In memoriam: Miladin Zivotic (1930-1997)

Neogranicena sloboda (od drugog i za sebe), recimo, kao samovolja, apsolutna suverenost ili bezocna dominacija, najcesce proizvodi, samo, neograniceno zlo

Pisem ovaj tekst s osecanjem nemoci, nemoci da pronadjem rec koja bi vratila u zivot tu iscezlu neposrednost mojih odnosa sa profesorom, kolegom i prijateljem Miladinom Zivoticem: u sumracnom razdoblju recikliranog balkanskog uzasa, na kraju milenijuma. Ta neposrednost bila je sazdana od precutne saglasnosti u ocenama onoga sto se zaista dogadjalo u ovim burnim i sramotnim vremenima kojih bi se, zacelo, i sam Djavo postideo! Za ovu saglasnost - koja je ucvrscivala nase duhovno prijateljstvo - bez sumnje, nisu bile neophodne krupne reci i slozena teorijska razmatranja. Jer, ona se temeljila na jednom osecanju do kojeg smo, u odlucujucim trenucima, dolazili spontano i samostalno, bez posebnih »predumisljaja« i »proracuna«. To osecanje nismo birali mi, ono je, pre, biralo nas, kao nalog i nagovor unutrasnje odgovornosti koju je svako za sebe osecao, odgovornosti za druge i druga polazista, solidarnosti sa drugima, koji osecaju kao i mi, pate i umiru... u vremenu u kojem orgijaju plemenski nalozi za unifikacijom i homogenizacijom, za neprikosnovenim identitetom i narcizmom Istog.

Pisem ovaj tekst s osecanjem uzaludnosti, osecanjem da nikakav refleksivni, metodicki pokusaj da se objasni ili pojmovno rekonstruise ta iscezla neposrednost, koja je, sada, postala trag (koji neminovno bledi), nece uspeti da nadoknadi ovaj fatalni gubitak.

Zivotni poziv

Naravno, u filosofiji, koja drzi do sebe, nema tog doksaticnog zatvaranja u kanonske okvire proklamovanog. Jer, ona nalazi sebe tek u otvorenom, dijaloskom »okviru« stalne upitnosti i odgovornosti: za to sto se govori ili pise i kako se govori ili pise. Bez te elementarne upitnosti i odgovornosti ne bi se moglo biti filosof u nekom iole izvornom znacenju te reci. Pri tom, preostaje nam pitanje koje je, mozda, liseno definitivnog odgovora: dokle seze ta odgovornost filosofa? Da li ona ima i eticki smisao? Nije li svaki filosof »pomalo« eticar, cak i ako to, neki put, mozda, ne zeli da zna ili ne zna (kao sto, na primer, gospodin Zurden nije znao da on, u stvari, govori u prozi)?! Za razliku od, recimo, Spinoze koji je, svakako, znao da je eticar, u meri u kojoj je verovao da ta »disciplina« opstaje i u samoj geometriji shvacenoj kao metoda izlaganja filosofskih sadrzaja ili, jos bolje, ukoliko je verovao da je za ljude najcelishodnije »da rade ono sto sluzi utvrdjivanju prijateljstva« (v. u Etici: o ljudskom ropstvu, ili o snazi afekata, dodatak).

Zivotic je pripadao onim, u nasoj sredini retkim, filosofima koji svoj poziv uzimaju zaista za ozbiljno, a to znaci s izvesnim nesimuliranim, iskrenim, ljudskim osecanjem odgovornosti. Pri tom, on je smatrao da pitanje o odgovornosti nije samo stvar osecaja ili intuicije koja spontano prati govor ili pisanje filosofa, vec da je ta upitnost, danas, bar u ovim nasim uslovima, nezaobilazan uslov same filosofije, nesto sto, takoreci, oblikuje jednu novu filosofsku »disciplinu« ili, bolje, novi prostor filosofske upitnosti: etiku odgovornosti. U stvari, neophodno je razlikovati, sugerise nam Zivotic, etiku uverenja od etike odgovornosti. Ova prva se zadovoljava time da, naprosto, poseduje neko verovanje koje, onda, samo po sebi opravdava odredjeno angazovanje, dok druga polazi od neophodnosti da se ispita sta je to sto neko svojim uverenjem stvara i da se utvrde posledice tog cina.

