Mir nikada nije narocito obuzimao nase misli koliko rat

Sada razumem i verujem da su sve precutane nepravde u stvari sacinile barut u ovom samounistavajucem ratu u mojoj bivsoj domovini

Ljiljana Boricic

Prijatelj mi je odgovorio da mu godi da cuje tako nesto, jer on sam uvidja koliko iracionalnog ima u prirodi tog konflikta. Da i on sam nailazi skoro uvek i svuda na gotove odgovore i objasnjenja i da mu se ponekad cini da svi znaju sve o ovom ratu. To ga cini malodusnim i umornim.

Ta sam osecanja lako prepoznala.

Sedam godina, a mozda i duze, zivela sam u haosu, strahu, stidu, ocajanju i zalosti, sa stalnim osecanjem i nadom da je ovog puta valjda dno dosegnuto, da bi ubrzo potom stigle nove vesti o produbljivanju tragedije. Svih tih godina mi je jedini ventil bio pisanje. Sve ostalo _ kosmar. Zasto sam i ja morala da dozivim nesto sto je moja rodbina dozivljavala generacijama, cemu to ponavljanje?

Razgovor me je ohrabrio u pokusaju da od preostalih krhotina mog gotovo iscezlog ranijeg zivota sastavim kakvu-takvu sliku koja bi mi pomogla da razumem sta se desava. Mozda nikada necu uspeti da prodrem do jezgra koje je prouzrokovalo samu eksploziju, ali mnoge slike iz raznih vremena cine odredjenu mustru koja pokazuje da ono sto se desilo u ovom ratu nije bilo bas slucajno.

Jedne kratke, svetle i mnogo lepe letnje noci u stokholmskom arhipelagu budi me jedno stene zlatnog retrivera koje laje u svojim psecim snovima. Za vreme nekoliko dugih sekundi ispunjenih osecanjem uzasa pricini mi se da se nalazim u kuci mog dede na selu u Crnoj Gori, da je kuca opkoljena cetnicima, da sam ja unutra potpuno sama i da moram naci neki nacin da pobegnem. Misli su brze od srca koje ubrzo zatim pocinje svoju divlju lupnjavu, misli su brze i od ociju koje usporeno pocinju u mraku da razaznaju konture mog svedskog doma. Ali strah je brz koliko i misao _ posle laveza osecam nesto sto nisam nikada dozivela, nesto o cemu sam ranije samo slusala u mom roditeljskom domu. Rat. Nestajanja. Deportacije. Bekstva. Glad. Samoca. Smrt. Sve to me obrusava snagom kojoj se ne mogu odupreti.

Mir nikada nije narocito obuzimao nase misli koliko rat. Onaj sto ce nadmasiti sve one ranije. Onaj sto ce bolje nego ikada ranije omoguciti osvetu za sve nepravde, sva ponizenja i sve jade. Mir na Balkanu izgleda vise kao prekid vatre. Neveselo vreme oporavka i prikupljanja nove snage.

Moje rodno mesto je u mom detinjstvu bilo isto koliko i Srebrenica. Cesto mislim na sve mrtve. Mogao je to biti moj grad, i u njemu su mogli svi muskarci biti poubijani ovako ili onako. Mogli su tako iznenada nestati odjednom svi oni momci koji su mi se nekada udvarali, s kojima sam plesala na skolskim igrankama. Mogli su, sada vec odrasli, nestati negde zaklani ili streljani sinovi mojih drugarica koji su u detinjstvu igrali zmurke sa mojom decom, isli na kupanje leti i tajno pusili u parku pored reke.

Kada sam bila gimnazijalka, pocetkom sezdesetih, gotovo svakodnevno sam posecivala dve sestre. Sedela bih dugo kod njih, razgovarala, ponekad im citala iz knjiga, jer su obe imale veoma los vid. Zivele su same u svojoj porodicnoj kuci.

