Deklaracija sezdesetorice

Konstantin Obradovic

Sigurno je da niko, pa ni Radovan Karadzic, nije kriv dok se pred kakvim sudom pitanje eventualne krivice ne raspravi. To nije sporno. Polemisati, opet, oko ovlascenja Saveta bezbednosti da stvara sudske organe, ipak nekakve duznosti medjunarodne zajednice da pronadje krivce za izuzetno ozbiljne i teske povrede osnovnih ljudskih prava tokom »jugoslovenskih ratova« 1991_95. i niza drugih pitanja o kojima autori Deklaracije imaju vrlo precizno misljenje, zahtevalo bi mnogo vise prostora no sto ga ima autor ove kolumne. Osim toga, ovaj list i nije mesto za tu vrstu polemike. Uostalom, mozda polemici ovde i ne bi bilo mesta iz jednog vrlo jednostavnog i razumnim ljudima sasvim prihvatljivog razloga: autori ovog dokumenta su, vrlo posteno i pod svojim potpisima, izneli svoje misljenje o citavoj toj stvari, odbili su, tako reci a limine, i najmanju pomisao da bi Karadzic uopste mogao za nesto biti kriv i ustvrdili da je Haski tribunal jedna protivpravna ustanova. U drustvu koje tezi da bude demokratsko, normalno je i slobodno svakome da o svakom pitanju iznese svoj stav. Autori Deklaracije su to i ucinili i tome se, dakle, nema sta prigovoriti, posto ovaj tekst obavezuje samo potpisnike. Ipak, ima u tekstu nesto sto, bar posredno, moze obavezivati i sve nas koji se _ poput potpisnika ovih redova _ smatramo delom srpskog naroda. Naime, u Deklaraciji se na nekoliko mesta (Odeljak I, st. 2, 4, 5 i 8 i Odeljak II, st. 2 i 8) Karadzic povezuje sa srpskim narodom, kao takvim u celini, da bi se tvrdilo kako je njegova sudbina »... sudbina citavog srpskog naroda«.

To mi, zaista, izgleda malo mnogo i, rekao bih, da su tu pomenuti akademici, profesori i knjizevnici otisli dalje od onoga sto neko moze tvrditi pod svojim potpisom. Da li su ikada i igde, na bilo kakvim izborima, referendumima, plebiscitima i kojim drugim nacinom izjasnjavanja Srbi (srpski narod) ovlastili Karadzica da ih zastupa i, kako to kazu pravnici, deluje u njihovo ime i za njihov racun? Ocigledno nisu i to ne bi smelo biti sporno. Otkuda, dakle, pravo autorima Deklaracije da na ovaj nacin i ovako povezuju Karadzica sa srpskim narodom? To, valjda, znaju samo oni i bilo bi lepo s njihove strane kada bi to srpskom narodu izvoleli objasniti. Zasluge, ali i odgovornost, narocito eventualna krivicna odgovornost, stvar su svakog pojedinca, pa i Haski tribunal utvrdjuje samo i iskljucivo individualnu odgovornost pojedinca. Bude li sutra, eventualno, Haski ili kakav drugi sud utvrdio nekakvu krivicu Karadzica, takav bi sud, po logici autora Deklaracije, konstatovao i nekakvu kolektivnu krivicu Srba. A to bi i fakticki i pravno bilo besmisleno i sasvim kojesta. Sezdeset ljudi svakako ne cine citav narod, pa bi bilo vrlo razumno da se nekako potrude, pre no sto eventualno usvoje i trecu deklaraciju u gornjem smislu, da upitaju narod sta o svemu misli. Bojim se da rezultati jedne takve »ankete« nikako, pa cak ni u Republici Srpskoj, ne bi dali za pravo ovakvom jednom, zaista naopakom shvatanju kojim se sudbina jednog pojedinca povezuje s onom citavog jednog naroda.