Deklaracija sezdesetorice
Konstantin Obradovic
Sezdeset srpskih intelektualaca je nedavno u Novom Sadu prihvatilo i obnarodovalo Drugu
deklaraciju o obustavljanju postupka Haskog tribunala protiv dr Radovana Karadzica, koju,
nazalost, nije objavila stampa, iako javnost, bez sumnje, zasluzuje da bude upoznata s njom. Ova
grupa srpskih intelektualaca je ubedjena da ne samo Karadzic nije kriv za bilo sta za sta ga Haska
optuznica tereti, vec, stavise, da je i Haski tribunal ustanova stvorena suprotno medjunarodnom
pravu, dakle jedno potpuno nelegalno telo koje i ne zasluzuje da se naziva »sudskim organom«, a i
optuznica protiv Karadzica i ustanovljavanje ovog suda imaju za cilj »kaznjavanje celog srpskog
naroda«.
Sigurno je da niko, pa ni Radovan Karadzic, nije kriv dok se pred kakvim sudom pitanje eventualne
krivice ne raspravi. To nije sporno. Polemisati, opet, oko ovlascenja Saveta bezbednosti da stvara
sudske organe, ipak nekakve duznosti medjunarodne zajednice da pronadje krivce za izuzetno ozbiljne
i teske povrede osnovnih ljudskih prava tokom »jugoslovenskih ratova« 1991_95. i niza drugih
pitanja o kojima autori Deklaracije imaju vrlo precizno misljenje, zahtevalo bi mnogo vise prostora
no sto ga ima autor ove kolumne. Osim toga, ovaj list i nije mesto za tu vrstu polemike. Uostalom,
mozda polemici ovde i ne bi bilo mesta iz jednog vrlo jednostavnog i razumnim ljudima sasvim
prihvatljivog razloga: autori ovog dokumenta su, vrlo posteno i pod svojim potpisima, izneli svoje
misljenje o citavoj toj stvari, odbili su, tako reci a limine, i najmanju pomisao da bi Karadzic
uopste mogao za nesto biti kriv i ustvrdili da je Haski tribunal jedna protivpravna ustanova. U
drustvu koje tezi da bude demokratsko, normalno je i slobodno svakome da o svakom pitanju
iznese svoj stav. Autori Deklaracije su to i ucinili i tome se, dakle, nema sta prigovoriti, posto ovaj
tekst obavezuje samo potpisnike. Ipak, ima u tekstu nesto sto, bar posredno, moze obavezivati i
sve nas koji se _ poput potpisnika ovih redova _ smatramo delom srpskog naroda. Naime, u
Deklaraciji se na nekoliko mesta (Odeljak I, st. 2, 4, 5 i 8 i Odeljak II, st. 2 i 8) Karadzic povezuje
sa srpskim narodom, kao takvim u celini, da bi se tvrdilo kako je njegova sudbina »... sudbina
citavog srpskog naroda«.
To mi, zaista, izgleda malo mnogo i, rekao bih, da su tu pomenuti akademici, profesori i knjizevnici
otisli dalje od onoga sto neko moze tvrditi pod svojim potpisom. Da li su ikada i igde, na bilo
kakvim izborima, referendumima, plebiscitima i kojim drugim nacinom izjasnjavanja Srbi (srpski
narod) ovlastili Karadzica da ih zastupa i, kako to kazu pravnici, deluje u njihovo ime i za njihov
racun? Ocigledno nisu i to ne bi smelo biti sporno. Otkuda, dakle, pravo autorima Deklaracije da
na ovaj nacin i ovako povezuju Karadzica sa srpskim narodom? To, valjda, znaju samo oni i bilo
bi lepo s njihove strane kada bi to srpskom narodu izvoleli objasniti.
Zasluge, ali i odgovornost, narocito eventualna krivicna odgovornost, stvar su svakog pojedinca,
pa i Haski tribunal utvrdjuje samo i iskljucivo individualnu odgovornost pojedinca. Bude li sutra,
eventualno, Haski ili kakav drugi sud utvrdio nekakvu krivicu Karadzica, takav bi sud, po logici
autora Deklaracije, konstatovao i nekakvu kolektivnu krivicu Srba. A to bi i fakticki i pravno bilo
besmisleno i sasvim kojesta. Sezdeset ljudi svakako ne cine citav narod, pa bi bilo vrlo razumno da
se nekako potrude, pre no sto eventualno usvoje i trecu deklaraciju u gornjem smislu, da upitaju
narod sta o svemu misli. Bojim se da rezultati jedne takve »ankete« nikako, pa cak ni u Republici
Srpskoj, ne bi dali za pravo ovakvom jednom, zaista naopakom shvatanju kojim se sudbina jednog
pojedinca povezuje s onom citavog jednog naroda.
|