Postmoderne tendencije u kulturi omladine*

»Od panka (punk) pravimo raskos« (Robna kuca)

Oni odbacuju »neresive« probleme; koncentrisu se na ono sto je dostizno. Ni pametni yuppie, koji se dusevnoj tmini retorike No-future suprotstavlja piskom nade: »Dajem prednost Nemackoj«, uistinu se ne predaje »duznosti za buducnost« (Hans Jonas). Anti-antimentalitet ne odjekuje nekom muzikom buducnosti. »Duznost za buducnost« je uvek takodje duznost za »ono sto je nedostizno«, uvek obuhvata i duznosti kritike!

Narcis ne zeli da iskusi i aktivno uoblicava svet; zeli samo da dozivi svoje »spontane potrebe« i svoja »autenticna dusevna kretanja«. Narcisticko tumacenje realnosti daleko je od potrebe drugoga. Narcisu nije potrebno da poznaje drugoga, posto on ne zeli ni da bude voljen, niti moze nekog drugog voleti kao sebe samog.

Tragovi propasti, politicke infantilizacije i teorijske regresije mogu se naci svugde: dosetke o Kohlu umesto kritike kapitalizma, okasionalizam i esteticizam daju pecat odnosu prema politickoj i socijalnoj stvarnosti.

Oni i dalje naizmenicno putuju i povremeno poste radi mira; oni se umereno angazuju i dzogiraju; zahtevaju razoruzanje i prolaze kroz preskolovanje. Sigurni u sebe, debatuju o svojim nesigurnostima i isprobavaju letecu promenu jednog odnosa u onaj sledeci. Od zajednice stanovanja do stana u svojini zajednice gomilaju putna iskustva suverene lisenosti zavicaja. Ucestvuju u svemu, ali previse ni u cemu. »Zagrlite ono sto ne mozete da promenite!« Sa uspravno-prkosnim »Kvarite ono sto vas kvari« (iz drevnog doba studentskog pokreta) nemaju nista na umu. Za nove minimaliste istine i smisla najuverljivije zvuci »minimalna masaza« postdeziluzionizma: »Mi smo svet prozreli, sta imamo jos i da ga menjamo?«. Do djavola sa pitanjima istine i sustine! Nema niceg sto mi ne vidimo! Do djavola sa ubedjenjem i uverenjem i onim sto su oni uspostavili: smislom. »Smisao je smrtan. Ja verujem u besmrtnost pojava«, uzvikuje Baudrillard, jedan od ucitelja postmodernog misljenja.

Kult odsustva stanovista

Postmoderna - to je odbijanje refleksivne prinude na ucinak, date u obecanju moderniteta; svakako, ne neko programsko odbijanje nego gnusanje prema vremenu u jednoj situaciji, sa znanjem da svako gnusanje otvara mogucnost za povratak, da svako odbacivanje priprema novo pozivanje. Duhovna poluvrednosna vremena avangardizma skratila su se u toj meri da nista vise nije stvarno »out«. A ako vise nista nije konacno »out«, onda je to ono konacno »out« za ono sto je nazadno kao i za avangardu.

Heraldika postmoderne sasvim izlazi na kraj i bez zivotinje odslikane u grbu. »Postmoderni« su oni koji su videli da vise niko ne prozire tako jasno; oni koji se ne mogu uciniti nesigurnima svojom vlastitom nesigurnoscu; oni koji iz nuzde bespomocnosti dobijaju vrlinu nadmocne nemarnosti. Mnogo toga sto kod aktuelnih tendencija u kulturi omladine, cesto sa zbirnom etiketom »postmoderno«, deluje tako iritirajuce, potice jos iz starijih kultura »pokretâ«. Ipak, tek u sadasnjem zaostravanju i radikalizovanju odredjenih razvitaka, u odbacivanju konzistentnosti i kontinuiteta, istine i slobode protivrecja, tek u politickom i moralnom, u etickom i estetickom relativizmu, tek u preglasnom kultu odsustva stanovista i u inflaciji izjasnjavanja za demonstrativnu bezumnost postaje vidljivo da se, na psiholoskom horizontu tako odlucujucih i angazovanih sezdesetih godina, izgradio potencijal trivijalnoga i masovno-proizvoljnoga, koji cak i ideoloske nedvosmislenosti i moralne distinkcije jucerasnjice srozava na stupanj pojava inkubacije nove ravnodusnosti.

