Smisao vracanja evropskim vrednostima

Istinu kao ideal moze imati samo misao kojoj je ideal svet koji je otvoren

Zenit parabole, kakvu je interpretator zeleo da povuce, cini misao Djovanija Pika dela Mirandole u Besedi o dostojanstvu coveka da je sloboda u intenzitetu volje za slobodom bitna za slobodno uoblicavanje sebe kao oslobadjanje sebe. »U tom shvatanju», pisao je E. Garen, »sadrzana je osuda svake opresije, svakog ropstva, svakog uslovljavanja. Tu je sa jevandjeljem mira izrazeno jevandjelje radikalne slobode coveka«.

Coveku je, po Piku, Bog zadao da bude slobodan, da bude stvaralac, artifedz. On je jedini stvor Boziji koji nicim nije determinisan, stavise, kao sto biljci ili zivotinji nije svojstveno da biraju sopstvenu sudbinu, jer one iz okvira svoje vrste ne mogu izaci, tako je coveku svojstveno upravo suprotno: da sam bira sudbinu, da sam sebe uoblicava prema sopstvenoj volji. U coveku su klice svih stvorenja, i one ce svoj zivot, prema tome, uoblicavati u zavisnosti od toga koje klice bude razvijao i negovao, a koje zapostavljao, dakle, u zavisnosti od toga koliko se oko stalnog usavrsavanja svoje licnosti bude trudio. Covek se, dakle, postaje kroz sopstveno delovanje, on je proizvod sopstvenog cina, on je u cinu koji ga konstituise, a to moze ostvariti samo u svetu koji je mogucnost, a ne dat i konstituisan jednom zauvek.

Ali covek, da bi u tome uspeo, mora imati samosvest, kao sto ce, polovinom DzVI veka, pisati Djovani Batista Djeli, u delu Kirka, koje je jedna reartikulacija, zapravo replika u novim okolnostima, Pikovog sredisnjeg motiva, i, zato, vazna referencijalna tacka u nasem razmatranju. Samo covek ima svest o shvatanju, samo je on svestan da shvata, kaze tu Djeli, i ta samosvest nije apstraktna, ona je delotvorna snaga, ona je preduslov slobode. Covek je slobodan u onoj meri u kojoj poseduje samosvest, a u meri u kojoj je samosvestan, on je covek.

Referencijalna tacka od bitne vaznosti u razmatranju renesansne eticke misli je interpretacija pozicije Pjetra Pomponacija, kao istorijski relevantnog konflikta autenticnog mislioca. »Jer autenticni mislilac«, kaze tamo P. M., »nikada ne propusta mogucnost konflikta: stavise, on je trazi, on je nalazi, on je prihvata, jer je u prirodi njegovog bica da neguje i afirmise jednu misao koja je, kao izraz autenticne licnosti, otpor prema svetu kakav je dat. Retko ko je, u njegovo vreme, tako kao on osecao i podvlacio dignitet filosofiranja, filosofiranja koje je misao usamljenog i pobunjenog coveka. Pobunjenog i u odnosu na samo filosofiranje kada se ono pretvori u ponavljanje, u opsta mesta«.

Ilustrativan primer citanja »odavde«, iz prostora, dakle, koji nije »transcendentan« jeste interpretacija stava Nikole Makijavelija. Mogao je interpretator (P. M.) nasiroko elaborirati njegove ideje o vladaocu i vestini upravljanja (u znaku izreke da »cilj opravdava sredstva«), ali je, imajuci u vidu Makijavelijevu ironiju i sarkazam, i gorcinu coveka koji je odlucio da ide do dna onog sto je sam nazvao »stvarnom stvarnoscu« (»realtà effettuale«), gorcinu s kojom je zapisao reci »kad bi svi ljudi bili dobri, ovi zakoni ne bi bili dobri«, imajuci u vidu njegovo licno postenje odgovornog gradjanina, odabrao da njegovo razdvajanje sfere politike od sfere morala uzme kao »najvece dostignuce Makijavelija kao moraliste«. Odabrao je, dakle, da ga cita i interpretira s tacke gledista nekoga ko »trpi« politiku. »Ali zar Makijaveli«, kaze P. M., »time sto je strahovito pronicljivo i ostroumno razotkrio sustinu pojedinih postupaka i dogadjaja, pokazujuci kako funkcionise politicki mehanizam i kakvi zakoni vladaju u politickom zivotu, nije neizmerno mnogo pomogao i onima koji odredjenu politiku trpe? Zar on, pokazujuci kako funkcionise mehanizam politicke obmane u datoj situaciji, nije taj mehanizam, u stvari, razoblicio, zar ga nije ucinio prepoznatljivim? Zar time sto je, u silnoj zudnji za istinom koja ispunjava svaku njegovu stranicu, strasno i nemilosrdno otkrio pravu prirodu zivota politickih institucija, zar nije dao kljuc politickog misljenja i onima koji od odredjene politike treba da se brane, a ne samo onima koji odredjenu politiku stvaraju? Zar time sto je, dajuci precizne savete svom vladaocu za svaku priliku, nije, u stvari, onemogucio tog vladaoca da svoje interese skriva iza mitova i programa koji transcendiraju interese konkretnog coveka? Nikolo Makijaveli je, zaista, dijabolican mislilac, ali dijabolican i za one koji prave politiku. To su sasvim dobro osecali oni sto su ga moralno diskvalifikovali - svi oni koji, iz urodjenog idealizma ili urodjene zloce, sanjaju geometrijske politicke utopije. A on je, u stvari, videci jasno i misleci precizno, na prometejski nacin ukrao bogovima vatru i podario je svim ljudima«.

