Broj 175

Fatalni krug

Natraske u buducnost

Vladika sabacko-valjevski Lavrentije je covek blage naravi, dobronameran i tih i u njegovim propovedima _ jednako kao i u tekstovima koje objavljuje u stampi _ nema prejake i neodmerene reci, a u stilu njegovom nema paradoksa kojim se mnogi tako cesto razmecu; sa finim osecanjem mere on ume da iskaze i da prikaze jevandjeosku ravan prema kojoj ravna sve, pa i dnevno-politicka zbivanja povodom kojih se cesto oglasava. Pa ipak, nedavno mu se _ u razgovoru za NIN od 19. septembra _ oteo jedan paradoks koji o prilikama u kojima smo _ i u Crkvi i u drustvu _ dosta govori. »Srbi idu« _ kaze vladika _ »natraske u buducnost«. I doista je to tako. Kobno vezani za mrtvu proslost, posebno tokom poslednje decenije, mi se drzimo ovestalih shema kao da se u svetu oko nas nista novo vekovima nije dogodilo. Pa ipak _ to je smisao paradoksa _ mi moramo u buducnost, pa makar to bilo i natraske. Oni koji drugacije misle, koji iskazu makar neku nijansu u razmisljanju, proglasavaju se placenicima, a to je ono mucno nasledje proslosti kojeg se nikako ne umemo osloboditi _ jos davno, negde u DzV veku poznati »sveti« Marko Efeski je sve one koji nisu pristali na njegovo misljenje, a to je bilo bukvalno i jasno, citav ondasnji hriscanski svet, proglasavao »placenicima koji se prodadose za saku srebra«. I cudno, te se reci danas bukvalno upotrebljavaju za svakog ko se usudi da o necem, hriscanski i savesno, razmislja svojom glavom. Ta nasa vezanost za mrtvu proslost i duboko ukorenjena sklonost ka samoizolaciji traju vekovima i po mnogo cemu bi se reklo danas su nesto naglasenije nego sto je to bio slucaj u vreme Marka Efeskog koji se bio usprotivio zakljuccima unije sklopljene u Firenci i stavovima sadrzanim u buli Laetentur coeli et edzultet terra koja je bila prihvacena od celog pravoslavnog Istoka. Mi Srbi _ to je poznato _ nikad to nismo prihvatili i to smo protivljenje svetu pretvorili u vrlinu koja stoji kao vekovni uzor.

Breme proslosti nam ne dozvoljava da hriscanski na savremen nacin razmisljamo _ mi zaista idemo u buducnost ali nevoljno _ natraske.

Jednim cudnim fenomenom se niko nije smeo pozabaviti _ bukvalno nije smeo; moze se i o dogmama razgovarati, i one su delo ljudskoga uma, ali o svetosavlju nema, i ne sme i ne moze biti razgovora i onaj ko o tome nesto drugacije kaze od onoga sto se zvanicno tvrdi, taj se proglasava otpadnikom, placenikom, taj zaista »klevece i laze« kako su pevali komunisti, ne svi, naravno, vec oni koji su duhovni oci i ucitelji savremenih nacionalista i novokomponovanih »pravoslavaca«. Svetosavlje je proglaseno za misticni pojam o kojem se ne samo kriticka rec vec nikakva rec ne sme reci i tako se tera jedna politika koja u prvom redu nasoj Crkvi nanosi ogromnu stetu, a nanosi je i nasoj kulturi u kojoj ni napoznatiji naucnici u novije vreme nemaju smelosti da kazu svoju rec. A stvari nikako ne stoje tako kako se tvrdi da stoje i sve je mnogo jasnije, ako se samo uz malo dobre volje i hriscanski savesno pristupi problemu. Postoji svetosavlje samog sv. Save _ izraz istina u njegovim spisima ne postoji _ kao coveka svoga vremena koji je istinski stub nase kulture i jedna _ ne i jedina _ komponenta naseg kulturnog etosa koju niko razuman ne spori niti je kada sporio; veliki svetitelj i prosvetitelj je gledao preko ruba vremena daleko u buducnost, ali je kao covek i mislilac takodje i placao dug svojem vremenu _ nije on bio jedini u tadasnjoj Evropi koji je pravdao surove mere prema dualistima _ mi bismo danas rekli prema ljudima koji drugacije misle _ kakve je ondasnji rezim primenjivao; u srednjem veku je to tako bilo i na pravoslavnom Istoku i na katolickom Zapadu i istoricari su davno kvalifikovano prosudili sve to. Niko razuman nema nista ni protiv kulta sv. Save koji se u narodu zaista spontano stvarao jer i bez sluzbenoga postupka sanktifikacije i beatifikacije _ sto je retko u svetu _ sv. Sava stoji kao nas najveci svetac i svetitelj i kao takav predstavlja stub nase kulture; nema cak niceg mnogo cudnog ni u tome sto je taj narodni kult povremeno zadobijao odlike drzavotvornoga kulta _ veliki je svetitelj ovu zemlju uvek video na razmedji svetova i kultura sa svojim karakteristikama koje i treba sacuvati. Nevolje, medjutim, zapocinju _ i danas tako i traju _ sa jednim svetosavljem koje je kao pojam i kao praksa novijeg datuma, no, ni o tome se ne sme voditi dijalog _ svetosavlje je neka vrsta zbirne imenice ili magicnog pojma o kojima samo posebno upuceni mogu razgovarati, pri cemu su to pravo za sebe prisvojili upravo novokomponovani nacionalisti svetosavci.