Postmoderni supermarket ideja i ideologija, motiva i misljenja, kao pecat doba zasluzuje nase interesovanje pre svega zato sto ne ulazi u suprotnost s vladajucom stvarnoscu, nego sebi pribavlja vazenje sustinski u skladu s njom, tako reci, kao komplementarna struktura na vlastitoj sceni. Svugde nailazimo na tragove postmodernog osecanja zivota: u lirici i u ljubavi, u slikarstvu i u muzici, u teoriji nauke i u obrazovanju volje, u arhitekturi i u radu, u novoj religioznosti i kod »novih filosofa«.

Nije nikakva slucajnost to sto umnozavanje medijske ponude ide uporedo sa sirokom strujom u umetnosti i nauci, u arhitekturi i pedagogiji, tj. sa duhovnom strujom i razvojem ponasanja, koja se isto tako etiketira kao »postmoderna«. Izgleda da promucurnost koja se stice zahvaljujuci televiziji konacno ponistava onu pedagogijom postignutu prosvecenost. Televizija je motor zaokruzenog popularnog trivijalizovanja, koje cak do neprepoznavanja mesa sve sa svim; ona se predstavlja kao velika trgovina mesovitom robom: motivima i misljenjima, idejama i stilovima, koja doslednu nedvosmislenost zamenjuje masom i tako izaziva bezgranicno narastanje proizvoljnosti: samo televizijska reklama uspeva da kombinuje sredstvo za zgusnjavanje gulasa sa Schumannovom »Arabeskom«, a i da postmoderno osecanje zivota, posetu restoranu McDonalds, inscenira kao kulturni dogadjaj.

Za osnovno raspolozenje i osecanje zivota nase epohe sasvim je simptomaticna karijera prefiksa »post« kao reci: bezdan, cak ona zeljena apsurdnost egzistencija poznih izdanaka daje pecat duhovnoj klimi. Zivot se pojavljuje kao prihvatljiva banalnost, s kojom se, jos povrh svega, moze odlicno koketirati. Pocinje se naslucivati sta se sve ne zna i ne moze, a od frustracije brani se cinizmom. Ono sto se nije moglo postaje ono sto je trebalo; »nova nepreglednost« (Jürgen Habermas) preokrece se u nesto moralno, bar u nesto estetsko, »anything goes« menja se u kategoricki imperativ notorno ostecenih u saznavanju i prosudjivanju. Korisnik otpadaka napreduje u junaka iz naslova, Baudrillard i Feyerabend, Horstmann i Sloterdijk nastanjuju taj panteon profanih filosofija potonjeg doba. Nad intelektualnom scenom lezi dim baruta, sto ne znaci samo da covek moze malo da vidi, nego isto tako znaci da su tu scenu zaposeli pretezno oni koji su upotrebili svoj barut.

U avangardu savremenog duha moze se ubrajati onaj ko ima hrabrost da i dalje bespomocnost i relativizam prodaje kao ubedjenje. »Postmoderni« su, pre svega, buntovi protiv filosofija recepata iz sezdesetih i sedamdesetih godina, kao i pobune protiv intelektualne samodopadljivosti i uobrazenosti po motu: radije bespomocan ali slobodan, nego prosvecen i sa svescu o nesreci.

Umesto ubedjenja »styling«, umesto teorija »gags«: »Budimo srecni u konfuziji« (Pascal Bruckner/Alain Finkielkraut); ne istina, nego konfuzija ucinice nas slobodnima! Pre svega, ova lezi u sredistu prakse jedne »rehabilitacije slucajnosti« (Andrea Frank): svako ocekivanje pripada neobuzdanosti, »tom nagonu da se dam naganjati, da bih sve susreo« (André Breton). Ko god hoce moze da upropasti svoj zivot s nadom u bolja vremena: »Raj zapocinje tamo gde mi smatramo da je tako ispravno« (André Breton/Phillipe Soupault).