Jedan od vrhunaca, poslednji na paraboli eticke misli koju smo istrazivali, predstavlja intelektualni napor Djordana Bruna, koji je cin pobune i kontestacije kao cin eticke odluke. Taj napor motivisan je zudnjom za istinom, koja se ne dâ utaziti i koja nema smirenja. Jer, po Brunu, filosof nikada ne sme biti zadovoljan onim sto je otkriveno, poznato, dato, konstituisano. Taj Brunov napor usmeren je protiv poravnjenog, spljostenog vidjenja sveta, koje ima masa sto zivi u maglovitim mitovima, usred deklamovanih mistifikacija onih koji su zainteresovani da ubiju svaki podsticaj na akciju. Misao mora biti usmerena protiv navike u misljenju, protiv »olovnog opsteg mesta« (izraz je Brunov), koje je stav vulgarnog osecanja sveta. »Opste mesto nije istina, jer se istina ne dokazuje time sto mnostvo veruje da je istina. Istina je u stalnom traganju za istinom...«. U svojoj vehementnoj polemici protiv svakog oblika dogmatizma, koji je za njega samo mentalna lenjost, odsustvo svake potrebe da se postavljaju pitanja i da se traze odgovori, odsustvo svake potrebe za akcijom, Bruno visoko uzdize autonomiju duha, jer samo za takav duh, koji je u stalnom naporu, napredovanje predstavlja beskonacan proces.

Na kraju parabole, koja u rasponu od skoro tri veka prati razvoj osnovnih motiva renesansne (italijanske) eticke misli, nalazi se Torkvato Aceto, cije delo O casnoj desimulaciji predstavlja, po P. M.-u, konacnu tacku transformacije tih motiva, predstavlja takvu transkripciju koju bismo mogli smatrati definitivnim iscrpljivanjem onakvog koncepta intersubjektivne relacije, kakav je za renesansnu eticku misao karakteristican. Ta parabola opisuje put od Petrarkinog poziva na vracanje sebi, na otkrivanje sebe, kao inicijalne odluke-tacke, kao nuznog preduslova za otkrivanje sveta i gradjenja sveta intersubjektivnih relacija u uslovima otvorenog horizonta slobodnog grada slobodnih ljudi, o kojem razmisljaju rani humanisti, pa sve do T. Aceta, u cijem delu covek-subjekt, u uslovima zatvorenog horizonta drustvene involucije, nailazi na brojne prepreke da samorealizuje sebe kao bice kome je, jedinom u prirodi, dato da bude stvaralac. Sta je, u Acetovom delu, sa covekom koji do autonomije dolazi eksplikacijom sopstvene autenticnosti, sta je sa svetom slobodno ekspliciranih subjekata? Nema takvog coveka u ovom delu. To delo je traktat o vestini sakrivanja autenticnosti, o vestini prikrivanja, a ne slobodnog ekspliciranja sopstvenih misli i osecanja, sopstvenog humaniteta. To je delo o casnoj desimulaciji, pouka o strategiji koju je autentican covek primoran da primenjuje kako bi spasao svoj integritet. Ona razboritost koju je rana humanisticka misao negovala kao ideal, koja u uslovima otvorenog horizonta slobodnog grada pomaze coveku da pobedi fortunu, sada se ogleda u vestini desimuliranja koje je casno: ona, ta razboritost, sada je, u uslovima zatvorenog horizonta i involucije, strpljiva, jer vrlina svoju bitku sa fortunom sada bije na dugu stazu. Ali Aceto, na kraju parabole koju smo napravili, na kraju puta kojim smo isli, ima nesto zajednicko sa svojim renesansnim prethodnicima: on veruje da se fortuna moze pobediti. »Zasto bi, inace«, kaze P. M., »tako pomno, tako strpljivo, tako ostroumno, u sumi lazi, gradio strategiju istine? Istine koja je, po renesansnim misliocima, filia temporis, kci vremena. Istinu kao ideal moze imati samo misao kojoj je ideal svet koji je otvoren. Takav ideal imala je renesansna eticka misao. U tome je njena dragocenost, njena vecita mladost. Jer verovati u otvoren svet na renesansni nacin, protiv svih mentalnih klauzura medijevalnog tipa, znaci verovati u vecitu mladost sveta, u vecitu svezinu sveta«.

