Uspeh SRS i strahovanja gradjana

Milka Puzigaca (Agencija SCAN, Novi Sad): Izborni rezultat poslednji republickih parlamentarnih i predsednickih izbora opredelilo je nekoliko faktora koji su u predizbornom periodu mogli sa velikom sigurnoscu (uz svu istrazivacku rezervisanost) da ukazu na izvesnost njegovog ishoda. Od prvih izbora do danas jedan od najvaznijih i vrlo opredeljujuci faktor koji je bitno uticao na stranacke preferencije, jesu, od strane politickih aktera, negovani i potencirani strahovi u stanovnistvu. Kao proizvod politicke i ekonomske nesigurnosti gradjana, od pocetka devedesetih do danas, ovi strahovi su se pomerali od politickih ka socijalnim objektima u tolikoj meri da su u predizbornom periodu '97. dominirali strahovi socijalne prirode. SU Vojvodini, koja sve vise postaje sasvim prosecna sredina i pravi reper za zbivanja u Srbiji, pred poslednje izbore najprisutniji medju ovim strahovima bio je strah od bolesti i nemogucnosti lecenja (47,3%). Visoko kotirani su bili strahovi od nemogucnosti zaposljavanja (27%), od socijalnih nemira (23%), strah od inflacije i gladi (po 22%), daljeg pada zivotnog standarda (19%) itd.C Iako je prvih godina bilo reci o potenciranim strahovima, stice se utisak da su oni izmakli kontroli svojih tvoraca dobivsi sopstveno ubrzanje, sve manje zavisno od politickih aktera.

»Otudjivanje« strahova od modelatora proizvelo je krunjenje moci i dominacije rezima. S druge strane, promena u strukturi strahova zajedno sa, i dalje znacajno prisutnom, potrebom za egalitarizmom (vise od polovine ispitanika, u istrazivanjima agencije SCAN, u Vojvodini danas ima negativan stav prema drustvenoj svojini i pozitivan stav prema privatnoj svojini; medjutim, uporedo sa negativnim stavom prema drustvenoj svojini, koja se dozivljava kao poligon za pljacku, vecina punoletnih Vojvodjana ima pozitivan stav prema ekonomskoj jednakosti), i razocaranost, do sada doslednih glasaca Socijalisticke partije Srbije, dovela je do selenja njihovih glasova Srpskoj radikalnoj stranci. Ali, ovogodisnjem izbornom uspehu Srpske radikalne stranke nije kumovala samo vladajuca stranka. Jednako je u ovom procesu ucestvovala i opozicija.

Izborna koalicija, koja je formirana pred proslogodisnje izbore, probudila je nadu opoziciono nastrojenog birackog tela i onog cije politicke preferencije nisu bile upucene niti jednoj politickoj stranci, clanici te koalicije pojedinacno, ostvarivsi, prvi put od 1990. godine, psiholosku prednost pre izbora, u kojoj je vecina birackog tela bila sigurna da na tim izborima nece pobediti Socijalisticka partija Srbije (prema istrazivanjima iz tog perioda svega 35% punoletnih stanovnika Vojvodine sa pravom glasa verovalo je da ce i na tim izborima pobediti SPS, sto se znacajno razlikovalo od pokazatelja iz istrazivanja pred sve dotadasnje izbore, kada je vise od 80% biraca verovalo da osim ove stranke za pobedu nema sanse niko drugi). Ovakvi psiholoski efekti doveli su do promene strukture apstinencije, tako da su na izbore izasli upravo oni koji su do tada bili dosledni apstinenti antirezimski nastrojeni, a razocarani glasaci SPS su odlazili u apstinenciju. Rezultat te promene bila je pobeda opozicionih stranaka u vecini urbanih centara u Vojvodini i znacajnom broju u ostalim delovima Srbije. Opozicija koja se nasla pred velikim ocekivanjima bila je nespremna na trajniju koaliciju, nedovoljno organizovana da odgovori ocekivanjima, ostavljala je utisak organizacije koja se bavi samo sobom, koja se ne razlikuje od prethodnika a uz to bogata u sopstvenim nedoslednostima. Biracko telo koje je, u svoj svojoj iscrpljenosti, vec i inace postalo nestrpljivo (promene sad i odmah) uzvratilo je ili novom apstinencijom ili podrskom radikalskom egalitarizmu.

Rezultat ovakvih procesa na poslednjim izborima doveo je do pobede Srpske radikalne stranke u gotovo svim mestima u kojima je pobedila opozicija (svejedno da li je rec o koaliciji Zajedno ili koaliciji Vojvodina). Znacaj socijalnog nad politickim doveo je i do toga da su cak i oni biraci koji misle da Vojvodina treba da bude samostalno zastupljena u federaciji (da bude republika) glasali za SRS (medju glasacima SRS takvih je oko 20% sto se ne razlikuje od njihove zastupljenosti u ukupnom birackom telu). Ocigledno da politicka platforma koalicije Vojvodina (zahtev za autonomijom) bez socijalnog programa, nije bila dovoljna da pridobije znacajniji broj (od preko 60%) onih koji misle da treba menjati, odnosno povecati u nekom obliku nadleznosti ove pokrajine.

Pocepanost opozicione politicke scene oko toga da li izaci na izbore ili ne, takodje je znacajno uticala na izborni rezultat. U Vojvodini je vecina politickih stranaka bila za to da se na izbore izadje, mada je istrazivacko osluskivanje birackog tela ukazivalo na mogucnost vece apstinencije upravo kod njihovih preferenata. Pored glasaca Demokratske stranke, koji su podrzali poziv svoje centrale za bojkotom izbora, najspremniji da na ove izbore ne izadju bili su biraci koji su na prethodnim izborima glasali za koaliciju Vojvodina. S druge strane, cepanje politickih stranaka koje okupljaju pripadnike nesrpskog stanovnistva i narastanje radikalske popularnosti kod srpskog stanovnistva, proizvelo je izbornu, a mozda i neku drugu nesigurnost kod nesrpskog stanovnistva u tolikoj meri da vise od 50% Madjara i Slovaka nije izaslo na izbore.

Sve ovo, umnozeno sa promenama izbornih uslova neposredno pred njihovo raspisivanje, proizvelo je takav izborni rezultat da na ovim izborima niko nije pobedio, porasla je popularnost jedne stranke onoliko koliko je razocaranost drugom visoka. Opozicija je za svoju neodgovornost prema sopstvenom birackom telu kaznjena vise neizlaskom nego sto bi se to moglo smatrati podrskom bojkotu. Medjutim, cini se da se ipak desavaju i znacajne promene u birackom telu. Sve vise se ocekuje od politickih partija da svoja predizborna obecanja ispune. Ovaj proces je pozitivan nezavisno od toga da li je proizvod nestrpljivosti ili racionalnog politickog promisljanja i on moze proizvesti politicku promenu.