Pohvala kosmopolitizma

Kosmopolita ili gradjanin sveta nije covek ravnodusan na stvari svoga naroda ili onaj koji ne priznaje nikakvu etnicku pripadnost, vec je jednostavno covek, koga dotice svet, koji je otvoren prema najrazlicitijim dobrima, koja mu nudi svet i drugi ljudi, koji veruje u to da i pored svih uzasa, ratova, progona postoji nesto poput zajednicke sudbine covecanstva, u cemu svi ucestvujemo

Lesek Kolakovski

Gdanjsk je lucki grad.* Ovo ne pominjem zbog toga sto zelim da vam prenesem ovu senzacionalnu vest, koja dosad nije doprla do vas, vec da i sam postanem svestan znacaja ovog grada. Gdanjsk gotovo da ne znam. Pre mnogo godina boravio sam u njemu kratko. Takodje sam malo znao o istoriji grada, zbog toga sam zamolio kolege da mi posalju neku dobru knjigu, da nesto naucim. Kolege su mi brzo poslale obimno, veoma instruktivno i zanimljivo delo iz istorije Gdanjska, dvojice autora, gospodina Edmunda Ceslaka i gospodina Ceslava Bjernata, kao i jedan lep album grada. Tako sam svoju ignoranciju mogao bar delimicno da izlecim, saznavsi puno o ulozi ovog grada u politickoj, ekonomskoj i kulturnoj istoriji nase zemlje, a takodje, naravno, i o nemackim zemljama. Ucinilo me je to jos ponosnijim: nije mala stvar dobiti takvo odlikovanje od univerziteta bas takvog grada. Moj ponos je udvostrucen i cinjenicom sto je to upravo lucki grad.

Jer, poznato nam je da su velike luke ne samo centri trgovine i pomorstva vec da igraju posebnu ulogu u kulturi. Nasa civilizacija uglavnom potice iz sredozemnih luka, luke su stvorile njene osnove: metode racionalnog misljenja, pravila demokratije i vladavinu zakona. Trgovina uci ljude preciznom racunanju, a racunanje je navodilo na opstu nacelnost, kojom nas razum treba da se rukovodi. Ni razmena velikih razmera ne bi bila moguca da ljudi nisu bili sigurni da zive na osnovu odredjenih nacela, koja obavezuju sve i zahvaljujuci kojima znamo sta mozemo ocekivati od drugih, u slucaju da ne postoje zakoni i sredstva izvrsavanja tih zakona. Stavise, trgovina i racun su skola demokratije, i premda u trgovini postoje brojne prevare ipak se pretpostavlja da onaj koji vara i prevareni postuju ista pravila, koja sve obavezuju, ne izuzimajuci pojedince. I, iako su bili potrebni vekovi veoma zamrsene istorije da korenje nase kulture izraste, moramo hvaliti luke, koje su pojedina prvobitna plemena podizala zbog susretanja s drugim kulturama, na taj nacin polako stvarajuci kostur kosmopolitske kulture, opsteljudske kulture, u smislu u kojem su kosmopolitski, nezavisni od plemenskih posebnosti - matematika, demokratija i Katolicka crkva. To je znao Zorz Sorel, iako ga je drugacije ocenjivao, jer nije podnosio savremenu demokratiju, odnosno smatrajuci je korumpiranom (tacno je da demokratija uvek sadrzi korupciju, ali je mnogo gora korupcija koja radja tiraniju); takodje nije podnosio racionalizam, smatrajuci da su te dve stvari cvrsto povezane, zbog cega je hvalio tradicionalne stroge plemenske obicaje, formirane medju gorstackim plemenima, a ne u lukama.

Naravno da postoje razlicite nacionalne, plemenske ili istorijske posebnosti nastale istovremeno u politickim institucijama koje funkcionisu u granicama demokratskog poretka, ali i u nacinu na koji ljudi upraznjavaju i percipiraju svoja verovanja. To je razumljivo i u njemu nema niceg opasnog do odredjene granice. Ako, medjutim, ljudi, osobito politicki funkcioneri, smatraju da politicke institucije mogu biti ispunjene i nacionalnom megalomanijom, a narocito da demokratija zasluzuje pohvalu ukoliko istice vladavinu sovinista, sto se smatra obmanom i skandalom, postaju pristalice nacionalsocijalizma. Nema niceg rdjavog ni u tome sto se u praksi hriscanske poboznosti u jednim zemljama istice jedno a u drugim drugo; medjutim, ako ima svestenika koji navode na to da hriscanstvo treba da stoji na usluzi nacionalistickoj ideji, ako u ime vere zahtevaju nacionalnu »cistotu« ili proklamuju da je zadatak crkve cuvanje cistote, onda oni onemogucuju hriscansku misiju.