Tu je, dakle, svrha metodoloskog pristupa koji smo odabrali ili, mozda je preciznije reci, koji je odabrao interpretatora - ako smo vec rekli da je tacka gledista stvarna samo ako je ukorenjena, ako je inherentna njegovom bicu, prirodi njegovog nacina postojanja, konkretnog postojanja jedne konkretne individualne egzistencije u prostoru koji, onda, ne moze biti transcendentan. Otuda parabola koju ocrtava njegovo istrazivanje mora polaziti od budjenja njegove samosvesti kao subjekta (ispitivanjem sopstvenog unutarnjeg bica, tj. vracanjem sebi), kroz potencijalni zivot u svetu mogucnosti, cije se granice sire onoliko koliko se uvecava ekspanzija njegovih individualnih horizonata: na epohalnom planu, u rasponu od skoro tri veka, to istrazivanje opisuje parabolu od Petrarkinog poziva na vracanje sebi ka svetu intersubjektivne relacije u svetu koji je postao svet mogucnosti kada je postao otvoren svet, svet otvorenog horizonta za coveka kao subjekta, dakle, parabola od medijevalne klauzure, uslovljene jednom idejom koja transcendira konkretnog coveka, ka renesansi koje moze biti samo tamo gde je horizont otvoren, horizont koji je poziv na putovanje, na otvoreno more gde nam moze pomoci samo nas sopstveni mentalni astrolab. »A putovanje je uvek bolje od stajanja«, kaze Servantes.

I kad smo vec kod Servantesa, pisac ovih redova ne moze odoleti da ne skrene paznju na jos jedan svoj tekst, ne iz samodopadljivosti (a, uostalom, sto da ne kad vec zivi u zemlji mahnite samodopadljivosti), vec stoga, sto je tekst indikativan, upravo, s obzirom na temu kojom se, povuceni spisom Strah od Evrope M. Djordjevica, bavimo. Rec je o interpretaciji eseja Don Kihot. Evropejac Salvadora de Madariage, objavljenog u madridskom casopisu Revista de Occidente (mart 1967), u kojem Madariaga, stari zatocnik evropske ideje i pobornik evropeizacije Spanije, u senci vladavine frankizma, tragajuci za mogucim putem postfrankisticke Spanije, nudi jedno do tada neuobicajeno i nesvakidasnje tumacenje Servantesovog junaka - Don Kihota. Madariaga u Don Kihotu, kao antipod Unamunovom tumacenju, na primer, trazi one karakteristike koje smatra specificnim odlikama postojanja na evropski nacin, osecanja sveta na evropski nacin, odlikama koje smatra najdragocenijim tekovinama evropske civilizacije, bitnim za ono sto bi, po njemu, bio evropski mentalitet u pravom smislu reci. Od svih tih odlika, koje Madariaga analizira u svom eseju, izdvojicemo one koje smatramo funkcionalnim za ovaj razgovor o Evropi.