Jedna od sestara je bila udovica mog rodjaka koji je nestao za vreme Drugog svetskog rata _ »za kralja i otadzbinu«, dakle rojalist i nekomunist. On nije bio jedini _ svi muskarci u familiji njegove supruge otisli su istim putem i nikada se nisu vratili. Nikada se nista o njihovoj sudbini nije saznalo. Ostale su samo te dve sestre i njihova dva sina vrsnjaka koji su rasli u senci rata. Maturirali su 1944. i istog leta su bili ubijeni, streljani, likvidirani _ zovite to kako hocete. Potpuno nevini osamnaestogodisnjaci na jednom jahanju u sumarcima i lugovima pored reke. Rat je tu vec bio zavrsen. Mir jos nije bio stigao.

Njihova sahrana je protekla u tisini, u basti jedne kuce sasvim na periferiji grada, u basti ljudi koji su se sazalili nad nesrecnim majkama. Vlasti nisu odobrile sahranu na gradskom groblju, a nisu dozvolile ni da se humke u basti obeleze bilo kakvim znakom ili imenom. I tako je to ostalo do sredine sezdesetih godina.

Secam se prigusenog i gorcinom ispunjenog glasa mog oca kada je majci pricao sta je radio prethodne noci. Zajedno sa jos jednim rodjakom i majkama mladica premestio je posmrtne ostatke iz baste u porodicnu grobnicu na varoskom groblju na drugom kraju grada.

Posle dvadeset godina cekanja konacno je bila dobijena dozvola od vlasti da se to obavi, ali uslov je bio da se to mora obaviti pre svitanja, u gluvo doba.

Ponekad pricam o mojoj tetki Rosi koju sam volela vise neko ikog drugog od moje ogromne rodbine. Ona je bila blaga, tiha i dobra.

Moja tetka je bila udovica, kao mnoge zene u nas posle Drugog svetskog rata. Njen muz je bio nestao, kao toliko drugih muskaraca u to vreme. Uprkos tome sto je ona bila domacica i zivela na selu pribojavala se, ne bez razloga, iznenadnih i neprijatnih poseta udbasa, ili na izgled nevine radoznalosti nekog komsije, koja je mogla biti prosto pretocena, i nehoticno, u opasnu denuncijaciju.

Ona se narocito pribojavala takvih poseta u vreme praznika i slave koje je pre rata normalno slavila. Sada se vise nije slavio ni Bozic ni Uskrs, a pogotovo ne porodicne slave koje su pre toga slavljene generacijama. Rosa nikako nije mogla da odoli, strah je nije sasvim izmenio. Ona je cinila najmanji moguci ustupak novom vremenu _ nije slavila otvoreno.

Na dan njene slave, svetog Arandjela, uvek bismo seli u autobus i otisli kod nje. Tata bi nam rekao da ce se ona praviti kao da nije nista, »ali videcete kako ce joj biti drago malo posle«. Tako je i bilo. Kad bismo dosli ni traga od slavlja. Cak ni novi stolnjak na stolu. Rosa nas je castila kafom i sokom od maline. Onda bi moj otac pitao koji je ono dan danas i istog trena bi preko njenog lica preletao kratak, kratak sjaj radosti. Potom bi odgovorila da ona pojma nema koji je datum danas. Ostatak razgovora su bili samo pogledi koji su na kraju vodili do donjeg dela kredenca. Obicno sam ja bila najhitrija da otvorim ta vratanca i ugledali bismo tanjire kolacica posutih vanilin secerom. Jeli smo ih u tisini i niko sem nas prisutnih nije nikada nista saznao o tome.

Na zidu iznad Rosine kuhinjske sofe bila je na cetiri mala eksera razapeta jedna kuvarica koju je ona jos kao devojka vezla za svoj buduci dom. Predstavljala je kralja, kraljicu i njihovo troje dece. U vreme komunista stajala je ta kuvarica jos na istom mestu, mada je sada u recenici »Zivela kraljevska porodica« nedostajala rec »kraljevska«. Mesto na kojem se nalazila ta rec bilo je sada prazno, ali na platnu su se jos videli ubodi igle kojom je ta rec bila nekada izvezena.

