Gradjanski protest - malo posle

Nizom »fingiranih ustupaka«, odugovlacenja i politickih smicalica rezim hoce da potpuno anulira ucinke protestnih zbivanja. Ako se u tu zamku neoprezno upadne, kao sto opozicija delimicno jeste, onda ce rezim i uspeti u svojoj nameri. Protest je pokazao da se rezimu moze odgovarati i na drugaciji nacin. U suprotnom - »Dzaba smo krecili«

Ivana Spasic
Djordje Pavicevic

Tromesecni gradjanski protest sirom Srbije je zavrsen. Na javnosti je da sada pokusa oceniti sta je on izmenio na politickoj i drustvenoj pozornici Srbije. Kolektivni demokratski napor, kojemu su ulicne demonstracije i prateca zbivanja bile prolazna i uzavrela manifestacija, podrazumeva kao neophodan sledeci korak - cak svoj integralni deo - javnu, samorefleksivnu raspravu o postignutim ucincima i nacinjenim propustima. Ovaj tekst je naumljen kao doprinos toj javnoj raspravi, s tezama i argumentacijom postavljenima tako da pozivaju na dijalog.

Odmah na pocetku, treba reci da govorimo o »protestu« u jednini, o celini zbivanja koja su imala isti povod i istovrsne principe, karakter i nacin ostvarivanja. Ostra diferencijacija (recimo, na »studente« i »ostale«) besmislena je i, stavise, kontraproduktivna. Paralelizam u percepciji celine protesta delimicno je posledica definicije koju je ponudio (nametnuo) rezim, kao i ponasanja vlasti prema ucesnicima.

Najpre cemo sumirati potencijale koje je protest sobom nosio, njegove tekovine i neposredne ucinke, potom pomake koje je ostvario, i napokon propuste i nedostatke. Jedna od nasih teza jeste da potencijali protesta nisu u punoj meri iskorisceni, a status onih pomaka koji se daju zapaziti ostaje neizvestan, i umnogome ce zavisiti od ponasanja politickih aktera u bliskoj buducnosti.

Potencijali, ili sta su ljudi demonstrirali

I motivi protesta i nacin na koji je izveden potkrepljuju tezu da je osnovni potencijal bio sadrzan u tome sto su gradjani pokazali spremnost da usvoje niz gradjanskih vrlina, da se javno za njih zaloze i praktikuju ih u svom javnom delanju. Na prvom mestu su politicka subjektnost i participativnost; cinjenica kradje glasova, koja je gradjanima na drastican nacin uskratila mogucnost da dejstvuju kao politicki subjekti i sudeluju u oblikovanju politickog poretka u kojem zive, osvestila je te iste gradjane da su im navedena prava - podrazumevane osnove demokratije - bila, prirodom rezima, uskracena i svih prethodnih godina. Ili, ako to gradjani i jesu shvatali, oni su malo sta cinili da se protiv toga pobune. Sada se u masovnim razmerama iskristalisala svest da su upravo to vrednosti na kojima treba zasnovati politicki zivot. Druga vazna skupina gradjanskih vrlina koja je dosla do izrazaja u protestu bili su nenasilje i tolerancija. Oni su se u protestu javili kao odgovor na - simbolicki i fakticki - nasilne postupke rezima, i oznacavali su nepristajanje da se s rezimom »razgovara« na njegovom jeziku, odnosno radikalnu promenu diskursa. To je bitna novina u politickom zivotu Srbije, i utoliko vrednije paznje.