Oni su sve glasniji i svoje su svetosavlje profilisali kao ideologiju za potrebe jednog rezima upravo u istorijskom momentu kada je taj rezim ostao bez ideologije.

Svetosavlje je neka vrsta zbirne imenice ili magicnog pojma o kojima samo posebno upuceni mogu razgovarati, pri cemu su to pravo za sebe prisvojili upravo novokomponovani nacionalisti svetosavci

To je ono sporno _ blago receno _ svetosavlje koje stvara ruski emigrant Antonije Hrapovicki u Sremskim Karlovcima uoci svetskog rata koji u tom gradu izaziva famozni »karlovacki raskol« i stvara crkvu koja se otvoreno stavila u sluzbu jednog mracnog totalitarizma _ nemackog nacizma i njegovoga tvorca Adolfa Hitlera; pisao je Hrapovicki svoje poslanice samom Hitleru i u njima ga prikazivao kao spasioca Evrope koji je pozvan da spasi svet od »plutokratskoga Zapada« a jedan je vladika njegovoga »karlovackog Sinoda« otisao da Pavelicu stvara Hrvatsku pravoslavnu crkvu koja je i stvorena _ tuzna »prica« o vladici Germogenu i toj crkvi dobro je poznata svima, samo je neki krugovi kod nas precutkuju i o njoj ne govore, ili, kada govore, ne kriju da su njeni duhovni naslednici. To je to kobno svetosavlje _ izraz je tada i nastao kada je pokrenut i casopis Svetosavlje _ nikolajevsko-ljoticevsko i justinovsko-nedicevsko koje nam danas servira niko drugi do Radovan Karadzic i koje u Beogradu ima dobru ideolosku cenu. To i takvo svetosavlje istinski vernici nece, ali se ono nudi kao istinsko svetosavlje i pravoslavlje i o njemu se zabranjuje svaki dijalog. A kada se ukine pravo na dijalog onda sve ostalo lako ide _ nestaje i svetosavlje i pravoslavlje pa i ono na sta je u svojim omilijama cesto ukazivala majka Tereza. »Ako mi stvarno hocemo da se molimo« _ kaze ona _ »najpre treba da naucimo da slusamo drugoga, jer u cutanju nasega srca progovara Bog«.

Dijaloga nema. Odvec smo vezani za mrtvu proslost. Umesto dijaloga, imamo cutanje i zastrasivanje.

Fatalni krug se nikako ne otvara _ Crkva je u politici i politika je u Crkvi

Politika kao sudbina Crkve

Crkva ne treba da se mesa u politiku, ponavljali su komunisti decenijama, ali istini za volju nisu u tome ni sami bili dosledni; niko razuman ne bi trebalo da brani ljudima _ pa i ljudima u Crkvi _ da se zanimaju za politicke probleme jer i politika je deo naseg zivota. No, kad se Crkva mesala u politiku u korist vladajuce partije, onda se nije mnogo marilo za gore navedenu dogmu koje su se drzali ne samo komunisti no i svi drugi; kada su na Kosovu osamdesetih godina zajedno zavijorili crkveni barjaci sa krstom i zastave sa srpom i cekicem, rezimu to nije smetalo i _ znamo _ kako se okoncalo to najnovije poglavlje »simfonije« izmedju totalitarnog rezima i nekih delova nase crkvene jerarhije. Ikone i gusle su nas dovele dovde gde smo sada. Uvek postoji i neko vreme _ neko politicko vreme _ kada nekim delovima crkvene jerarhije ne smetaju petokraka i srp i cekic i kada socijalistima ne smetaju, nimalo, krst i likovi Hrista i Bogorodice na crkvenim zastavama.

