'Umor u glavi
Cari carsije
Vlast je slast
al nista nema sladje
- od svadje.
Pocecu da cenim rezimska placena pera i njihovu moc predvidjanja. Ne
samo moc predvidjanja nego, rekao bih, i njihovu hipnotizersku moc. Oni
su u vreme najvece setacke omame pravili gatke i izvodili vracke da ce
se koalicija Zajedno raspasti. Da li su studirali Marfijeve zakone ili
su posli od cinickog znanja da je vecina Srba napravljena od istog
blata? Bilo kako bilo, ispostavilo se da su nasi vitezovi promene
vrlo podatni medijumi za hipnotizerske podvige najgoreg novinarskog i
politickog olosa. I za sirenski zov carsijskih caranja. Vec ovo saznanje
dovoljno je da mnoge koji su polagali nade u promenu baci u depresiju
i letargiju.
Ucesce na »konkursu« za predsednika jedne zemlje jedna je od
onih »glupih situacija« koje nas zaplicu u nerazmrsivi sled
sve glupljih situacija ako sve shvatimo preozbiljno. Ako pretendent
na to zvanje svemu pristupi bez nonsalancije i samoironije sve postaje
naprosto nepodnosljivo. Suprotstaviti vladajucoj prepotenciji sopstvenu
prepotenciju - eto puta na kojem se sreca smesi nekom autsajderu.
Srbija je izgleda ukleta zemlja. Plamena zelja za vetrom koji ce razbucati
vonj barustine i tesku paucinu koja je zastrla nebo izrodi se na kraju
u stanje jos veceg smrada i raspadanja. A gospodara kuznog smrada ne
treba ni birati, on je vec tu.
Hleba i glasina
Ritam promene i zuti ritam (onaj koji proishodi iz zakonitosti
opstojanja medija) potiru se. Videlo se to najbolje ovih nedelja u
Beogradu. Sedam dnevnih novina okrenutih opozicionom citateljstvu
sedmoglava je âla koju je nemoguce nahraniti. Svi mi da se u so
premetnemo ne bi novinarima rucak osolili. Revolucije jedu svoju decu,
a mediji poklopaju svoje junake. Nije vazno sta ce biti sa ovom zemljom
vec sta ce biti sa mojom novinom. Laz i tiraz se rimuju. A citaoci vole da
saznaju ko ce se uzvisiti, ko ce zglajznuti, gde ce puci tikva a gde nici
smokva. Fame za tate i mame, glasine za ujne i strine, spletke za tetke -
to je, u najkracim crtama, slika danasnjeg beogradskog »nezavisnog
novinarstva«. Novinari-strvinari i novinarkuse-torokuse daju svoj
udarnicki doprinos nasem »kratkom pregledu raspadanja«.
A na Dedinju se tope od milja. I pevuckuju: hleba i glasina - i nasa
vlast ce biti spasena!
Strategija koja dobija
Zoran Djindjic voli da, povodom dolazecih izbora, govori
o »strategiji koja dobija« i o »gubitnickoj
strategiji«. Sto mi se, namah, dopalo: na izbore se gleda ne
kao na teatralnu stani-pani situaciju nego kao na teren za primenu
teorije igara. Pozeleo sam i da doznam koja je, po g. Djindjicu,
dobitnicka kombinacija. Ona se ukratko sastoji u »istrajavanju na
fer-pravilima za izbornu utrku«, »povezivanju demokratskih
snaga na demokratskoj sceni Srbije« (sve OK) i... »povezivanju
sa Biljanom Plavsic...«. Gubim volju da citam dalje.
Ukljuciti u »pobednicki izborni koncept« primadonu etnickog
ciscenja uprkos cinjenici da u ovoj zemlji zivi vise od trecine ne-Srba
ne samo da nema veze sa ozbiljnim promisljanjem izborne strategije
(i to jos dobitnicke) nego je znak elementarne nepristojnosti. To
nije »strategija koja dobija« vec obicno trange-frange sa
nacionalistickog buvljaka.
Poslednje uzdanje etnickih cistaca
Svojevremeno su i najskepticniji medju beogradskim velikosrbima i
svetskim real-politicarima verovali da ce, barem, istocna Slavonija
biti pripojena Srbiji. Na sta lici ta vera ovog proleca u onome sto
se skromno zove (koliko jos dugo?) sremsko-baranjska oblast? Vera
se malo transformisala, ali jos uvek je zlokobna. Tamosnji glavari
Stanimirovic i Hadzic svojim predizbornim izjavama podgrejavaju
poslednju nadu: »Hrvati se nece vratiti!« (Oce, vele,
poneki, stariji, ali masovno - bozesacuvaj). Tako izgleda poslednja
nada za spas etnicke cistoce. Ko ce cuvati to vrlo dostignuce tenkova
i »migova«? Samo providjenje. Dobrostiva sudbina koja ce
zlim Hrvatima pomrsiti puteve i odvesti ih dalje od »svete srpske
zemlje«. A verovatno sa Dedinja stizu sugestije da se primeni isti
recept koji je izgleda uspeo u RS - rusenje i paljenje obnovljenih kuca
onih koji pokusaju da se vrate, kamenovanje povratnika i ostale predivne
stvari. Koje vode etnickoj cistoti tih prostora, ali ne onoj zeljenoj.
Eliksir
Slusam ministarku Milentijevic kako (u »Intervjuu gledalaca«
Studija B) objasnjava kako je prirodno (i u celom svetu prihvaceno)
da oni koji osvoje vlast odredjuju programski koncept drzavne
televizije. »Kakvu imate vladu takvu imate drzavnu televiziju.«
A iz ovoga, po nasoj ministarki, sledi da kad se promeni vlada promeni
se i televizija. Logika zdrava kao dren. I dr Seselj ne bi izveo nista
koherentnije.
Medjutim, iz premise »kakvu imate vladu takvu imate televiziju«
sledi nesto drugo (a to drugo nasa ministarka pokusava da sakrije). Sledi,
naime: kakvu imate televiziju takvu cete imati vladu (vlast). I tako u
nedogled. Na mnogaja ljeta. »Dosla sam da pomognem mom Predsedniku
Milosevicu« izjavila je gdjica Milentijevic preletevsi okean. Sad
nam je jasno kako. Ako prihvatimo koncept javne televizije koji ona nudi
kao »prirodan« i »svetski prihvacen« g. Milosevic ce
od svoje obozavateljke dobiti najdragoceniji dar - eliksir vecne vlasti.
Miodrag Stanisavljevic
|
