Upotreba i zloupotreba simbola

Povodom knjige M. Pljuhanove: »Simboli i teme moskovskog carstva«, Sankt Peterburg, 1996.

Moze li neko, ko raspolaze univerzitetskim diplomama i poprilicnom erudicijom, uprkos tome, da pokazuje neobrazovanje i nekulturu? Skoro svakodnevno smo svedoci pojavljivanja jedne teske vrste neobrazovanosti koja je uzela maha cak i medju »visokim intelektualcima«, kojima je ideologija ili nacionalni zanos vazniji od pameti: oni su nesposobni da odredjeni tekst citaju u kljucu u kojem je napisan, da razlikuju nivoe znacenja i smisla, nego sve navlace na ono jedino sto ih interesuje - na sopstvenu fiks-ideju.

U studiji Simboli i teme moskovskog carstva M. Pljuhanova na nizu karakteristicnih primera pokazuje kako simbolicki jezik funkcionise prilikom stvaranja ne samo istorijsko-politickih predstava, nego i prilikom stvaranja samih realija, i to ne nekih beznacajnih, nego mocnih tvorevina kakvo je bilo moskovsko rusko carstvo. U knjizi su obradjeni uglavnom zitijni i bogosluzbeni tekstovi, jer su upravo oni u celokupnoj literaturi 16. i 17. veka u Rusiji formirali drzavotvornu svest na sistematski i dosledan nacin - dok su se tekstovi istorijskog i politickog karaktera pojavljivali sporadicno i bez vidnog uticaja na istorijski proces.

Pljuhanova naglasava simbolicku vrednost tema koje se u to vreme u Rusiji pojavljuju i postaju sastavni deo ruske samosvesti: teme Pokrova Bogorodice, teme nosenja sopstvene odsecene glave, teme braka sa premudrom devojkom, teme carskog grada (Rima-Konstantinopolja-Jerusalima). Svim tim temama je zajednicko da ucestvuju u utemeljivanju carstva-drzave-grada. I zajednicko im je da imaju male ili nikakve veze sa konkretnim desavanjem koje navodno opisuju. Sveti, ciji se kultovi u to vreme uvode cak kao izuzetno znacajni - ranijim hronicarima uopste nisu bili poznati. Carski gradovi sa neobicnom lakocom menjaju uloge i mesta, pa postaje potpuno svejedno o kojem se gradu prica. Vazno je samo jedno - i to su dosledno imali u vidu moskovski knjizevnici - da se upornim ponavljanjem motiva stvori i ucvrsti svest koja tom motivu odgovara. Ako neko, imajuci u vidu danasnje kriterijume, pomisli da se radi o knjizevnoj fikciji, ljuto se vara. Nekadasnji pisci nisu nista izmisljali. Oni su koristili i prilagodjavali svojim potrebama vec postojece motive - sto je u to vreme bio sasvim legitiman postupak. Greska je nasa, ako nismo u stanju da pratimo zakone tog literarnog postupka, nego ga svodimo na pravila realistickog pripovedanja ili savremenog naucnog (istorijskog, politoloskog ili socioloskog diskursa).

Jedan od primera koje navodi Pljuhanova se ipak izdvaja svojom tendencioznoscu za koju bismo cak i uzimajuci u obzir razlike u epohama rekli da je necista, nepostena ili cak zlocinacka. Radi se o momentu koji nas isuvise bolno podseca na neke knjizevne proizvode nedavne nacionalne euforije. Pljuhanova, naime, istice da se u moskovskoj literaturi neposredno pred odlucujuci pohod Groznoga protiv Kazanja, iznenada, bez ikakve pripreme i prethodnika, javlja motiv novomucenika za veru - Rusa koji su bili za Hrista muceni od strane kazanjskih Tatara. Zasto ta vrsta zitija nije bila prisutna (ili rasprostranjena) ranije? Zar je slucajno to sto se pojavila bas u trenutku kada odlicno moze da posluzi kao opravdanje jednom osvajackom pohodu, kao raspaljivac mrznje prema protivniku ciju teritoriju treba prikljuciti novozamisljenom carstvu?

U knjizi Pljuhanove ta epizoda nije najvaznija, ali nas je upravo ona bocnula u zivu ranu. Novomucenici su u literaturi onog vremena imali simbolicko znacenje; objavljivali su i potvrdjivali da se vodi pravedna borba Neba i Zemlje, i da je Nebo na strani Rusa. I mi smo, danas, zrtve simbolickog nacina misljenja i komponovanja nacionalno-utemeljivackih tekstova kojima je glavna namena da dokazu kako smo nebeski narod, i da time raspale mrznju prema svima koji to nisu. U takvim tekstovima cinjenice imaju manje znacaja od emocija. U njima narodi, kao nekada gradovi, sa lakocom menjaju mesta i imena. Vlasi, Vizantinci, Sokci i Latini, Turci, Muslimani, Bosnjaci i Bosanci - Agarjani, Saraceni, Mori, Etiopi: vazno je da se negativna simbolicka vrednost uvek sabira i akumulira (a cesto i mnozi).

Hoce li se nasi (i drugi) »intelektualci« osvestiti i najzad izaci iz srednjovekovnih ubilacko-simbolickih shema misljenja? Hocemo li uopste iz njih izaci? Jer, evo, njima se uveliko koriste ne samo nasi (i tudji) ideolozi, nego i uvazeni naucnici, umetnici, istoricari, teolozi, pisci, muzikolozi...

Pavle Rak