Fatalni krug se nikako ne otvara _ Crkva je u politici i politika je u Crkvi.

Ugledni predstavnici nase crkvene jerarhije i sami govore, na primer, da se ne treba baviti politikom pa ipak, kada se nadje da je to potrebno, od proklamovanih principa i jedna i druga strana odstupaju. I tako u nedogled. Ono sto se u vezi s tim zbivalo, godinama zbivalo _ tokom ovog i ovako krvavog rata na Balkanu _ predstavlja citavo poglavlje tog istorijskog zatvorenog kruga u odnosima Crkve i drzave. Resenje nije nemoguce, ali zbog necega mnogima do resenja ni stalo nije. Ako bi partijska, totalitarna drzava _ a drugu jedva da smo imali u novijoj istoriji _ odustala od pritiska na Crkvu, i ako bi Crkva bila ne samo zakonski odvojena vec i dovoljno udaljena od takve drzave, resenje bi se jasno ukazalo na vidiku. Medjutim, to nije slucaj i Crkva i drzava, i kada se verbalno sukobljavaju, ostaju vezane pupcanom vrpcom moci i famoznog iskusenja vlasti. To stanje kod nas predugo traje.

Neki su primeri jasni da jasniji ne mogu biti, ali to ne smeta da se i oko njih stvaraju nesporazumi pa i velike nevolje.

Mnogo onoga sto se zbiva u nasoj Crkvi i oko nje nisu nikakvi »slucajevi«, vec izdanci jednog neokoncanog procesa prevladavanja paganizma

Nema dokaza, na primer, da je monarhija jedina tradicija koju imamo ali se, ko zna iz kojih razloga, takva zabluda siri i propagira; to je tako i kod nas i u mnogim drugim zemljama na pravoslavnom Istoku. Tako se objasnjava poznata monarhisticka nostalgija u nekim delovima crkvene jerarhije, i dok u danasnjoj Rusiji vernici o tome govore kriticki i odmereno, kod nas se u mitomanskim maglama gubi svaka sansa za normalan dijalog.

»Neopravdano je nametanje monarhije kao jedino mogucega oblika drustvenoga uredjenja« _ pisu ruski vernici patrijarhu u Apelu koji su potpisale vec desetine hiljada gradjana _ »koja se neopravdano izjednacava sa pravoslavnom tradicijom«. Nesto slicno se kod nas ne moze zamisliti. Kod nas se, pod bremenom mrtve proslosti, namece samo jedna i jedina istina koja se odmerava prema potrebama politickog trenutka. Proklamovani principi ne vrede mnogo, ostaju na papiru, a prevagu odnose razlozi koje namece konkretni politicki trenutak. I tako traje »igra« u nedogled. Milosevic je za neke ljude u nasoj Crkvi bio mesija dok je vodio rat na prostoru Balkana, ali je stekao ime Satane onoga trenutka kada je od rata morao da odustane _ izjave nekih vladika su tako jasne i tako poznate da nema potrebe jos jednom ih navoditi. Famozno iskusenje vlasti _ »trece iskusenje« _ je deo Hristove vizije koja ima neprolaznu vrednost. Nema izgleda da moderna drzava postane verska _ pravoslavna, katolicka ili muslimanska, recimo _ pa ipak, nenaucena lekcija daje jos uvek u Bosni kobne rezultate.

Ni tog dela mrtve, srednjovekovne proslosti se jos nismo oslobodili a zna se i zasto _ kasnimo za duhom vremena. I u Crkvi i u drzavi.

svela su gospoda pravoslavlje i svetosavlje na nacionalisticku shemu i na pamet im ne pada potreba za argumentima koji bi podstakli dijalog

Non possumus

Mnogo onoga sto se zbiva u nasoj Crkvi i oko nje nisu nikakvi »slucajevi«, vec izdanci jednog neokoncanog procesa prevladavanja paganizma. U zvanicnom glasilu nase patrijarsije, u Pravoslavlju, nekakvi skribomani pisu jeftine paskvile kojima se nasa Crkva ruzi pred svetom na nacin koji nije zapamcen u njenoj istoriji. Napisao je jedan stranac, poznati nemacki teolog Tomas Bremer knjigu o putevima nasega bogoslovlja i na njega se srucila kanonada besmislica i opakih optuzbi. Istina, nije jednostavno polemisati sa paskvilantima takvog tipa jer ne nude ni najelementarniji argument, ali je doslo vreme _ kako mi verujemo _ da se toj bratiji ponesto i kaze. Ugledni nemacki teolog je odbranio zapravo doktorsku disertaciju na fakultetu vestfalskog univerziteta u Minsteru koja je od komisije ocenjena kao veliki doprinos nauci _ a pisci smusenih paskvila za nju kazu da je »opaka i zla knjiga«.