»Postmodernim« se naziva osecanje zivota one najnovije omladine koja je ubedjena da ono staro »carpe diem« zvuci stvarno prihvatljivo tek u ostroj senci apokalipse. Pored forsirane interiornosti i simulirane individualnosti ranih osamdesetih godina, katkad takodje u proklamovanom suprotnom pravcu, razvijaju se literarne tendencije koje neprikriveno reklamiraju pravo na odsustvo stanovista. Strah od neceg fiksnog postaje fiksna ideja.

Jedini greh prema postmodernom duhu je usidriti se, prekinuti igru: pokusavanja, odbacivanja i ponovnog pokusavanja. On za sebe trazi »pravo da stalno protivreci sam sebi« (Pascal Bruckner/Alain Finkielkraut).

»Sociologija ocekivanja« nigde nije toliko aktuelna koliko u prelaznim vremenima. U vremenima neizvesnosti najbolje mere predostroznosti se postizu pokretljivoscu: covek je najbolje pripremljen kad je na sve pripremljen. »Nova nepreglednost« zahteva kao primerenu reakciju »novu pokretljivost« protagonista. Musilov Covek bez svojstava ili Zelig Njoody Allena ovaplocuju socijalne vrline ovog casa. Oni istrajavaju raspeti izmedju frontova i profesija, spremni na sve i dobro snabdeveni sezonskom teorijskom opremom, virtuozni u zargonima, idu uporedo svim vrstama hoda, a najbrizljivije izbegavaju svako definitivno usidrenje: sacekati i ostajati u pokretu. »Nezavisno od toga sta nastupa ili ne nastupa, divno je ziveti u ocekivanju« (André Breton).

Ne vole svi to predvorje pakla onog jos-ne-i-ipak-vec podjednako; ne podnose svi podjednako dobro to odbacivanje kontinuiteta i konzistentnosti. Nekima velike probleme stvara ta klima razuzdane rezignacije kao u kakvoj staklenoj basti, gde, istina, stosta iznikne, ali gde drvece ne raste ka nebu. Za njih se taj - cesto nedobrovoljni - psihosocijalni moratorijum ne zbira u stav veselog ocekivanja nego u zuci pun uvid u »beskorisnost odrastanja«.

Kultura cooltour

Hladnokrvni junaci, koji slikovito prikazuju trzisni ideal gorde samodovoljnosti, vise se ne namecu raskezeni i izrazito gestikulirajuci; oni mame kupca novom, hladnokrvnom melanholijom post-Casablance. Lepi i kruti, gordo-tuzni i introvertni su ti novi junaci. Njihov omiljeni izraz je dobro dozirana mesavina mimike »ukljucivanja« i odbacivanja. »Dovoljan sam sâm sebi«, tako signalizira svaki delic tela. Rani Andy Njarhol pozdravlja; sfinga s maskom, koja - nepokretna - uskracuje odgovor na sva pitanja. Ipak, iskalkulisano distanciranje ima potrebu bar za povremenom »blizinom« drugome. »Cooltour« daje prednost samo publici. Insceniranje jedne nove generacije, koja se - s inteligentnim cinizmima i diskretnim sarmom melanholije distancira od napada ubedjenja svojih oceva, sto deluju kao vanparlamentarna opozicija. Ona smatra da je socijalna borba, masovna agitacija i saradnja u lokalnoj gradjanskoj inicijativi, u najmanju ruku, isto toliko dosadna koliko i emisija »Njort zum Sonntag«, i bar isto toliko suvisna. Ona je temeljno neosetljiva na bacil brbljivog prosvecivanja, na blazenstvo preobracenja i revnost ubedjivanja, na groznicavost akcije i razmetljivost onih koji hoce da menjaju sistem.