Neotpornost prema ideologiji

Zato je prvo pitanje koje, na ovim prostorima, etika odgovornosti postavlja, danas pred nas, sasvim nedvosmisleno: kako je uopste bilo moguce da se, u datim okolnostima, jedan golemi intelektualni i filosofski aparat bez rezerve stavi u sluzbu cudesnih ideoloskih aveti za koje se mislilo da su nepovratno pokopane u uzasima balkanske proslosti? Jos preciznije: kako je bilo moguce da ovoj instrumentalizaciji podlegnu cak i neki zastupnici Pradzis filosofije? - pre svega, Mihailo Markovic i Dobrica Cosic (Zivotic nije imao ni razloga ni sklonosti da previdja ili zaboravlja imena svojih nekadasnjih prijatelja) - a to je, onda, utoliko zanimljivije kao pitanje, kad znamo da se Pradzis filosofija uvek definisala kao »teorija univerzalne ljudske emancipacije«, te da je ona, vec po toj svojoj definiciji - reklo bi se - izgledala kao prilicno »nepodobna« za bilo kakvu ideolosku instrumentalizaciju, odnosno za funkcionalno podvodjenje pod logiku nekog posebnog, privilegovanog (recimo, nacionalnog) interesa. Kako je bilo moguce - pita se Zivotic - da, u pojedinim svojim izvedbama, filosofija prakse posluzi kao sredstvo legitimacije najgrublje nacionalisticke ideologije i, stavise, same logike rata, odnosno da se od teorije univerzalne ljudske emancipacije preobrazi u teoriju nacionalne emancipacije?

Jedno je sigurno. Kako god da je to bilo moguce, ipak to nije bilo u isti mah i nuzno. Filosofija prakse je nosila u sebi i jednu bolju mogucnost, »mogucnost otvaranja ka savremenim tokovima filozofskog misljenja kojim se prevazilazi metafizika subjektivnosti i iz nje izrasle pretenzije za oktroisanjem buducnosti« (Disidenti i rat). Etika odgovornosti je, po Zivoticu, takva konsekvenca i preobrazaj Pradzis filosofije koja nema nikakve razloge da pred sobom krije, iz, recimo, nekih konformistickih obzira, tu mogucnost ideoloskog skretanja. Za to nema razloga utoliko pre sto filosofija prakse, upravo kao strategija emancipacije, nije nicim bila unapred (sto, takodje, znaci dogmaticki ili doktrinarno) zasticena od mogucih dogmatickih ili doktrinarnih tumacenja. A ova »zla« tumacenja nisu puki incident, vec, manje-vise, regularna sugestija izvesne metafizike subjektivnosti u kojoj, onda, izmedju ostalog, imamo i »napoleonovski sindrom intelektualca, njegove pretenzije da odredjuje pravac razvoja drustva i instrumentalizuje druge ljude za oktroisane ciljeve«.

Upravo zato sto su ovakva ideoloska tumacenja/skretanja uvek moguca, zato je i prakticki, odnosno eticki motiv u filosofiji svojevrsni prostor rizika i odgovornosti, tako da ni nalog za »ljudskom emancipacijom« nije, niti moze biti, unapred amnestiran od mogucih ideoloskih skretanja.