»Katolicki«, kao sto znamo, znaci opsti ili univerzalni. Katolicka crkva u sluzbi nacionalne doktrine jeste kontroverzna ideja, trouglast krug i sl. Ne postoji razlika izmedju Grka i Jevrejina, jer je gospod Bog svih, kako kaze sv. apostol Pavle (Posl. Rim. 10, 12).

Hriscanska vera nije etnicka vec kosmopolitska, ona je poruka upucena svima na svetu i svakom ponaosob. Po prirodi svojoj ne moze biti orudje etnickih strasti, pretenzija i mrznje, zbog toga je ljudi, koristeci je tako, unistavaju i izopacuju. Istina, Isus i njegovi apostoli bili su Jevreji, kao sto je i majka njegova Marija bila Jevrejka, a jevrejski hram u Jerusalimu srediste kulta, koji je u prilicnoj meri nosio etnicko obelezje; medjutim, vidimo kako se prenosenje jevrejske vere kod kasnijih proroka polako univerzalizuje, da bi se u hriscanstvu oslobodilo etnickih ogranicenja. Jevreji su se, naravno, molili istom Bogu kome se i hriscani mole, i papa Jovan Pavle II naziva ih starijom bracom po veri iako je u razlicitim varijantama jevrejske poboznosti etnicka tradicija u razlicitoj meri bila i jos uvek je aktivna, dok je hriscanski univerzalizam cesto bivao a i dalje je zrtva infiltracije razlicitih nacionalizama.

Vratimo se, medjutim, na trenutak pitanju luka. Pretpostavka da su luke igrale znacajnu ulogu kao rasadnici kosmopolitizma ne cini mi se nerazumnom. Ne znam da li postoji delo koje uopsteno razmatra kulturne funkcije luka u istoriji Evrope i razlike medju kulturama tih zemalja, u kojima su glavni politicki i administrativni centri udaljeni od morskih obala i onih u kojima su oni istovremeno i luke, kao i razlike medju kulturama metropola istih zemalja, od kojih su jedne luke, a druge to nisu, kao, recimo, Pariz i Marselj, Madrid i Barselona. Ako takvo delo postoji molim kolege istoricare da mi ukazu na njega, a ako ne postoji, neka ga kolege istoricari napisu, ja cu ga s velikim zadovoljstvom procitati. Takodje ne bih umeo da kazem od kakvog je znacaja poseban karakter Gdanjska kao luckog grada s obzirom da je bio kolevka Solidarnosti i duhovno podrzavao taj lepi pokret tokom njegovog postojanja.

Priznajem da je ovako suprotstavljanje hriscanskog kosmopolitizma i nacionalizma veoma uprosceno. Svi znamo da je vezanost za crkvu bila jedna od glavnih snaga koje su odrzavale i cuvale nacionalni identitet Poljaka u vreme ropstva,1 jer se sme reci (bar engleski istoricari to kazu) da je Anglikanska crkva posle raskida sa Rimom utemeljila englesko nacionalno osecanje. Naravno, nacionalno osecanje ili razlicite etnicke identitete ne treba tretirati kao stvar koja zasluzuje sazaljenje; plemenske razlike i kasniji razvijeni narodi su spontana stvar, nesto sto niko nije planirao, nesto kvaziprirodno. Prirodno je sto imamo maternji jezik i vlastitu kulturnu nisu, u kojoj se osecamo kao kod kuce, sto ispoljavamo solidarnost sa svojim narodom, sto se drugacije radujemo njegovim dostignucima i dobrim delima, a rastuzuju nas njegovi neuspesi, slabosti i podlosti prema drugim narodima.

Ne postoje trajne suprotnosti izmedju kosmopolitske orijentacije u svim oblastima zivota, u kojima je dobro utemeljena, i vezanosti za vlastito nacionalno nasledje.

Etnicke i nacionalne razlike u kulturi predstavljaju bogatstvo sveta, ali su i uzrok ratova, mrznji i sukoba. Lako je uopsteno reci da ne postoje suprotnosti izmedju dva nacela ili pre dva tipa nacela, na koja se nas zivot nadovezuje: opstecovecanskog, kosmopolitskog nacela i etnickog nacela; medjutim, u zivotu ta dva nacela su sukobljena. Etnicke strasti i neprijateljstva su, kao sto znamo, od pocetka istorije do danas kotao u kojem se kuvaju najveci uzasi i patnje, a s druge strane iz nacionalnog nacela se radja veci deo ljudskog duhovnog stvaralastva, koje koristi citav svet. Prema tome, potrebne su nam jake duhovne kosmopolitske snage koje bi uspevale da obuzdaju etnicku zaslepljenost.