Komentatori koji zele da upozore na opasnost od precenjivanja znacaja i efekata protesta cesto potezu sledeci argument: protest su pretezno cinili pripadnici obrazovanih, »srednjih« (i urbanih) slojeva, a »radnika i seljaka« je bilo veoma malo.3 Argument zapravo sadrzi dve tvrdnje: prvo, da je protest ostao socioloski ogranicen, i drugo (a logicki izvedeno iz prvog), da njegova moc da pokrene globalne i duboke promene u srbijanskom drustvu ostaje upitna. Zelimo da osporimo obe tacke: prvo, tvrdnja o »izuzetno malom« ucescu ne-srednjih kategorija stanovnistva zasniva se na empirijskom istrazivanju obavljenom u Beogradu (ili na difuznim utiscima raznih posmatraca). U drugim gradovima Srbije, gde se takodje demonstriralo, takva istrazivanja nisu radjena, a postoje pokazatelji da je tamo - posebno u velikim industrijskim centrima - situacija bila bitno drugacija. Mnogi ocenjuju da su, recimo, u Kragujevcu, ili Nisu, upravo radnici (sto aktivni, sto na »prinudnim odmorima«) bili glavna motorna snaga i kljucni nosioci masovnih protesta. No, uzmimo da su »srednji slojevi« zaista bili stub protesta u celini; cak ni onda iz prve tacke ne bi nuzno sledila druga (o malom dometu preobrazavalackog dejstva protesta). Jer, one drustvene kategorije koje se - valjda zahvaljujuci neotklonjivoj uvrezenosti shvatanja da je »celokupna istorija istorija klasnih borbi« - obicno smatraju »jedinim pravim« nosiocima krupnih drustvenih promena, pa se njihovo »odsustvo« u ovom slucaju oplakuje, zapravo su politicki neartikulisane. Koji je to politicki projekat koji su »radnici« ili »seljaci« formulisali i uspesno sproveli u kolektivnoj praksi? Zar se ne bi moglo reci da oni mnogo cesce »pristaju uz« ono sto se, na razini kolektivne »definicije situacije«, odredi kao pozeljno? A kada i jesu masovno ucestvovali u ostvarivanju dalekoseznih drustvenih preobrazaja, ovi slojevi su, cini se, pre bili instrumentalizovani no sto su delovali kao autonomni subjekti. Zato upravo i jeste dobro sto su oni »radnici i seljaci« koji su uzeli ucesca u ovom protestu nastupili ne kao pripadnici »klasa«, vec kao gradjani.

Tekovine, ili sta se stvarno postiglo

Protest je takodje uspostavio svojevrsnu prinudu nad opozicionim strankama da ostanu udruzene. Novina situacije ogleda se u tome sto - kao sto i njihovi predstavnici sami ponekad izjave - ko ispadne iz Koalicije, ispada iz igre. (U tom kontekstu, mozemo navesti i potrese u DSS koji su izbili tim povodom.)

Najopipljiviji ucinak bio je, dakako, priznavanje rezultata lokalnih izbora. Na planu zbivanja oko Univerziteta, postignuta je smena rektora; formirano je Vece dekana i direktora instituta. U procesu borbi oko rektora javno je postavljeno pitanje legitimnosti upravljanja Univerzitetom, i otvoren je put za profilisanje mesta i uloge Univerziteta u drustvu. Uobicajeno pogresno postavljanje celog problema - »ko finansira, mora i da upravlja« - pocelo je da se kruni: siri se shvatanje da vlada (kao drzavni organ) nije nesto autonomno u odnosu na drustvo, sto »iz svog dzepa« placa Univerzitet. Visoko skolstvo finansiraju svi poreski obveznici, pa prema tome ono ne treba da sluzi vladi (koja je tu samo posrednik), nego javnom interesu, odnosno svim gradjanima.

Realni pomaci, ili sta se moze postici

1) Rezim je delimicno delegitimisan; tokom protesta on je izazvan da ogoli svoju prirodu i sam sebe javno svede na silu (»pendrek-rezim«). Time je demaskiran i nacin na koji je sadasnja vladajuca grupacija dosla na vlast i na njoj se odrzava (prevara, kradja, »jogurt-revolucija«). Dezavuisano je njeno populisticko utemeljenje i njene pretenzije - oglasavane svih ovih desetak godina - da raspolaze »plebiscitarnom podrskom«. Ova demistifikacija je sada prvi put obavljena javno i masovno - a nije se iscrpla u efemernoj izjavi kakvog opozicionog vodje. To je svaki pojedinac, ucestvujuci u protestu, obavio sam sa sobom i za sebe, na nacin za koji je bio sposoban. Utoliko je to bilo svojevrsno ociscenje. Ili, kako je to nazvao madjarski analiticar Endre Bojtar, posredi je bio »kolektivni egzorcizam«: tri meseca su Srbi, malo-pomalo, izbacivali zao duh Slobodana Milosevica iz svojih umova, svojih fantazija, svojih licnih i porodicnih zivota. Ocenu da je to ostavilo stvarnog traga posredno potkrepljuje i sama vladajuca stranka. Njeni funkcioneri su poceli da govore o »transformaciji« partije i njenom profilisanju u »modernu, pragmaticnu partiju koja resava tehnicke probleme odrzavanja vlasti« (up. nastupe na sednici GO SPS).

