobodne volje, posledica je mehanickog sticaja okolnosti, sudbine materije... Pobuna, dakle... pa makar i na jedan dan, makar bezizgledna... Bilo bi neskromno traziti vise... Jesmo li heroji?

Savremeni senzibilitet nam govori da su pravi heroji bezimeni _ to su svi oni marginalci koji su se odrekli svojih 12 minuta slave u kupleraju medija. Tokom zimskih setnji imao sam prilike da ih vidim, i to ovde, gde sam ih najmanje ocekivao. Bilo je to malo, besplatno cudo, za licnu upotrebu. Ucinili su da ponovo poverujem u ljude, u casu kada sam vec odlucio da nadjem utehu medju biljkama i mineralima. Nisam mogao da se oduprem tim ludacima koji su zracili nekim zaraznim zdravljem... Iza njih nisu stajale humanitarne organizacije, komiteti za ljudska prava, inostrana sredstva informisanja, pa cak ni vecina stranaka koje su ih velikodusno pozivale na zrtvovanje. Pokazali su mi zenu koja je u zatvoru provela jos nekoliko meseci nakon sto je njen opozicioni lider vec bio pusten na slobodu. Za nju se niko nije zauzeo, niti je njen slucaj obznanjen; lezala je izvan rogova politicke dileme, a nagodba sa rezimom podrazumevala je samo medijski eksponirane i politicki upotrebljive. Pa ipak, ona je ponovo hodala. I nije bila jedina.

Uz rizik da budem patetican, moram da iskazem divljenje tim bezimenim hodacima. Lako se mogu dovesti u sumnju njihova ubedjenja _ medju tolikim hiljadama sigurno je bilo i onih koji su samo ceznuli da promene gospodara _ ali ne moze se sumnjati u njihovu gradjansku hrabrost. A bila je zaista potrebna hrabrost da se goloruk stane ispred ubica sa robije i sa ratista koji su za ovu priliku presvukli uniforme, da se hoda ulicama sa znanjem da snajperisti samo cekaju naredjenje da zapucaju u masu, onako kao sto su jednom vec ucinili u Sarajevu. A ta hrabrost nije bila jednokratna; ona se ponavljala iz dana u dan, skoro tri meseca.

Video sam tada bogalje koji su na stakama pesacili iz prigradskih naselja, paralizovane koje su gurali u invalidskim kolicima, poludele i izgladnele koji su pricali samo sa sobom jer su izgubili poverenje u svet, pse lutalice koji su se prikljucivali kolonama privuceni nekom duhovnom srodnoscu. Video sam i osetio batinanje, krv na ulici, ljude kako beze sa decom na ledjima, otvorene razderotine od pendreka na licima devojaka, vodene topove ciji se mlaz trenutno zamrzavao na povrsini odece...

»Gle, jelenak«, kaze moje podlo B, dok koracamo kroz sumu. »Cudno da se vec pojavio, u ovo doba godine.«

Jasno je da namerno skrece temu, da zeli da mi ukaze na sitne stvari koje znacajem nadilaze krupna politicka pitanja. Insekti, na primer. Ima ih na stotine milijardi, svako moze da ih priusti, zasto se ne bismo bavili njima? Cenim tu budisticku skromnost, jednostavna zadovoljstva, uzivanje u tresnjinom cvetu pre no sto se nekom siromasku macem ne odrubi glava. »Zasto bas jelenak?«, pitam se. Uostalom, zasto da ne? Kod moga B sve je povezano i sve podjednako nevazno. Ima tu reci i o sazaljenju, naravno, ali vise u vidu stilskog ukrasa, da se ne bi zamerilo neposvecenima.

»Ovaj insekt ne zna za nas«, primecuje B inteligentno. »Upravo skuplja rosu sa lisca... Mozes li da das neki odgovor koji bi i njega obuhvatio?«

»Upravo radim na jednoj specijalnoj teoriji... A ti ga imas, taj odgovor?«

»Ne«, priznaje posle kraceg oklevanja.

Dobro je da nas je samo dvojica, pomislih. Ali, nista sto je dobro ne moze vecno da traje. Samo je pitanje vremena kada ce se pojaviti C, sa svim odgovorima u rukavu i pokazati nam put poplocan dobrim namerama.

»Vratimo se kuci«, rekoh mu lukavo, kao pravi Odisej.