Posebno je opasna ideja, koja se pokazala uspesna u hitleristickoj klanici, da su evropski narodi bioloske tvorevine, da je etnicka pripadnost stvar nasledja a ne kulture. Apsurdnost ove predrasude mogla bi se ilustrovati prostom racunicom. Uzmimo ljude koji su ziveli u vreme kada su se Sokrat i Alkibijad sporili na atinskog agori, ili 80 generacija unazad, uzmimo odnos 2 prema 80, odnosno broj koji bi izrazavao broj predaka svakog od nas u toj epohi, da se svaki predak javlja samo jednom u genealogiji svakog od nas. Taj broj podelimo sa sto miliona, s mogucim, mada preteranim brojem stanovnika, dobicemo brojku desetog reda u odnosu na 16, odnosno deset kvadriliona. Taj nezamislivo veliki broj govori nam koliko je puta prosecno svaki covek danas bio nas predak (zakljucno s onima koji nisu imali potomstvo ili su umrli u detinjstvu) ili, obrnuvsi stvar, jedan podeljeno s tim ogromnim brojem daje meru verovatnoce, ili da svaki ondasnji zitelj nije bio nas predak, tj. da je taj racun verovatnoce u slucaju da ima bilo kakav znacaj za nas zivot ravan nuli. Prakticno bi to znacilo da svaki od nas nosi, kako se govorilo, grcku, tatarsku, jevrejsku, latinsku, tursku i slovensku krv, odnosno da je svako od nas potomak Sokrata, i Julija Cezara, i kralja Heroda. Hitleristicka doktrina nije bila apsurdna samo u odnosu na Jevreje i Nemce - ili nadljude i podljude - vec i na druge narode.

Najcvrsci nosilac nacela kosmopolitizma u nasoj civilizaciji je i dalje, ponavljam, hriscanstvo, pri cemu Ruska crkva to nacelo otelovljuje doslednije od protestantskih skupina, iako i u njemu cesto, cak u Poljskoj, vidimo simptome invazije nacionalizma i socijalnacionalizma prozetih besom.

Priznajem da sam sa zaljenjem primio odricanje Rimske crkve od latinskog, koji je bio lingvisticki simbol njegovog jedinstva i univerzalnosti. Ovo ne govorim da bih poucavao ili davao savete crkvi, jer za to nisam ovlascen, vec da iskazem licni sentiment. Latinska liturgija davala je ljudima osecaj ucestvovanja u svetskoj zajednici, iako vecina ljudi nije znala latinski.

U vezi s tim prisecam se jednog dana provedenog u Rio de Zaneiru, za koji vezujem tri religijske opservacije. Ujutru sam otisao u katedralu San Sebastijan; kao arhitektonsko delo ona je prema mom osecanju monstrum, veoma slican Vavilonskoj kuli, onako kako ju je naslikao Brojgel. Ali, to nije vazno. U katedrali misa se odrzavala na latinskom. Bio sam istinski uzbudjen slusajuci poznate reci, izgovarane s poznatom intonacijom, iako na udaljenom kontinentu; znao sam da se nalazim u istoj civilizaciji u kakvoj se nalaze Poljska ili Francuska. Kasnije sam otisao u crkvu pozitivista (tu crkvu je osnovao Kont, postojala je u Francuskoj, ali se, koliko mi je poznato, ugasila odmah posle Drugog svetskog rata zbog odsustva interesovanja; medjutim, iz nepoznatih razloga sacuvana je u Brazilu). U crno obucen svestenik drzao je propoved iza oltara; govorio je na portugalskom te sam malo od toga razumeo, mada sam sigurno malo izgubio, jer sam zahvaljujuci recima »humanidade«, »progresso«, »Auguste Comte« razumeo sadrzaj, a doktrina mi je inace bila dobro poznata. Pored zidova stajale su figure pozitivistickih svetaca, dobrotvora covecanstva, koje pominje Kont: Mojsije, Aristotel, Dekart, Njutn, sam Kont-spasitelj, naravno i ostali. Ta Kontova religija bila je neobicna parodija Katolicke crkve; bila je to ateisticka filosofija progresa, koja je trebalo covecanstvu da pruzi pouzdana uputstva za postizanje istine i srece. Bila je jos komopolitskija (katolickija) od crkve ciju je organizaciju i liturgiju imitirala, medjutim, nije odigrala nikakvu spasilacku ulogu upravo zato sto je bila vestacka tvorevina, proizvod jednog megalomanskog mozga. Ne znam da li jos postoji ta sekta. Iste veceri otisao sam na jos jedan religiozni skup, na ceremoniju Makumba. To je sinkreticni kult koji povezuje razlicite elemente hriscanstva sa religioznom tradicijom koju su svojevremeno doneli robovi iz zapadne Afrike. Kraj zidova stajale su lako prepoznatljive figure - Device Marije, djavola, svetog Sebastijana i sl., ali su nosile imena nekih bozanstava Joruba. Te ceremonije se odvijaju u privatnim stanovima, u koje treba da budes doveden. Tamo dolazi lokalno stanovnistvo, belci, crnci i Indijanci, iz siromasnih slojeva, trazeci najociglednije utehu i puteve za drugi svet. Svakog ponaosob prima svestenik obucen u belo; u stvari to nisu profesionalni svestenici vec ljudi isto tako razlicitih rasa, zene i muskarci koji imaju kontakt s dobrim duhovima. Primila me je starija gospodja, veoma srdacno razgovarala sa mnom, rekla mi da vidi duha koji me prati: »ne znam ko je to«, rekla je, »mozda je to tvoj otac, ali je u svakom slucaju duh koji ti zeli dobro«; rekao joj je da pored obicne medicine treba da slusam savete duhovnih lekara. Na plafonu te prostorije visili su brojni kavezi sa pticama; nisam saznao kakav je njihov religiozni znacaj. Imao sam utisak - naravno, veoma povrsan - da je to bila etnicka religija u procesu transformisanja u univerzalnu, kosmopolitsku religiju, a cinjenica da su svestenici imali neposredan i licni dostup svetu duhova davao joj je harizmaticnu snagu (kako se to kaze), koja joj je davala posebnu prednost.