2) Javni prostor se prosirio. Prvo, neko drugi, osim rezima, poceo je bitno da utice na formiranje javnog misljenja. U opozicionim opstinama, lokalnim medijima je omogucen profesionalan rad; nicu novi privatni mediji, a postojeci se sasvim oslobadjaju kontrole od strane vlasti i omasovljuju svoje tiraze, gledanost i slusanost. Drugo, nerezimsko misljenje ulazi u javni diskurs, »javni« u uzem smislu reci - kao »javna stvar«, opste dobro, koje se tice svih gradjana. Dosad su se takva misljenja plasirala iskljucivo kao privatna i/ili stranacka, a mediji koji su ih prezentovali imali su uporedljiv status.

3) Polozaj opozicionih stranaka je visestruko promenjen. Bitno je poboljsan i osnazen u odnosu na vlast. Promenjen je u odnosu na javnost - nagore po njih, jer su podvrgnute stalnoj i tesko potkupljivoj kontroli; a po samu javnost svakako nabolje. U odnosu na medjunarodno okruzenje, status im je neuporedivo bolji no pre protesta - ugled i uvazavanje koje se opozicionim vodjama ukazuje po svetskim prestonicama sada je nemerljivo veci. Oni koji su protest doziveli pre kao nacionalni preporod (»nalazenje duse«) nego kao demokratsko osvescivanje, vole da kazu da je protest »promenio sliku o Srbima u svetu« i da sada »biti Srbin svuda predstavlja cast«. Ali nama se cini da je tu tekovinu - koja je bez sumnje vazna - korisnije razmotriti sa stanovista povecane spremnosti tzv. medjunarodnih faktora da uoce raznolikost i nijanse u politickom telu Srbije i odustanu od poistovecivanja drzave/naroda sa njegovim jedinim Vodjom. Inostrane drzave i organizacije sada vise ne moraju da se opredeljuju samo »za« Milosevica ili »protiv« njega; one imaju, u obliku realnih snaga u samoj Srbiji, partnere s kojima mogu razgovarati.

4) Doslo je do delimicnog urusavanja sistema transmisionih mehanizama vladanja. Recimo, strukovna udruzenja se otrzu rezimskoj kontroli, emancipujuci svoju autonomnost. Bilo da se stvaraju paralelne asocijacije, bilo da se postojanje onih vec stvorenih javno priznaje, staleska organizovanost prestaje da biva automatskim produzetkom rezimskog upravljanja svim drustvenim poslovima. Autonomija univerziteta, kao istinski pokrenuto pitanje i cilj za koji je zapocela stvarna borba, treba smestiti u taj kontekst.

5) Kolektivna »definicija situacije«, koju smo pomenuli, dozivela je promenu - ili se bar otvorila mogucnost da se ona promeni. Vise ne vazi da se podrzavanje rezima razume samo po sebi, a sve drugo - svaki drugi stav - zahteva specificnu refleksiju i voljnu odluku. Dosad je vazda bivalo da podrska rezimu i nije izbor u pravom smislu reci, nego nesto do cega se dolazi pukom inercijom i pristankom na odozgo proklamovan »kontinuitet«. Sada se sukobljene opcije javno i izricito protivstavljaju, i svaki pojedinacni gradjanin mora medju njima odabrati. Dosadasnji jaz u statusu izmedju opredeljivanja za rezim i za bilo sta drugo pocinje da se smanjuje - oni se sve vise svode na istu ravan. Time ce i podrska rezimu ubuduce morati da preraste u reflektovan, obrazlozen izbor, plod samosvesne odluke i poduprt argumentima (ponudjenim pre svega samome sebi, pa tek onda okolini). Upravo zato je »iskrivljenost« socijalne strukture neposrednih ucesnika u protestu relativno nevazna: simbolicko razaranje bogomdanosti aktuelnih vlastodrzaca vec je obavljeno.

6) Studenti se konstituisu kao autonomni politicki i drustveni subjekt; oni sticu zaseban i relativno artikulisan identitet kao populacija. Formiraju se autonomne studentske organizacije, zasnovane na unutrasnjoj, kvazipolitickoj demokratizaciji. Obrazovanje studentskog parlamenta na temelju demokratskih izbora jeste prvi korak u oblikovanju trajne osnove za buduce autonomno delovanje studenata. Istovremeno, nova lokalna vlast (od koje su se studenti tokom celog protesta brizljivo ogradjivali) pravi prve korake u obezbedjivanju institucionalnih mogucnosti za takvo njihovo delovanje, npr. ukidanjem automatskog budzetskog finansiranja postojecih (po definiciji rezimskih) studentskih i omladinskih organizacija, i prelaskom na finansiranje projekata, po nacelu konkursa.

Sve navedene tacke, kao sto je napred receno, treba pre shvatiti kao indikatore, odnosno svojevrsne parametre za procenu buducih zbivanja, nego kao nesto sto je vec, i definitivno »postignuto« jednokratnim cinom pobune protiv rezima.