Nema argumenata _ i nije slucajno sto ih nema _ pa se uceni stranac u Pravoslavlju sasvim lako ocrnjuje. A on je kazao mnogo i razlozno o nasoj Crkvi i o njenoj teologiji koje poznaje kao sto poznaje i nas jezik; no, kazao je nesto i o stvarnim dimenzijama nase teoloske misli pa se u krugovima anahronog dela jerarhije stvorila prava panika. Neko je to morao reci jer nijednog dokaza nema _ niko ga ponudio nije _ da je recimo jedan Nikolaj Velimirovic neki mislilac; njegova je misao ostala zarobljena palanackim okvirima, a njegov se smisao za biblijski tekst izgubio u magli nacionalistickih tirada protiv Evrope koja je dokazana _ to je njegov lajtmotiv _ »nerotkinja proroka« kojih mi toboze imamo na pretek. A doktor Bremer je svojim minucioznim analizama i jednom nekonvencionalnom akribijom naucnika udario na citavo jato provincijskih magistara i doktora koji godinama na svom nacionalistickom, necastivom saboru prodaju rog za svecu, koji zapravo trguju Hristom na politickoj pijaci Miloseviceve Srbije ima tome punih deset godina.

Nazalost, mesta za polemiku nema jer ta druzina i ne zna sta je to argument, a nema ni dijaloga _ samo tako njihove opsene i mogu trajati.

Ovim se paskvilantima mora reci da su ugazili u opaku jeres etnofiletizma i idolatrije vlasti, u onu jeres koju je najstrozije osudio sabor istocnih pravoslavnih patrijarha jos krajem proslog veka, u samome Carigradu

Pa ipak, doslo je vreme da im se ponesto kaze, uz rizik izlaganja najbrutalnijim pretnjama i zastrasivanjima jer ide vreme, i vec je nastalo, kada ce se ta bratija stideti onoga sto sada pisu, kao sto se odavno stide oni njihovi duhovni preci koji su se istim poslom bavili na stranicama Borbe ili Komunista; oni su iz arsenala jedne mrtve proslosti pozajmili ideje koje zapravo i nisu ideje, oni iz svoje mracne provincijske odaje ne vide vecno novoga Hrista koji u ovoj sekularizovanoj i umornoj civilizaciji stoji kao znak nepreporni ciji sjaj ne gasne _ svela su gospoda pravoslavlje i svetosavlje na nacionalisticku shemu i na pamet im ne pada potreba za argumentima koji bi podstakli dijalog; veruju oni da jos nekog zastrasiti mogu, ali, avaj, to vise nije moguce. Jednoumlju je sigurno odzvonilo.

A ono sto im treba reci _ i neko to uciniti mora _ nije nesto nepoznato. To je iz Svetoga pisma koje im se negde zaturilo.

To su jednostavne reci iz Djela apostolskih _ 4. 20 _ poznate po prvim dvema recima na latinskom jeziku koje nas opominju da moramo govoriti o onome sto je istina, kriticki i hriscanski savesno, da smo duzni govoriti po svaku cenu ako uistinu verujemo. »Jer mi ne mozemo ne govoriti sto vidjesmo i cusmo«, glasi ta opomena. Tako su rekli ljudi kojima je predocena najstrasnija kazna ako budu govorili. A dalje _ dalje znamo kako je bilo i sa istinom i sa tim ljudima. Tako je oduvek bilo i tako je i danas. Ovim se paskvilantima mora reci da su ugazili u opaku jeres etnofiletizma i idolatrije vlasti, u onu jeres koju je najstrozije osudio sabor istocnih pravoslavnih patrijarha jos krajem proslog veka, u samome Carigradu. Mora im se reci da je necasna rabota promovisati nekog Radovana Karadzica u teologa jer pomenuti mocnik ima precih briga i nevolja _ nije se proslavio medju zivim Srbima ni kao pesnik ni kao ratnik a jos manje kao teolog kojem se ustupa prvo mesto u naucnom zborniku Jagnje Bozije i zvijer iz bezdana.

Valja i to reci, medjutim, da ova druzina nikako ne predstavlja svu nasu Crkvu, iako se trudi da takav utisak ostavi. Vecina u nasoj Crkvi je zedna Hrista i Njegove istine i ona ce naci izlaza. Mozda je ovo mracno doba vec na izmaku, mozda ce se sumorna decenija nase istorije okoncati uskoro. U to moramo verovati.

Mirko Djordjevic

Posaljite nam vas komentar