Broj 175

Kulturni heroj i civilno secanje

Utemeljenje civilnog drustva pretpostavlja odgovarajuci proces socijalizacije tokom kojeg se civilne vrednosti subjektivizuju tj. postaju delom vrednosnog sistema pojedinca. Te vrednosti se ne usvajaju direktno vec posredstvom socijalizacijskog uzora cije je olicenje (enbodiment) kulturni junak. On se definise kao osoba kojoj se dive zbog njenih odlika ili postignuca i smatraju je idealom ili modelom.

Nacin oblikovanja junaka

Kulturni heroj moze biti mitska licnost koja personifikuje civilizacijska dostignuca kao sto je to Prometej ili istorijska licnost koja je naknadno _ tokom istorijskog procesa _ mitologizovana. Kulturni heroji, najzad, mogu isto tako biti licnosti iz neposredne proslosti ili sadasnjosti i to u znacenju koje im pridaje Tomas Karlajl. U drustvu koje je vrednosno razoreno raspoznaje se vise kulturnih junaka koji otelovljuju razlicite medjusobno suprotstavljene vrednosti, a moze se desiti da jedan kulturni junak u sebi sinkreticki spaja i na izgled nespojive vrednosti te tako predstavlja i antiheroja. U istoriji balkanskih naroda takav junak je Kraljevic Marko. On se, po narodnom epskom predanju, u dinastickim borbama za krunu cara Dusana, u ime pravde suprotstavlja svome ocu stajuci na stranu legitimnog naslednika prestola, ali je istovremeno lojalan turski vazal u vreme kada njihova prevlast na Balkanu ni izdaleka nije bila izvesna.

Pomeranjem istrazivackog fokusa sa istorije na sadasnjost pokazuje se bitna promena socijalne percepcije kulturnog junaka. Njegovo znacenje je relativizovano, jer se umesto malobrojnih junaka koji su obelezili jednu epohu ili citavu civilizaciju, javlja mnostvo delatnih pojedinaca izmedju kojih ce tek naknadno moci da budu izluceni istinski kulturni junaci. Zato ce traganje za kulturnim junacima civilnog drustva biti uglavnom ograniceno na proslost, ali ce se ukazati i na neke sadasnje pojedince cije je delovanje povezano sa vrednostima civilnog drustva.

Postavlja se i pitanje da li kulturni heroj moze biti kolektivan, a ne samo individualan: moze li to biti udruzenje, grupa ili organizacija koje kao elementi civilnog drustva doprinose realizaciji vrednosti na kojima je ono utemeljeno? Ako kao orijentir u trazenju odgovora na to pitanje uzmemo liste dobitnika priznanja u pojedinim oblastima civilnog delovanja, utvrdicemo da je odgovor na ovo pitanje pozitivan jer se medju dobitnicima javljaju ne samo pojedinci vec i nevladine organizacije, pokreti i grupe.

Svejedno, ne moze se osporiti cinjenica da su, s obzirom na socijalizacijski efekat, pojedinci mnogo uverljivija inkarnacija (enbodiment) drustvenih i civilnih vrednosti nego sto su to kolektivi. Dovoljno je samo podsetiti na medijsku eksploataciju kulturnih junaka civilnog drustva kao sto su Mahatma Gandi i Martin Luter King. Iza njih su stajali milionski socijalni pokreti, ali su ipak bile neophodne njihove biografije (koje nisu lisene mitizacije) da bi se subjektivno uverljivo prikazale vrednosti u ime kojih su oni delovali.

Jedan od prilicno bizarnih primera stvaranja kulturnog junaka u savremenoj Srbiji vezan je za tzv. Kapetana Dragana. Rec je o osobi koja se pojavila doslovce niotkuda na samom pocetku rata u Krajini. On je uspeo da veoma brzo, od nedisciplinovanih lokalnih rezervista, stvori elitnu jedinicu boraca koju je obucio u komandoskom delovanju da bi (uz zdusnu pomoc srpskih medija) postao prava ziva legenda tipa Braveheart. Na pitanja novinara ko je i odakle dolazi on je lakonski odgovarao: »Sve price o meni su istinite« i tako i sam doprinosio stvaranju aure tajanstvenosti oko sopstvene licnosti. Kada se ratna situacija na kninskom ratistu bila privremeno stabilizovala, Kapetan Dragan se preselio u Beograd da bi, u novoj ulozi filantropa (bez sopstvenog novca ali sa image-om koji je privlacio novac), formirao fond cija je svrha bila zbrinjavanje ranjenika i porodica poginulih ratnika. I u prvoj inkarnaciji »svetog srpskog ratnika« i u drugoj "srpske majke Tereze", on je veoma promisljeno koristio medije, pa je tako na beogradskom NTV Studiju B imao redovan program u kojem je promovisao fund raising usmeren na one koji za svoja patriotska uverenja radije daju novac nego svoje zivote. Zanimljivo je da, tokom kasnijih dramaticnih zbivanja koja su rezultirala ratnim porazom Republike Srpske Krajine, Kapetan Dragan ostaje veran svom novom »civilnom« image-u i ne vraca se na ratiste na kojem je njegov mit prvobitno nastao.

U drustvu koje je vrednosno razoreno raspoznaje se vise kulturnih junaka koji otelovljuju razlicite medjusobno suprotstavljene vrednosti, a moze se desiti da jedan kulturni junak u sebi sinkreticki spaja i na izgled nespojive vrednosti te tako predstavlja i antiheroja

Sjaj i beda zaduzbina

Zaduzbine su jedna od privilegovanih oaza istorijskog civilnog secanja i to one koje u Srbiji nastaju tokom druge polovine DzIDz i u prvoj polovini DzDz veka. Institucija zaduzbine bila je poznata jos u srednjovekovnoj srpskoj drzavi, ali je, slicno evropskoj situaciji u to vreme, bila pretezno usmerena na izgradnju crkava i manastira od strane srpskih vladara. Sa obnovom srpske drzave u DzIDz veku ciljevi zaduzbinarstva bivaju sekularizovani. To znaci da zaduzbine umesto religijskog imaju pretezno prosvetno i kulturno usmerenje, a njihovi osnivaci nisu feudalci vec bogati srpski gradjani.