Kada koristimo rec »kosmopolitski« ili »kosmopolitizam« neophodna je odredjena opreznost, jer je u proslosti cesto imala izrazito pezorativno znacenje. Vrhunsku formu te upotrebe predstavljala je sovjetska ideologija, osobito, mada ne samo u staljinisticko doba. »Kosmopolita« je trebalo da bude suprotnost »patrioti«, sovjetskom patrioti, a ne ruskom, ukrajinskom ili jakutskom. Veliki narod, koji nije postojao, potpuno izmisljen sovjetski narod trebalo je da bude srediste patriotizma, izvor entuzijazma i ljubavi, dok su kosmopoliti prakticno bili Jevreji. Tzv. borba s kosmopolitizmom bila je tako reci nerazluciva od komunistickog antisemitizma, premda je imala i drugu stranu, odnosno borbu sa zapadnom civilizacijom; radilo se o tome da se niko ne usudi da pisne o bilo kakvim kulturnim, tehnickim ili naucnim dostignucima savremenog Zapada. »Patriotizam« takodje nije oznacavao vezanost naroda - iako je ruski sovinizam (ne neki drugi) cesto koriscen u politicke ciljeve - od strane drzave, njene hijerarhije, rukovodilaca, lazne ideologije. Ljudi, kojima je stvarno bilo stalo do autenticne nacionalne kulture ruske tradicije (o drugima i ne govoriti) nalazili su se u gulazima zajedno s »kosmopolitima«. Antikosmopolitska kampanja bila je jedna od najsramnijih stranica sovjetske istorije.

Nama, medjutim, nije potreban sovjetski zargon. Kosmopolita ili gradjanin sveta nije covek ravnodusan na stvari svoga naroda ili onaj koji ne priznaje nikakvu etnicku pripadnost, vec je jednostavno covek, koga dotice svet, koji je otvoren prema najrazlicitijim dobrima, koja mu nudi svet i drugi ljudi, koji veruje u to da i pored svih uzasa, ratova, progona postoji nesto poput zajednicke sudbine covecanstva, u cemu svi ucestvujemo. Slogani kulture zatvorene u kavezu nacionalizma, kao i slogani ekonomske autarhicnosti nepogresiv su recept za samoubistvo naroda; za sta postoje brojni primeri. Na srecu, ti slogani su neuspesni.

Toliko pohvale kosmopolitizmu.

S poljskog prevela Biserka Rajcic

*) Tekst Kolakovskog objavljen je 23. oktobra u Gazety Njyborczoj, prethodno izlozen na predavanju odrzanom 20. oktobra u Gdanjsku, prilikom urucenja pocasnog doktorata Gdanjskog univerziteta, cime je obelezena sedamdesetogodisnjica njegovog rodjenja.

1) Misli se na istoriju Poljske posle trece podele 1794. godine, sve do oslobodjenja i ujedinjenja 1918. - prim. prev.