Potencijal protesta

Ali i sam Zivotic je, imajuci u vidu tu proslost, verovao da je neophodno zauzeti ambivalentan odnos prema intelektualnom nasledju koje nudi Pradzis filosofija, smatrajuci da ova filosofija »izmene sveta« mora i sama da se izmeni, upravo tako sto bi se prakticki motiv u njoj profilisao kao pitanje nikada zatvorene ili zakljucene odgovornosti, a ne kao stvar vere u ovaj ili onaj »projekat buducnosti«. Naravno, prakticki motiv (koji se, uostalom, ne vezuje samo uz »filosofiju prakse«) jeste motiv izvesne intervencije, moguceg preobrazaja ili (rekli bismo sasvim legitimne) izmene sveta. Ali, Zivotic je savrseno jasno uvidjao da samo velika (metafizicka, projektantska) oholost moze sebi da umisli da je filosofski Pojam epicentar pocev od kojeg se vrse legitimni tektonski preobrazaji sveta. Bila je strasna zabluda intelektualaca njihovo verovanje, tvrdi Zivotic, »da oni svojim idejama mogu da menjaju svet. Takva pretencioznost inteligencije moze vrlo skupo da kosta narod, pogotovo ako bi, jos, dobili i politicku moc«. Jer, intelektualac je odgovoran za razumevanje i tumacenje tekucih procesa, a ne za njihovo projektovanje. Zato se, ujedno, mora reci da »intelektualci-planeri pripadaju starom kovu ljudi, koji u demokratskim drustvima mogu da opstanu samo kao nekakvi metafizicki relikti koji se ne uzimaju ozbiljno. Kod nas nije nedostajalo takvih intelektualaca koji su hteli da projektuju, modeliraju i osmisljavaju buducnost: to i jeste velika mana nase duhovne stvarnosti« (Contra bellum).

Smisao ironije

Da li je nasa odgovornost za razloge (ratio) ujedno izvesna intervencija?

Ako se, za trenutak, vratimo pitanju koje postavlja Zivotic - kako je, naime, bilo moguce da se filosofija prakse od teorije univerzalne ljudske emancipacije preobrazi u teoriju nacionalne emancipacije? - videcemo, sada, da to i nije bilo narocito »tesko«, ukoliko se ova osnovna deoba u pojmu slobode interpretira na sledeci nacin: sloboda-od drugosti i drugih uslov je slobode-da se ostvari vlastiti nacionalni identitet. A ovim ostvarenjem nacionalnog identiteta date su, tek, sustinske pretpostavke za »univerzalnu ljudsku emancipaciju«. Pri tom, vazi kao argument to da su, istorijskim etnickim ciscenjima svojih teritorija, velike evropske nacije sebi osigurale ove pretpostavke jos u proslom, DzIDz veku! Secamo se vrlo dobro te idiotske argumentacije koja je, u svojim razlicitim verzijama, lokalnim projektantima svetle nacionalne buducnosti posluzila za legitimisanje rata do poslednje kapi tudje krvi. Medjutim, u ovom balkanskom »ratu« na kraju DzDz veka »se nije ubijalo radi ostvarenja realnih svrha, oslobodjenja od neprijatelja. To nije bio rat vec zlocin. Zlocin nastaje tamo gde ubijanje nema svrhe i opravdanja, gde umesto realnih ciljeva oslobadjanja od neprijatelja stoje vestacki izazvani i iznudjeni ciljevi unistavanja svega drugog i drugacijeg, gde izmedju sile i prava ne stoji realna ugrozenost od drugog vec cisto nasilje i teror« (Contra bellum).

Solidarna sloboda

Zato se, s pravom kaze Zivotic, »ja borim da moja kultura, ona kojoj pripadam, bude sto je moguce vise univerzalno ljudska, a to mogu samo ako imam otvoren odnos prema kulturama drugih naroda (podvukao M. B.). Postoje i price o tome da mi sada moramo sto vise da se razlikujemo i odvojimo da bismo mogli da zivimo kao ljudi. To su dve razlicite price od kojih je jedna krajnje retrogradna, a druga otvorena. Moje duboko uverenje je, iako je trebalo izdrzati sve te napade za antipatriotizam, da je moje osecanje odgovornosti daleko vece« (Contra bellum). Ukratko, sloboda drugih i drugog uslov je moje slobode. To je jedna sloboda-sa drugim ili, ako hocete, solidarnost. Fantazam apsolutne, pa makar ona bila i »nacionalna«, suverenosti (ili: apsolutnog/cistog i, naravno, nacionalnog identiteta) ogresuje se o ovaj princip. A rec je o fantazmu, naprosto, zato sto toga, danas, u svetu nigde nema (svaki je suverenitet, ukljucujuci i suverenitet »velikih sila«, tu, fakticki, mnogostruko ogranicen), a pokusaj njegovog ostvarivanja na ovom konfliktnom podrucju, u skladu sa nacelom samovolje, nuzno je imao za posledicu konfrontaciju sa citavim civilizovanim svetom i, zatim, predvidljivi vojno-politicki krah.