Knjiga M. Sofronijevic o srpskim filantropima Darivali su svome otecestvu (1995) pokazuje da osnivaci vecine zaduzbina pripadaju vrhovima trgovackog i industrijskog kapitala svog vremena kao i to da su njihova ulaganja usmerena na formiranje i finansiranje kulturnih i obrazovnih institucija koje su ondasnjoj Srbiji upravo dramaticno nedostajale. Ali su to ne manje bila i ulaganja zaduzbinara u obrazovanje onih struka (zanatlije i trgovci) bez kojih nema privrednog razvoja i stvaranja gradjanskog drustva (Fond trgovacke mladezi i Privrednik). Funkcija takvih zaduzbina je bila modernizacijska na jos jedan nacin. One su skolujuci siromasnu, uglavnom seljacku decu u patrijarhalnoj Srbiji relativizovale svemoc patria potestas olicenog kako u njihovim porodicama* tako i u srpskoj drzavi.

Rec je o svojevrsnom lukavstvu civilnog uma. Jer zaduzbine koje su, saglasno volji svojih osnivaca, nastale kao instrument za ostvarivanje srpskog nacionalnog programa, funkcionisu pre svega kao generatori civilnog drustva: doprinose obrazovanju i profesionalizaciji elite srpskog drustva sto samo po sebi rezultira u potiskivanju i tada dominantnog tradicionalnog, seljackog drustva.

Takva uloga zaduzbina biva brutalno prekinuta nakon Drugog svetskog rata. Nova komunisticka vlast vec 1946. nametnutom revalorizacijom devalvira finansijsku vrednost zaduzbina tako da su glavnice iz kojih su isplacivani nalozi zaduzbinara pretvorene u beznacajne sume. Umesto upravnih odbora zaduzbina koji su samostalno _ u okviru ciljeva definisanih voljom zaduzbinara _ upravljali sredstvima, neposredno raspolaganje sredstvima je preuzelo Ministarstvo prosvete i kulture. Zgrade koje su pripadale zaduzbinama i koje su bile namenjene izdavanju da bi se od prikupljenih sredstava ostvarivali ciljevi zaduzbina su nacionalizovane (1962) posto vec dugo nisu donosile nikakav prihod. A prihoda nije bilo zato sto su zgrade _ koje su se, po pravilu, nalazile u samim trgovackim sredistima srpskih gradova _ bivala useljena drzavna nadlestva ili drzavna preduzeca koja su, u najboljem slucaju, placala samo simbolicnu zakupninu. Ponekad je zgradama koje su pripadale zaduzbinama bezobzirno menjana namena te je tako, na primer, studentski dom koji je za stanovanje siromasnih studenata, izmedju dva svetska rata, zavestao poznati dobrotvor Luka Celovic, pretvoren u poslovni prostor jednog trgovackog preduzeca. Nacionalizacija zaduzbina do koje je doslo 1962. predstavljala je njihovo doslovno izuzimanje iz sfere civilnog drustva.

Zrvanj partijske drzave

Uostalom, civilno drustvo u Srbiji jedva da je postojalo do pocetka 90-ih godina i to kao marginalni medjuprostor u kojem su delovala staleska i profesionalna udruzenja koja je sve vreme nemilosrdno mleo zrvanj drzavnog i partijskog monopola. Profesionalna i staleska udruzenja su bila obavezna (kao i svi drugi oblici udruzivanja) da budu ukljucena u SSRN koji je zamenio posleratni Narodni front. Bio je to paracivilni simulakrum cija je prividna samostalnost bivala dovodjena u pitanje onog casa kada bi se pokusalo sa uistinu autonomnim delovanjem. Da bi se takvi autonomni ispadi u zacetku sprecili, unutar staleskih i drugih dobrovoljnih organizacija stvarana su transmisiona jezgra (aktivi) koja su cinili clanovi SK koji su sve pokusaje autonomnog delovanja nastojali da sprece u zacetku. Tako su, na primer, profesionalna udruzenja sociologa i filosofa, odnosno njihovi skupovi i casopisi od polovine sezdesetih godina bili jedno od poprista sukoba izmedju autonomne logike delovanja utemeljene na profesionalnom kodeksu i partijske drzave koja je neprekidno nastojala da ih iznutra kontrolise i usmerava. Raspad partijske drzave i nestajanje ideoloskog monopola vodio je za takva profesionalna udruzenja na izgled paradoksalnom ishodu. Njihova nekadasnja uloga rezervata, odnosno socijalne nise unutar koje je generirano kriticko misljenje je u postkomunistickom drustvu postala suvisnom. Profesionalna i staleska udruzenja su se tako nasla na marginama drustva u kojem se sve moze reci, ali se tom recju nista ne moze promeniti.

Branimir Stojkovic

*) Na osnovu podataka o porodicnoj situaciji najznacajnijih srpskih zaduzbinara (navedenih u knjizi M. Sofronijevic) stice se utisak da vecina njih ili uopste nije imala potomstvo ili su im deca rano poumirala tako da nisu imali direktnih naslednika. Utoliko odluka o ulaganju vlastite imovine u zaduzbinske svrhe ima i psiholosku funkciju kompenzacije: vlastito potomstvo se generalizuje, odnosno projektuje na buduce generacije svojih sugradjana.

Posaljite nam vas komentar