Nemoc »demokratske« opozicije

Igor Stevic (Centar za politicku analizu): Da bi se uspesno vrsila kontrola vlasti postojanje gradjanina (politicki svesne individue) je neophodan preduslov koji u Srbiji jos dosta dugo nece biti ispunjen. Srbija uz Albaniju ima najveci stepen nepismenosti u Evropi. Nerealno je ocekivati politicku pismenost kod nepismenog naroda. Srbija jos uvek ima 50 odsto seoskog stanovnistva. Vecina naseg gradskog stanovnistva nisu gradjani vec seljaci (raja) koji tek prvu ili drugu generaciju zive u gradskoj sredini. Klasna struktura u nasem drustvu jos nije izgradjena pa nema ni iz cega da se stvori gradjanska svest.

Narod bez gradjanske svesti nije sposoban da vlada samim sobom, zbog toga je sklon podanistvu, idoliziranju vodja i rajinskom mentalitetu. Taj deo glasackog tela u Srbiji uglavnom se bezrezervno opredeljuje za pojedine politicke lidere. Najbolji primer za to je vecina pristalica socijalista. Radikali takodje imaju stabilno biracko telo koje od izbora do izbora veoma malo oscilira, a zasnovano je na idolopoklonstvu vodji. Veliki broj radikalskih pristalica harizmu svog lidera pretpostavlja programu radikalne stranke. Svoju stalnost radikali su potvrdili u prvom krugu izbora, a drugi je samo pokazao greske »demokratske« opozicije. Demokratija je po najuzoj definiciji vladavina naroda. »Demokratska« opozicija tu lekciju jos nije dobro izucila, ali sta se tu moze, demokratija je skola koja je, u vecini drustava gde i danas opstaje, ucena nekoliko stoleca. Bivsa koalicija Zajedno zimus je imala priliku da se uveri da je gradjanski sloj, ili onaj deo naseg drustva koji bismo mogli tako nazvati, veoma spreman da ih podrzi u sprovodjenju promena. Ali podrska se odnosila na demokratske promene za koje smo se zimus na ulici borili, a ne na promene vlastodrzaca. Dok smo se mi borili za demokratiju oni su se izgleda borili za vlast. To se odrazilo i na njihove izborne (ili bojkotaske, kako kod koga) rezultate.

Gradjanin, manjinski clan naseg drustva, nije zainteresovan da li ce na celu Srbije biti covek sa bradom, velikim trbuhom ili zelenim ocima, ali je sustinski zainteresovan da taj covek ucini neki pomak unapred za ovu zemlju i ljude koji ga biraju. Meni, na primer, ne bi smetalo da mi je predsednik kromanjonac ili da za dozivotnog pocasnog predsednika imamo nekog mrkog medveda iz Beo-ZOO vrta ako bi to omogucilo postojanje pravne drzave i vladavinu prava.

Zbog toga nije cudno sto je Vojislav Seselj pobedio u drugom krugu predsednickih izbora. On je nudio gradjanima upravo ono sto oni zele da dobiju. Promenu. Bilo kakvu. Tu se najbolje ocituje nemoc »demokratske« opozicije. Opozicija nije sposobna da artikulise ni interese onog dela Srbije koji je podrzava, a kamoli da na neki nacin privuce pristalice radikalne ili socijalisticke opcije. Razlozi za to su vise nego ociti. Sve »demokratske« stranke u potpunosti postuju titoisticki model organizacije, piramidalnu strukturu stranke koja sa vecim ili manjim odstupanjima funkcionise po principu Velikog vodje.

Paradoksalno je da cak i stranke koje isticu svoju opredeljenost za »gradjansku« i »demokratsku« opciju imaju potpuno autoritarnu organizaciju i sve odluke donose iz jednog centra. Svako vece neslaganje u nasim »demokratskim« strankama zavrsava se cistkama i skoro po pravilu stvaranjem novih, opet »demokratskih« stranaka.

Kada se sve to sagleda iz ugla neutralnog posmatraca, Srbiji preostaje samo jedno. Moramo da se naucimo demokratiji. Demokratija nije nesto sto se donosi dekretom. Demokratija se stvara, a pre toga i uci.