Najpre bismo tu generaciju mogli videti na tragu dedova nekadasnje »skepticke generacije« (Helmut Schelsky). Ali za razliku od svojih davnih dedova, ovi »trendies« iz osamdesetih godina ne daju da sistem pleni njih; oni plene sistem: »Paju Patka za predsednika!«. Oni svoju catrlju proglasavaju za »zonu slobodnu od agitacije«: »Pristup samo u pratnji organa upravljanja«. I dok su juce jos, ironicni prema sebi, zahtevali: »Vise betona u kasu od zitnih pahuljica!« - sve to, s jedne strane, jos svedoci o dobroj kolicini nezgrapne sistemske rezerve, a s druge strane, pokazuje i da je nestao strah da se otvoreno odbije prinuda na socijalni ucinak »pokretâ« i da se izjasni za vlastite, sasvim trivijalne prohteve. »Postmoderna« nije toliko »zudnja za bezumljem« (Manfred Niess), »postmoderna« je spremnost da se glasno izjasni za tako necuvene cudi.

Grubost je najavljena

»Yuppies« se ne mogu razumeti bez svojih tatica. Najnoviji, demonstrativno nepoliticki nonkonformizam pokazuje se konformistickim. Sasvim slican »omladini preokreta«, on ovaplocuje pobune protiv pobuna otaca, nonkonformisticki samo u pogledu nonkonformista jucerasnjice i prekjucerasnjice.

Ocigledan je resantiman prema sceni frustriranih i svesnih, kasi od zitnih pahuljica i prema svemu sto pociva na meditaciji. Oni koji, s bezbriznim izrazom lica, svoju podobnost za zivot prikazuju, pre svega, u vidu tehnicke kompetencije, nemilosrdno se podsmevaju drugima, koji mogu, doduse, kao suvereni u teoriji, zlo ovoga sveta izvesti iz oblika robe, ali ne znaju »za sta sluzi crveno dugme na joy-sticku«. Prezir se koncentrise, pre svega, na nekadasnje potcenjivace sistema; nova bezosecajnost te »ponjer generation« pretezno napada one osetljive i blage iz nekadasnje ere flonjer-ponjer. Tako je ta promena duboka. Da li je stvarno tako duboka? Da i danas opet, kao jos pre dvadeset godina sinovi i kceri ne udaraju u oceve i majke? Sta vidimo u toj prividno »arhetipskoj« konfiguraciji konflikta tih koji su (jos) zadubljeni u misli, nasuprot onima (opet) drskima, ako ne »reprizu« priredbe iz '68. godine sa reciprocnom generacijskom postavom? Kriticki angazovani profesor na kakvoj visoj skoli i socijalni radnik koji iskazuje blagost u razgovoru, predstavljaju, za one koji su potom dosli, tesko podnosljivu moralnu, trajnu prinudu neosporno dobroga, pred kojim oni, vec iz razloga samopotvrdjivanja, beze u klise suprotnih uloga.

Sasvim prihvatljivo kao koreografija konflikta, sada vazi: zlo je »sik«, i: grubost je (opet) najavljena, jer »ono sto je samo socijalno ne usrecuje«! Bezrazlicnom humanizmu covecanstva svojih otaca hladnokrvno suprotstavljaju devizu dedova iz vremena »skepticke generacije«: svako je samom sebi najpreci! Cak i Njolf Biermann, vec zasao u godine, u novije doba pise sa sigurnim instinktom za trend: »Idem s vama, pardon, to jest, ostajem sam«.

Takodje ustanak obicnoga, cak bezumlja i nemorala, sadrzi elemente uobicajenog konflikta generacija: kao sto su ocevi i majke danasnjih dvadesetogodisnjaka znali nekad da se potvrde protiv pedagoski motivisanih pohoda svojih dedova i baka, koji su ih gonili da koriste sredstva za jacanje i spanac, tako se i danasnji mladi bune protiv moralnog konsenzusa, vezanog za kasu od zitnih pahuljica i hleb od zitarica, iz kojeg nisu izvadjene mekinje. Njima najnecasnije izgleda hranom stici do mirne savesti - oni radije pristaju na svoju nemirnu! Najbuntovnijima ih cini licemerno moralni ekorigorizam njihovih asketskih roditelja koji veruju u alternativu, i koji bi hteli da ih naruze zbog pene za kupanje od koje telo bridi i zbog paste za pranje zuba, ciji je ukus intenzivan, zbog mirisljavog dezodoransa i zelea za friziranje, sa »otuznim« mirisom.

