»Demokratski« trougao

Posle drugog kruga predsednickih izbora u Srbiji jedan strani komentator napisao je da su »Srbi svojim glasovima sami sebe doveli na ivicu kosmara«. Ako je kosmar nasa java onda je buncanje normalan govor. Nekako odmah posle okoncanja predsednicke utrke grupa od sezdeset srpskih intelektualaca (medju kojima je, istice se, 14 clanova SANU) obznanila je svoju novu deklaraciju u kojoj se trazi povlacenje haske optuznice protiv Radovana Karadzica jerbo je »Karadzicev put - najbolji put« a Haski sud se od pocetka »stavio u funkciju progonitelja Srba«. Ne manjka ni obavezni dramski klimaks svih slicnih socinjenija: »Optuzba protiv Karadzica je optuzba protiv celog srpskog naroda!«. Za razliku od prolecne deklaracije iste bratije (o genocidu nad srpskim narodom) ova je prosla skoro nezapazeno i gotovo bez reakcija - sezdesetnici su izgleda dosadili svima osim samima sebi. »Srpska istina« koju oni brane od »svetskog srbomrstva« uverljiva je izgleda samo njima samima. Pisanje i potpisivanje ovakvih deklaracija ne moze se uzeti drugacije nego kao oblik jurodivosti. Bezgranicna, samoljubna zagrizenost bez i trunke grizodusja ne mogu se posmatrati drugacije nego kao deo mracnog folklora. Ako deklaracije, po izvornom znacenju, nesto osvetljavaju, ova osvetljava samo goli mrak. Verujem da ce, posto »smilje i bosilje srpstva« obelodani jos neko slicno pisanije, u srpsku jezicku praksu uci sledeci izrazi: »zagrizen kao srpski intelektualac«, »zamlata kao clan SANU«, »zadribalda kao srpski knjizevnik« itsl.

Zanimljivo je da je antihasku deklaraciju blagoslovio srpski patrijarh Pavle - isti onaj cije su slatke i vrlo nacelne osude ratnih zlocina mnogi rado citirali (radije nego sto je to stvarnost nalagala). »Nemojmo, braco, okaljati obraz i izgubiti dusu«, »ne pristajem na Veliku Srbiju po cenu i jedne nevine zrtve«, govorio je nas »hodajuci svetac« i, istovremeno, primao rukoljube od paljanskih glavesina. Izgleda da u vrhovima nase Crkve vazi pravilo »Bogu bozje a djavolu - djavolovo«. I da preovladjuje uverenje da ce Bog, posto je i sam Srb, zazmuriti na ovu dvolicnost.

Zal za Bihacem

Gospodjica Plavsic optuzuje Karadzica sto je sanjao o blagu cara Radovana umesto da se monaski i isposnicki sav preda prosirenju medja srpstva vaskolikoga. Da je ona bila na celu srpskih ceta ona bi se ponasala kao srpska Jovanka Orleanka napojena na devicanskom izvoru borbe za srpstvo.

Mogu nacionalisti usta biti puna demokratije i ostalih milozvucnih stvari, u usima ce mu uvek odzvanjati jos milozvucnije brundanje tenkova. (Zasto kazes demokratija a mislis tenkokratija?)

A izbor izmedju krvozednika sa malim ljudskim slabostima (kao sto je ljubav prema lovi) i krvozednika-isposnika i nije neki narociti izbor.

Popovsko uzdarje

Razumem da novom, jos neustolicenom predsedniku Crne Gore, koga dedinjasi napadaju da je izbore dobio pomocu raznih nevernika, inoveraca i separatista, treba, kao lebac, podrska nekog osvedocenog »velikog Srbina« i bojovnika proprane, ciste srpske vere, ali znam da savez trona i mantije ne vodi bas u pravcu demokratije i slobode. Sto je jos gore, cela predstava mi lici na popovsko uzdarje za mutno katancenje Cetinjskog bijenala.

Nadajmo se da je trgovina g. Djukanovica sa mantijasima kratkorocna i da ga oni nece uveriti da su »Latini stare varalice«. Jer, klanjanje mostima (bilo cijim), popovsko pojanje i mahanje kadionicama, nisu bas dobar simbolicki pocetak obecane modernizacije i reformskog puta.

Miodrag Stanisavljevic