Skromne pocasti jedinom heroju

Konacno otkrivena spomen-ploca majoru Milanu Tepicu

I ove su godine neke domace novine (na koje se pozivao i ugledni podgoricki nedeljnik Monitor) pisale kako u saveznoj drzavi ne postoji ni najmanje obelezje koje bi podsecalo na Milana Tepica, jedinog srpsko-crnogorskog narodnog heroja iz rata (ratova) vodjenog (vodjenih) na prostorima bivse Jugoslavije. Onda se napokon i to dogodilo: tacno na sestu godisnjicu Tepiceve pogibije, 29. septembra ove godine, u Beogradu je, u ulici koja nosi njegovo ime, heroju otkrivena spomen-ploca (bareljef sa Tepicevim likom, rad akademskog vajara Ljubise Mancica).

Hronicaru odmah pada u oci da je dogadjaj obelezila (bukvalno: obelezila) samo vladajucem rezimu naklonjena prestonicka stampa, a da se tzv. nezavisne novine tim povodom nisu oglasile. Tesko je poverovati da su se bas sve od desetak redakcija nezavisne stampe u Beogradu ignorantski ponele prema dogadjaju, pa bi promasaj (ako je promasaj) valjalo traziti na drugoj strani.

Ali, ni drzavna javna glasila nisu se bogzna kako iskazala u interpretaciji tog »istorijskog« cina: sve novine odreda, cak i vojni nedeljnik Vojska, donele su samo kratku vest, odnosno foto-vest o otkrivanju spomen-ploce Tepicu, i to je bilo sve. Malo za heroja, a kamoli za jedinog narodnog heroja iz jednog rata koji je u interpretaciji generalstaba srpske nacionalisticke elite (civilne i vojne) vodjen »za srpska ognjista«. Hocemo reci da tako zanemarljiv publicitet u drzavnim medijima jednog dogadjaja koji bi po svemu imao da bude od nacionalne vaznosti - zbunjuje javnost.

Uz sve ograde i uz nuzan oprez, ima osnove za sumnju da je oko Tepiceve pogibije i u vezi s njom bilo i nesto misterije, odnosno imitacije zivota. Jer, da je sve bilo pravo i istinito, onda bi se heroju otkrilo spomen-obelezje vec na prvu, a ne tek na sestu godisnjicu pogibije i, uopste, zasto se cekalo punih sest godina na jednu skromnu plocu sa utisnutim likom heroja?

Ako su major Milan Tepic, njegov »ratni podvig« i »junacka pogibija« istinski ono sto su vojna i civilna vlast i narocito patentirani »zastitnici srpstva« tvrdili da jesu - onda oni uveliko nadilaze plocu kao spomen-obelezje (bez obzira na ruku umetnika koja je delo oblikovala), ako se vec ne izdizu i do samog monumenta! Takodje je bilo za ocekivati da plocu otkrije licnost najveceg drzavnog formata i da se ceremonijalni obred podigne na pijedestal najviseg pocasnog ranga, umesto krajnje siromasne javne predstave sa sanitetskim pukovnikom dr Naumom Djordjevicem, srpskim veteranom iz davno minulih ratova, u glavnoj ulozi, a uz prisustvo neke desetine slucajnih prolaznika. Konacno, heroju bi bilo primereno da njegovo ime ponese jedna od magistralnih prestonickih ulica, a ne tamo neki ubogi sokak (svejedno sto je na Dedinju) koji je (da cinizam bude veci) negda nosio ime Stjepana Radica.

(Naravno, ako se posmrtne pocasti heroju Milanu Tepicu posmatraju u kontekstu cuvene teze akademika Dobrice Cosica po kojoj su Srbi dobitnici u ratu a gubitnici u miru - onda je i ova prica besmislena.) I izvan te ceremonijalno-povrsinske ravni postoje i neke druge, opet tesko shvatljive nejasnoce u odnosu na herojstvo pokojnog Tepica. Koliko nam je poznato, to je prvi slucaj u istoriji ratova da jedna zaracena strana dodeljuje najvise drzavno odlicje za junacko delo u ratu - samo jednom jedinom ratniku! Naprosto je neverovatno da bas niko izmedju mnogih istaknutih boraca, komandira i komandanata sa frontova u Sloveniji, Hrvatskoj, docnije i u BiH, po vazecim kriterijumima, nije zasluzio orden narodnog heroja. SR Jugoslavija ni do dana danasnjega nije ustanovila nova ni ratna ni mirnodopska odlikovanja, a vrednost starih istopila se prostom inercijom. U casu Tepicevog »herojskog cina« jos je bio »na snazi« Orden narodnog heroja iz vremena J. B. Tita, ustanovljen najpre kao zvanje, a od 15. avgusta 1943. kao orden koji se zasluzivao »osvedocenim herojskim delom na bojnom polju i herojskim drzanjem pred neprijateljem«. Da li je Milan Tepic zaista ucinio »osvedoceno herojsko delo«?

Uprkos tome sto su o Tepicu ispisana brda novinske hartije, a napisana je cak i knjiga, to pitanje ovde jos niko nije javno postavio, jer se, prvo, smatra deplasiranim (zar se u taj aksiom moze sumnjati!), a drugo, lako bi moglo da se okvalifikuje kao izdaja ili kao neprijateljski cin. Je li iko pomno i savesno istrazio okolnosti pod kojima je major Tepic, upalivsi fitilj ispod velikog skladista oruzja i municije Bedenik kraj Bjelovara, odleteo u nebo? Da li je svesno izabrao smrt, ili se u njegovu pogibiju umesao i slucaj?

Naravno da je moguce da se Milan S. Tepic mirne savesti zrtvovao, sa punom svescu o tome da se odaziva jerihonskim trubama srpskog nacionalizma. Ali je ne manje moguce da se odazvao pozivu naivno verujuci, poput mnogih drugih, da se bori za neke casne ciljeve dostojne pogibije i po uzoru na Stevana Sindjelica. Izvesno je, medjutim, jedno: Tepiceva pogibija odmah je isplivala na sam vrh srpskog nacionalistickog talasa na kojem je tada udobno, a cinilo se i pobednicki, jezdio Slobodan Milosevic.

Danas je sve drugacije: umesto pobede koju je Vodja ocekivao i proricao, Srbija (odnosno SR Jugoslavija) dozivela je tezak vojni i civilizacijski poraz. Moze biti dobrim delom bas zbog toga sto »nije bila u ratu«.

Stipe Sikavica