Kao i svi »renegati«, i oni pokazuju preteranu odanost onome sto je nekad negirano: kompjuteru i stripovima, dzemperima od kasmira i kravati. Postmoderna - to je prodor iz korseta tradicionalnih levih i ekoalternativnih lojalnosti; egzodus onih kojima je dosta prinude na ucinak u duhu demokratije baze, i drustvenokritickog slavoljublja revolucionara s ranjenom svesti; onih koji vise nece da cuju za blago samoporicanje asketskih izroda, koji zvacu zrnevlje. Postmoderno je odbacivanje svega vizionarskoga i utopijskoga, svega dalekoga i uzvisenoga, reda i smisla, cilja i buducnosti, idila i ideja! Ne ocekuje se »da zivot postane bolji, da bude vise srece ili da se razviju odnosi« (Stanley Cohen/Laurie Taylor). Covek jeste zato sto jede; i jede se to sto je ukusno. I onaj kome je »veliki hamburger« blizi od »velikog odbacivanja« (Herbert Marcuse), taj se i ne usteze da to izrazi.

Ovde je sasvim nepoznat stid da se covek izjasni, opsta karakterna crta generacije koja je usledila za godinom '68, pretplacene na ono egzemplarno biti dobar. Jedino cemu se covek oseca obaveznim jeste vlastiti »prkos«, koji se ima ili se nema. »Mi kazemo 'da' modernom svetu«, odjekuje »dobrovoljna samokontrola«, »volite ono sto vas unistava« (Annette Humpe). Ako se plastika i beton ne mogu odstraniti (i »Denver« i »Dallas« i »McDonalds« i Miki Maus), onda je najbolje preci preko njih!

Estetika socijalnih distanci

»Novi talas« te najnovije omladine ne daje pecat nekom reprezentativnom duhu vremena, ali ga daje stavovima i gestovima, drzanjima i pozama, ciji je zajednicki imenilac cesto to sto ga i nemaju - ili imaju onaj najveci moguci: »Ide sve!«. Pluralizam stilova i mnostvo raspolozenja, midz medija i erotika trenutka - to su elementi karakteristicne signature duha vremena.

Po prvi put pocev od dvadesetih godina opet nailazimo na konstelaciju signature duha vremena bez duha vremena. Potpisi sablasti su za grafologe posebno podsticajni: oni prinudjuju na fiktivnu dopunu; i postavljaju prinude na interpretaciju bez dosadnih kontrola realnosti za interpretatora. U svakom slucaju, nije nimalo slucajno sto postoji tolika inflacija sugestivnih inscenacija duha vremena u formi izlozbi i kongresa, knjizevnih veceri i novih projekata casopisa. Gde ima dima ne mora uvek biti i vatre. Visoki stepen artificijelnosti tih novih osecanja zivota pokazuje se u njihovoj manjkavosti konteksta. Simulanti i samopredstavljaci imaju potrebe za svetom privida. To sto se pokrece, pokrece se pred kulisama. Novi stilovi zivota ne usidravaju se prosto u zivotu. Inscenira se stvarnost, da bi se osecanjima zivota udahnuo zivot. Zapravo, nije nimalo cudno to sto se, pri tom, najradije pribegava opet vestackom materijalu i neonu, bljestanju i staklu. A ni to sto se vraca magicni svet znakova koji neumoljivo iskljucuju ili ukljucuju: krokodil-Lacoste i Aigner-Logo, sat-Ulysse i cipele od konjske koze s prostepanim ivicama. Osecanjima na koja se misli stvara se ambijent koji im, na izgled, odgovara.

Od Mardza do Muppet-Shonja, ili samo ne suvise identiteta!

Identitet se formira u otporu. Mozda je uskraceni otpor najveci od svih grehova koje jedna generacija moze da pocini prema sledecoj generaciji. Ona joj prevarom oduzima izglede ne samo da postane svoja nego, jos gore, izglede da uopste postane neko. Svakoj generaciji potreban je njen zid, o koji moze lupati glavom sve dok to smatra veselim, ili bar manje bolnim od koriscenja vrata. Nije nikakva slucajnost to sto se pametni cinici u potomstvu tako nemilosrdno spore sa svojim intelektualnim pradedovima iz pokreta '68. i njihovim naslednicima.