Za Zivotica, ova sloboda-sa drugim, koja seze do samog nacela tolerancije i otvorenosti za drugo i drugaciji stav, jeste nesto sto daje neophodnu eticku dimenziju inace praznim formama univerzalizacije. Zato je, tek, sloboda-sa ili solidarnost ono sto nudi konkretno merilo artikulacije univerzalnog (dakle, ogranicenog) aspekta nase slobode. A gradjanski, civilni dijalog je takoreci molekularni primer jedne takve slobode-sa, u kojem je izvesno uzajamno priznanje nuzna pretpostavka komunikacije. Zato, tek »u drustvu demokratski otvorenih dijaloga nece biti vise prognanika, disidenata. Biti izgubljen za sazivot sa drugim slobodnim ljudima, znaci uvek i gubitak autenticnosti. Zato doktrinari tako lice jedni na druge« (Disidenti i rat).

Doktrinarno poistovecenje podrazumeva i priziva izvesnu logiku opsteg poistovecenja koja uvek, naravno, iskljucuje sve heterogeno i drugo.

Zato, sloboda-sa ili solidarnost (solidarna sloboda) ne moze da se shvati kao teznja za poistovecenjem, identifikacijom gde bismo, onda, imali produbljivanje razlike i, zapravo, nepremostiv jaz izmedju »nas« i »drugih«, vec se ona mora (ovo »mora«, naravno, pripada jednom etickom registru) shvatiti upravo kao uzajamna afirmacija razlika, kao otvorenost za drugo, ali ne samo drugo od nas samih nego i drugo u nama samima. Drugim recima, i mi sami (kako u prvom licu jednine tako i mnozine) smo sazdani od razlika, tako da je iskaz jednog psihoanaliticara, koji glasi: »Ja je drugi«, ovde moguce parafrazirati tako sto bi se reklo: »Mi su drugi«, podrazumevajuci pod tim da je drugost konstutivna osnova naseg bivstvovanja. To znaci da ljudi, u pojedinim trenucima, nemaju socijalni (etnicki, klasni, religijski itd.) i licni identitet, vec da je taj identitet, u stvari, ponavljanje kojim komanduje razlika (a ne Isto). Zato mi sami, u prvom licu jednine i mnozine, mozemo jedino nasilno, dogmatski da se zatvorimo, blindiramo u nekom, recimo »nacionalnom« identitetu, ali to potiskujuce (represivno) zatvaranje ce, pre ili kasnije, da rezultira povratkom potisnutog ili nuznim otvaranjem.

»Presto univerzalnog«

Iako je dao jasne naznake, ponajvise svojim moralnim primerom, u kojem pravcu njegovo intelektualno nasledje, Pradzis filozofija, mora da pretrpi preobrazaj da bi se u njoj spasao taj prakticki i, zapravo, eticki momenat od sunovrata u doktrinarna ili ideoloska skretanja, Zivotic nije stigao da teorijski izvede do kraja i dovrsi svoju zamisao. Njemu i, jos preciznije, njegovoj intelektualnoj i moralnoj hrabrosti mozemo i moramo, ipak, da zahvalimo sto je, na ovom razorenom tlu, sve vreme opstala i jedna praksa tolerantnog gradjanskog (civilnog) dijaloga kao zivo otelovljenje same etike odgovornosti.

Milorad Belancic