Za gradove

Ima na planeti nasoj magicnih mesta,
Mestâ gde, mozda vise nego drugde, nebo i zemlja kao da se dodiruju.
Geografijâ gde se prostor i vreme do u beskraj mogu ogledati,
Pejzazâ koji u nama bude neobjasnjivi okus vecnosti.
Covek se u tome ne vara i uvek je znao
Da su s one strane civilizacijâ, religijâ,
Kulturâ ili, trivijalnije, istorije narodâ,
Ova mesta definitivno bila sa svojom sudbinom povezana.

Iz nuzde,... iz oholosti ili straha,
On je gradovima oblik davao po svojoj meri.
Sa smeloscu i genijem vekovima je gradio
Svoje najlepse i najuzbudljivije tvorevine... gradove!
Vencanja kamena, znoja i krvi,
Plodne alhemije duha i materije, oni su katalizovali drustva.
Majke i deca civilizacijâ, oni su stitili coveka od njega samog,
Otkrivajuci u njemu, posredstvom drugog, njegova sopstvena bogatstva,
A za svakog od nas njihova lepa imena simboli su mira i nade.

Ali, uprkos svojim bedemima, kako su oni krhki!
Krhki od svoje lepote, svoje slozenosti, svoje tolerancije,
Ugrozeni su pohlepama svake vrste,
Opsedani, bombardovani, uzimani u taoce,
Ako nisu prosto-naprosto sa zemljom sravnjivani,
A i plamenu prepustani iz nemara, tudje gramzivosti,
Rasizmima i nepravdama rascetvarani, brutalnoscu i gluposcu gazeni.

Danas je ova sveopsta bastina, koju svaki od njih predstavlja,
Vise nego ikad ugrozena.
I broj gradova-mucenika i zrtvovanih urbanih sredista
Mogao bi nas vek uciniti najrusilackijim - nad svijem vjekovima.

Pri svakom od ovih razaranja moramo se tesiti
Da deo naseg secanja nikada sasvim ne iscezava
Ni u robotima, ni u stadima sto od faterlenda do diznilenda lutaju:
Ljudima trebaju gradovi, gradovima treba mira.

Nikola Petrovic Njegos

(preveo P. M.)