Posle mog preseljenja u Svedsku posetila sam je sa svojom porodicom. Rosa je tada bila presla osamdesetu i jos uvek je sedela pored svog kuhinjskog sporeta. Kuvarice vise nije bilo. Na njenom mestu se nalazio kalendar u boji iz nekih nedeljnih novina. Kada sam u ostavi pored kuhinje uzimala nesto, ugledah kuvaricu »Zivela... porodica« cistu i ispeglanu prebacenu preko kante za vodu. Zamolila sam Rosu da mi je da i ponela sam je kao uspomenu. Njoj je bilo, verujem, malo neugodno na trenutak, ali istovremeno se videlo da je ponosna na nju.

Za mene to nije bila samo uspomena na detinjstvo, vec i jedan od najjasnijih dokaza o tome koliko duboko moze sezati krsenje prava na slobodu reci i izrazavanja.

Kada je u stvari sve pocelo? Otkuda sva surovost? Samo tlacenje nije moralo da se ispoljava u tako apsurdnim formama. Vlast se mogla odrzati i manje bolnim sredstvima. Ovakvo zadiranje u srz moglo je pre da izazove otpor i podrije sistem. Zasto se to nije desilo?

Zar je bilo dovoljno da se progonjenima samo nametne takozvana duznost cutnje? Niko nije smeo da prica drugima o tome kako su ga tretirali u zatvoru ili o drugim slicnim maltretiranjima i pritiscima. To je bilo kaznjivo. Zan Bodrijar u knjizi Prozirnost zla (La transparence du mal) ima pravo kad kaze, otprilike, da je savrsen zlocin mogucno pociniti samo ako se izbegne javnost, ako se zrtva natera da cuti o svojoj patnji.

Sto se mene licno tice ja nisam nikada ranije, dok se bivsa Jugoslavija nije raspala pre nekoliko godina, shvatala kako i koliko stvari koje sam dozivela, saznala, i price koje sam slusala, mogu imati znacaj i znacenje opstevazeceg. Sada razumem i verujem da su sve precutane nepravde u stvari sacinile barut u ovom samounistavajucem ratu u mojoj bivsoj domovini.

Cele moje mladosti i mog zivljenja u Crnoj Gori ne samo da se moralo cutati, vec je bilo sasvim legitimno da bude sramom obelezen onaj koji bi sebi dopustio ikakvu slobodu da protestuje. Tome smo nauceni vec kao deca.

Kada mi je bilo sest ili sedam godina isla sam jednom da donesem bokal vode sa cesme u centru grada. Pored cesme je nekoliko mladica sedelo uz vatru i plelo zicane mreze za branu pored reke koja je svakog proleca pretila poplavama. Bilo je vreme popodnevnog odmora, ulice su bile puste. Pre nego sto sam se sagnula da natocim bokal, jedan od mladica mi pruzi sivo-belu usijanu zicu i rece mi da moram da je uzmem u ruku.

Danas se ne secam bola koji sam tada morala osecati, samo pamtim dve stvari _ moj dlan, u koji sam buljila, na kojem su se ocrtavale tri-cetiri crne linije koje su mirisale na izgorelu kozu i cinjenicu da se ovim prestupnicima nije cak ni prebacilo to sto su ucinili. Oni su samo izrazavali »volju naroda« a narod je, naravno, uvek »pravedan«. Ja nisam bila dete, vec divljac, kcer jednog osudjenog i kaznjenog »neprijatelja« rezima koji je u to vreme jos bio u zatvoru.

Danas mi se cini da su mladici koji su se glasno smejali kad su me povredili bili isti kao ovi koji su bestidno godinama opsedali Sarajevo i poubijali toliko muskaraca iz Srebrenice, koji su ispraznili Krajinu i proterali njene stanovnike, ubijajuci stare koji nisu hteli ili mogli da odu. Isti kao oni koji drze stanovnistvo Kosova u rezervatu bezakonja i ne dopustaju njihovim stanovnicima da se iz bekstva po svetu vrate kuci. Oni su samo orudje u rukama rezima. Ali jako i opasno orudje. Isto toliko danas, kao i onda.