Spremnost za nesto novo

Vladimir N. Cvetkovic (sociolog): Vec je odavno postalo opste mesto da je Srbija socijalno-klasno i strucno-profesionalno slabo diferencirano drustvo, u kojem, bas zbog toga, nije moguca jasna artikulacija socijalno-politickih interesa, pa tako ni politickih snaga koje bi ih reprezentovale. Isto tako, »svi« to znaju, uprkos formalno demokratski intoniranim intencijama zvanicnih politickih institucija, nasa drzava i dalje funkcionise prevashodno u jedinstvu, a manje ili nikako - u podeli vlasti i kontroli moci. Istovremeno, domaci administrativni aparat i politicke elite nemilice zloupotrebljavaju (onemogucavaju) tek nedavno uspostavljene politicke i druge slobode.

U tom i takvom socijalnom okruzenju koje se kreira i pojavljuje u odgovarajuce dizajniranoj »politickoj strukturi«, gotovo i da nije moguce precizno identifikovati unutrasnja raslojavanja domaceg birackog tela. Ipak, uz sve ograde koje se odnose na istinitost zvanicnih rezultata dosadasnjih izbora (sve je tu sporno: pocev od utvrdjivanja tacnog broja biraca, onih koji su na izbore izasli, pa nadalje...), a imajuci u vidu gotovo apsolutnu zavisnost domacih biraca od aktuelnog rezima drzavno-drustvenog vlasnistva i upravljanja, moguce je grubo postaviti sledece odnose: 2/5 biraca se opredeljuje za socijalni egalitarizam i dodatni pseudopatriotizam leve koalicije i radikala; 1/5 je sklona »demokratskoj opoziciji« (ma sta to znacilo); 1/5 je neopredeljenih (tzv. apstinenti) i oni se, u zavisnosti od trenutka izbora, regrutuju iz svih politickih opcija. Najzad, nikako se ne moze zaboraviti i 1/5 biraca u Srbiji koja pripada siptarskoj nacionalnoj manjini - stalnom "bojkotasu" svih dosadasnjih izbora u Srbiji i saveznoj drzavi.

Ova, razume se, tek nacelna i kao takva problematicna shematska podela domaceg birackog tela, izmedju ostalog, pokazuje da postojeci rezim jos uvek ima izvesne unutrasnje rezerve za vlastiti opstanak. One su smestene prvenstveno u privrednom sistemu, tj. ekonomskoj magli i polukriminalnom buckurisu od »privatizacije«. Stvar je takva da bilo koja (stvarna) reforma privrede automatski dovodi do detronizacije vladajuceg rezima. Naravno, vladajuce elite to vrlo dobro znaju i ucinice sve ne bi li produzile postojece »nesvrstano« stanje po principu »ni tamo - ni ovamo«. Podrazumeva se da pri tom niko od njih nije raspolozen da vodi racuna o istorijskoj (nacionalnoj i socijalnoj) ceni za produzenje datog ekonomsko-politickog bezvazdusnog (neko ce reci i - »vanrednog«) stanja.

Simptomaticno je, medjutim, a to su potvrdili i upravo zavrseni »krnji« izbori za srpsku skupstinu, da cak i ona jedna polovina od ukupnog birackog tela, tj. oni koji su izasli na poslednje izbore te kao takvi ulaze u red politicki i socijalno konformistickog dela domace izborne populacije, jednostavno receno - traze promene. Naime, ogroman, odnosno dominantan broj biraca koji su glasali za sve one izvan vladajuce nazovi leve koalicije, nesumnjivo pokazuju da je cak i ova »legalisticka Srbija« spremna da se prihvati rizika koje podrazumevaju drustvene, pa tako i drzavne reforme. Ne ulazeci u pojedinacne motive svakog od njih, moze se reci da u tom cudnovatom »legalistickom« kosu radikalskih, autonomaskih, muslimanskih, vukovskih i kojih sve ne biraca, postoji spremnost za nesto novo - za iskorak iz postojece rdjave beskonacnosti. Na njihovim je strankama da tu spremnost politicki, po mogucstvu - demokratski artikulisu. Nazalost, poznajuci ih, tesko da se tome mozemo iskreno nadati. Kada navedenim »legalistima« pridodamo jos i glasove novopecenih »bojkotasa« (a mozda cak i nekih od tradicionalnih apstinenata), onda sa sigurnoscu mozemo reci da je sa starom jednopartijskom »koalicijom«, pa bila ona i »leve provenijencije«, konacno svrseno. Nezgoda je sto dato »raspolozenje« gradjana jos izvesno vreme nece biti politicki realizovano s obzirom na dokazani pijacni mentalitet ovdasnjih partijskih vodja, kao i na njihovu poslovicnu spremnost za dodatno mesetarenje ispod zita.

Najbolji pokazatelj takve »politicke spretnosti« bice novi predsednicki izbori u kojima ce, gotovo je izvesno, ucestvovati svi oni za koje se unapred zna da ne mogu dobiti cak ni SPS kandidata, a kamoli jednog Seselja - maga politicke demagogije ali i krajnje ozbiljnog (na vlast maksimalno usredsredjenog) politicara. Tako ce brojni anonimusi, sve uz novopecene lidere "alternativa" i "be-ka demokratija", svojim ucescem davati prividni demokratski legitimitet izborima, pri cemu nece izostati i veciti gubitnik koji nikako da obnovi zapustenu nam Srbiju. Moglo bi se cak reci da ce isti, po svemu sudeci, zanavek ostati na marginama politicke utakmice s obzirom da vec u dva navrata (1990. i 1997) nije uspeo da dosegne ni 900 000 glasova. Uprkos do sada nevidjenoj medijskoj promociji, ili bas zbog toga, receni »obnovas« treba da zna da tu o nekoj »trecoj (predsednickoj) sreci« nema ni govora. Eventualni »disidenti« iz SPS/SRS redova nikada mu nece dati svoj glas, dok ce veci deo demokratske opozicije i dalje svoju sansu traziti u nekome ko nije direktno ukljucen u bezbrojne opozicione petljancije, da ne kazem svinjarije.

Najzad, i s tim cu zavrsiti, treba demistifikovati siroko rasprostranjenu zabludu po kojoj se izbori u Srbiji odlucuju na osnovu nacionalne i nacionalisticke retorike. Nasuprot toj intelektualistickoj predrasudi, valja priznati da su stvarni motivi domacih biraca svagda bili i ostali isti, a svode se na jedno: socijalna sigurnost! Onaj ko uspeva da sugerise biracima vlastitu sposobnost da im osigura kakav-takav posao, socijalno i zdravstveno osiguranje i dr., taj ce pobediti na izborima. Sve drugo su manje ili vise uspesno ulepsani retoricki dodaci. Naime, imajuci u vidu visestruke - istorijom posredovane unutrasnje konflikte u nacionalnom identitetu srpskog biraca, mozemo reci da on vise vodi racuna o svom dzepu i kozi, dok je znatno manje (kod nekih i nikako) posvecen brizi za svoje »nacionalno bice« - o famoznim »drzavnim interesima« i da ne govorimo. Zato uobicajene floskule o »nacionalnom koje prekriva socijalno« kod nas u Srbiji - jednostavno nisu tacne.