Prva medju tipicno evropskim crtama koje, po Madariagi, Don Kihot poseduje jeste osecanje vrednosti, u cemu se i sastoji istinska plemenitost. Vitez zivi u vecoj materijalnoj udobnosti, ali on zato mora da sebi postavlja vece zahteve u moralnom pogledu, jer, po Madariagi, nije evropski kada materijalna udobnost dovodi do moralne udobnosti. Vitez, to jest Don Kihot, covek je od vrednosti, gospodin po sopstvenoj prirodi, a ne zbog drustvenog ranga: njegova vrednost i plemenitost ogleda se u tome sto se on prema drugima, bez obzira na drustveni rang, odnosi kao prema sebi ravnima (»Suprotstavljanje prirodnog gospodstva formalnom je veoma evropski stav, jer podrazumeva da se rang zasniva na vrednosti, a ne vrednost na rangu«, kaze Madariaga). Za Don Kihota izvor plemenitosti i temelj pravog plemstva jesu dela, jer Evropejac je, po prevashodstvu, aktivan covek: smisao za akciju, duh akcije, predstavljaju ono sto je Evropejca, tokom istorije, istaklo kao avangardistu, istrazivaca, pronalazaca. Medjutim, stvar koju Don Kihot najteze podnosi jeste nasilje nad tudjom voljom (»jer mi izgleda mucna stvar stvarati robove od onih koje su Bog i priroda stvorili slobodnim«, kaze on Sancu Pansi). Cuvena scena kada Don Kihot oslobadja roblje, koja je obicno tumacena kao jedna od ekstravagancija suludog viteza, Madariaga tumaci kao jedan od bitnih elemenata evropskog shvatanja zakonitosti. Evolucija takvog osecanja zakonitosti ide od znacenja »ono sto se namece odozgo« do znacenja »ono sto, po dogovoru, nije nuzno nametati«, i paralelna je sa evolucijom oblika vladavine - od one koja se namece silom do one koja dolazi pristankom vecine. Ova epizoda, cija je poenta u Don Kihotovom pitanju »da li je mogucno da kralj ikome cini nasilje?", po Madariagi, predstavlja zametak predstave o liberalnoj demokratiji, dakle, onom tipu uredjenja koje je karakteristicno evropsko. Takav stav Don Kihota proizlazi iz one osobine koju Madariaga smatra najplemenitijom crtom njegovog karaktera - iz njegovog osecanja slobode ljudske licnosti, izrazenog recima kojima se on obraca Sancu: »Sloboda je, Sanco, jedan od najdragocenijih darova koji su ljudima dala nebesa; sa njom ne mogu da se mere ni blaga koja sadrzi zemlja niti ona koja sakriva more...«. Tako, po Madariagi, »najcuveniji Spanac«, Don Kihot, inkarnira najlepse osobine autenticnog, velikog Evropejca.

P. M., ovaj koji sada ispisuje ove redove, mora priznati da ih ispisuje sa izvesnom melanholijom - ne zbog toga sto sada ima skoro tacno trideset godina vise od onoga sto je citao Madariagin esej i odlucio da ga prikaze i interpretira (Delo, god. DzIII, 1967, br. 6, str. 804-809): melanholija nailazi otuda sto P. M., koji tada pise, u senci leve varijante srodnog tipa vladavine kakav je bio tamo gde je Madariagin tekst objavljen, veruje, uprkos svemu, u okruzenju svoje konkretne egzistencije, da je evropski svet vrednosti negde ispred, ma koliko to »izmedju« jos trajalo, a, mozda, ne ni tako daleko (konacno, ziveo je tada u zemlji koja je svima otvarala granice i pred kojom su i »tvrdi« desni rezimi otvarali granice svojih zemalja, u zemlji koja je bila najmanje varvarska od svih zemalja koje su polazile od istih ili slicnih teorijskih pretpostavki). Dakle, onaj P. M. je verovao da ce, pisuci o jednom krugu ideja, mozda nesto doprineti da se te ideje rasire: mozda ga je sarmirala misao da je, u tekstu koji je interpretirao, nosilac »pravih« ideja jedan predivan stvor koji, po opstem, tj. vulgarnom misljenju, vazi za »caknutog«, a mozda ga je zabavljala pomisao da i on sam, prenosilac i interpretator, nije, u tom trenutku, i u tom okruzenju, nista drugo do »lutajuci vitez«.

Put je, kao sto se zna, brutalno prekinut. Strah od Evrope, kao sveta vrednosti i, narocito, kao sveta proveravanja vrednosti i napora da se vrednosti dokazu, stvarao je uvek podozrenje, a kad se taj svet poceo primicati, kada se meki jastuk dogme naglo poceo izmicati ispod glava, mentalna vukojebina, frustrirana i prepadnuta za pozicije koje se vise ne mogu imati prostom reprodukcijom istog, zestoko je uzvratila. Preventivno. Strah od Evrope pretvorio se u bekstvo od slobode - ovog puta ne u klasu, vec u naciju.

Pero Muzijevic