Dogadjanja

I vlast i opozicija dele isti mentalni sklop koji nas kao prokletstvo prati kroz celu ovovekovnu politicku istoriju

Ova se vlast upire sada iz petnih zila ne bi li nas uverila da je bas ona, glavom i bradom, ta prava, reformska snaga. Za samo nekoliko dana, pocetkom aprila, iz savezne i srpske vlade zasuti smo citavom bujicom nagovestaja sta ce se sve uskoro menjati: stabilizovace se dinar, liberalizovace se spoljnotrgovinski rezim, »prosirice se obuhvat« poreskih obveznika, razvijace se finansijsko trziste i trziste rada, sanirace se bankarski sistem, uvesce se novine u socijalnom programu. Uz to, naravno, idu i dobro poznati zakoni o informisanju i privatizaciji, pa se cak najavljuje i novi zakon o lokalnoj samoupravi.

Svega tu ima sem onog sto domaca i inostrana javnost vec davno ocekuju od SPS - promene u medijima, jednaki izborni uslovi i inicijative za Kosovo. Sve u svemu nije tesko doci do zakljucka da su sve takozvane reforme jos jedan trik rezima namenjen iskljucivo za domacu upotrebu, pa makar zemlja i dalje tonula u samoubilacku izolaciju.

Opozicija, okupljena u koaliciji Zajedno, dabome, radi suprotno, sto joj moze sluziti na cast. Ona se trudi da razgradi nametnutu politicku izolaciju, razgovarala je pocetkom aprila s Medlin Olbrajt, a odmah zatim u Njujorku i sa predstavnicima kosovskih Albanaca. U zemlji ozbiljno radi na promociji svog ekonomskog i spoljnopolitickog programa. Postoji i treci pravac delatnosti koalicije Zajedno koji je, bar u siroj javnosti, nezasluzeno ostao potisnut - preko nedavno osnovanog Saveza gradova i opstina radi se temeljno i sveobuhvatno na vaspostavljanju prave lokalne samouprave u Srbiji.

Vlast i opozicija su, dakle, dve potpuno razlicite politicke filosofije. Uprkos svemu, i mada na prvi pogled to moze da zvuci neverovatno, postoji nesto zajednicko ovim dvema, suprotstavljenim stranama. I vlast i opozicija, naime, sklone su da svoju legitimno stecenu moc upotrebe, ili bolje receno zloupotrebe na slican nacin. Vlast, na primer, svoja ustavna ovlascena koristi da bi najavljenim reformama u stvari simulirala promene.

Na strani koalicije Zajedno zapaza se, i sve je izrazitiji, slican poriv samodestrukcije. Lideri dve najjace stranke, SPO i DS, kao da su izbornu pobedu od 17. novembra prosle godine i kasniju tromesecnu blistavu podrsku gradjana shvatili kao sopstveno pravo da se ponovo upuste u iracionalno nadmetanje oko svojih licnih antagonistickih ambicija. Njihovi nesporazumi, cesto zacinjeni zestokim vulgarnostima, sire se od toga da li i kako cistiti Beograd, pa do toga ko ce biti predsednik Republike Srbije. Ponekad to lici na bizarnu scenu u kojoj se njihovo koaliciono jedinstvo jos drzi samo zahvaljujuci energiji medjunarodne zajednice.

Vuk Draskovic, doduse, tvrdi da moze kad hoce ponovo da pozove gradjane na ulice, ali pri tom ni sam nema valjan odgovor na pitanje da li bi gradjani i ovoga puta bili raspolozeni da ponove raniji podvig. Mozda su siti opskurnih svadja opozicionih vodja. Ili se jednostavno i njihova volja slama i mrvi pod uticajem sve tezih ekonomskih uslova za prezivljavanje i sve ogranicenijih izgleda za povoljan gradjanski rasplet nase politicke situacije. To je, nesumnjivo, znak duboko razboljenog politickog zivota. I vlast i opozicija dele isti mentalni sklop koji nas kao prokletstvo prati kroz celu ovovekovnu politicku istoriju.

Dragos Ivanovic