Posle orgijanja kritike sistema i pesimizma u pogledu buducnosti, posle preterivanja u spremnosti za ispoved i u fanatizmu vrlina, posle neuroza u stavovima i sledbenicima, izvesnosti u pogledu spasa i nesrece, posle teorijskog napadanja na okolinu i vizionarskog jurisanja ka nebu - potpuno je iscezlo »poverenje u tradicionalne instrumente mere i vrednovanja« (Pascal Bruckner/Alain Finkielkraut); daje se sebi »pravo da se bude beznacajan, obican i jednostavan«. Posle uzaludnog jurisanja na veliku slobodu, zadovoljava se malim: odbacuje se »traganje za novinom, slobodom i smislom« (Stanley Cohen/Laurie Taylor). Svet se prihvata takav kakav je. Ipak, prednost ovoga je u tome sto se covek ne »otkacinje totalno«, ako je svet neuporedivo drukciji nego sto bi trebalo da bude. Od Mardza do Muppet-Shonja - i to se, ocito, moze upisati u napredak. Prestalo se verovati u jedinstven svet, pa se tako prestalo i tragati za intelektualno zadovoljavajucim objasnjenjima za svet. Socijalna atraktivnost marksizma nestala je onog trenutka kad publika vise nije postavljala pitanja o celovitom tumacenju sveta. Posto velika sinteza nije donela spas, cak nije zivot ucinila podnosljivijim, vec je, naprotiv, uvid u sistemski karakter stvarne celine izazvao samo osecanja nemoci i doneo apokalipticne vizije kraja vremena, ocigledna postaje tendencija da se stvari odrze kao disparatne, cak da se veselo raskinu, i da se potpuno oproba iskustvo sa protivrecnoscu na najuzem prostoru.

Cemu nam sluzi objasnjenje koje odgovara svacem, iza svega uspostavlja vezu - ako ono na kraju, ipak, nije »tacno« (tj. ipak nas ne oslobadja zla), u svakom slucaju, jutarnje ustajanje ne cini prihvatljivijim? Zasto se jos prikopcavati u vasionskom brodu koji eksplodira? Zivela velika razlika, zivela distanca! Nema nikakve slobode u tumacenjima i vezama koje nam samo otkrivaju neizbeznosti katastroficnog zla u velikoj dimenziji. Saznanje iza odbacivanja integrativnog sistema smisla i znacenja glasi: svako ukupno objasnjenje koje samo imenuje zlo, a ne odstranjuje ga, obavezno uvecava to zlo, zato sto uz to zlo stvara svest o tom zlu.

U odbacivanju analize, koja postaje samozastrasivanje, lezi delic ocajnicke volje za zivotom - beznadezan ali slobodan. »I sad sam opet darovao osmeh trenutku, onda kad je tu bilo mesto za kletvu.« Ovaj stih sadrzi, u neku ruku, formulu jedne - krajnje privatne - vitalne afirmacije.

Onaj ko ne zeli da po svaku cenu resi protivrecnosti, onaj ko je naucio da ih ostavi neresene, taj zeli, pre svega, da i dalje zivi. On ne samo da ne krece u potragu za objasnjenjem sveta, nego vise ne preduzima ni takve ekspedicije samoraspitivanja koje plene snage. On se ponasa »adaptivno«: ako se iskustvo sveta obavezno sliva u jednu pluralizovanu svest, onda je i teznja za jednoznacnoscu pogresno usidrenje, okov koji sputava virtuozno ucestvovanje u svetu! Onaj ko mora da se krece u promenljivim sistemima smisla, da se potvrdjuje sa divergentnih zivotnih aspekata, ne sme se opterecivati suviskom »identiteta«; tj. ne sme se usidravati vec mora ostajati pokretan, otvoren i sposoban za prilagodjavanja. Zato on nema poverenja u gravitaciju ideja i ideala, misli i osecanja, vrlina i teorija.

Prevela Olga Kostresevic

_____________________

*) Iz: Bernd Guggenberger, Sein oder design. Zur Dialektik der Abklärung, Ratbuch Verlag, Berlin 1987, str. 71-85. Oprema redakcijska.