Propusti, ili gde smo se »upecali«

Situacija se ponavlja sa nacinom smenjivanja rektora: to je obavljeno bez rasprave i bez utvrdjivanja odgovornosti; dozvoljeno je da Velickoviceva ostavka bude predstavljena kao »licni« i »moralni« cin.

Sledeci bitan propust odnosi se na (auto)percepciju protesta, koju smo napred pomenuli. Vlast je na samom pocetku pokusala da progura sledece visestruko odredjenje: pristalice koalicije Zajedno bili su oni koji demonstriraju; gradjani su bili oni kojima demonstracije smetaju (oni koje su intervjuisale lazne ankete RTS-a); opozicija je bio iskljucivo V. Seselj; studenti su bili neka mutna kategorija ciji vrednosni predznak lavira (od »profasista«, preko »u osnovi dobre, ali zavedene dece«, pa do »pravih studenata« u vidu Nezavisnog studentskog pokreta); policija su bili ljudi koji »cuvaju red i mir« i »obavljaju svoj posao«. Svakako, to sto je rezim nametao vlastitu definiciju nije se moglo spreciti, ali je problem u tome sto se, uz izvesne modifikacije, ova definicija neopazeno uvukla i u govor »druge strane« o samoj sebi. Rezimu je dopusteno da predvodi u procesu definisanja, i delovi nametnutih razlucivanja opstali su do danas. O tome svedoci cinjenica da uopste nemamo ime kojim bismo oznacili »onaj protest koji nije bio studentski« - a koji je bio masovniji i, ustvrdili bismo, specificno »tezi« od studentskog. Iako je imao vecu politicku tezinu, »onaj« protest je, namerno ili nenamerno (u zavisnosti od aktera), gurnut u stranu i percipira se kao sporedan. Nazvati ga »protestom koalicije Zajedno« ne samo da ide naruku rezimu, nego je naprosto cinjenicno netacno. Reci - kao sto se, u nastaloj konfuziji imenovanja, najcesce cini - da je to bio »gradjanski« protest, neinformativno je i nediskriminativno; jer, ceo je protest bio »gradjanski«. (Zar se studenti nisu ponasali kao »gradjani«?) Treba reci da su studenti svojim drzanjem - ustrajnim ogradjivanjem od »politike«, od »drugog« protesta, od koalicije Zajedno, od »svih stranaka«, kao i upornim tretiranjem policajaca kao »brace«, »vrsnjaka«, »komsija«, »ljudi koji samo rade svoj posao« (dakle, razreseni su licne odgovornosti za brutalnosti koje cine) - znatno doprineli ovoj konfuziji. Stavise, prihvatajuci nametnuto jasno razgranicavanje svog protesta od »onog drugog«, i pomalo poneti opstim simpatijama i odusevljenjem koje su izazvali kod kuce i u inostranstvu, studenti su, u retrospektivnim tumacenjima protesta, skloni da vlastiti protest preuvelicaju i gotovo zaborave da je on bio samo deo sirokog demokratskog vrenja, u isto vreme, po celoj Srbiji. U zbrci definicija lezi mozda najveci simbolicki promasaj protesta - koji je inace bio bitno simbolicki utemeljen i vodjen - i najveca korist koju je vlast iz njega uspela da izvuce.

Nadalje, u postprotestnim zbivanjima zapaza se tendencija dobrovoljnog odricanja od sirine zadobijene protestom (njegove »baze«). Opozicione stranke, tamo gde su preuzele vlast, u vrsenje vlasti cesto ponovo ukljucuju samo uzak krug »proverenih« partijskih ljudi. Razmere su, doduse, mnogo manje no ranije, a takodje treba uvaziti teskoce s kojima se suocava vrsenje vlasti u ovim okolnostima. Ali, ipak, time se stranke bez razloga odricu punog iskoriscavanja novih kapaciteta koji su se otvorili i pokazali spremnost da doprinesu realnoj i prakticnoj promeni.

Kada su se dogadjaji koncentrisali na krizu na Univerzitetu, opozicione stranke su pokazale odredjenu nezainteresovanost za nju; podrska koju su pruzale studentima i pobunjenim dekanima bila je nedovoljna i neadekvatna. Ponasale su se kao da ih je jedino zanimalo da dobiju »svoje opstine«, a da ih sira drustvena pitanja - onaj opsti plan na kojem se bije bitka za principe istovetne njihovima - zapravo ne doticu.

Odnos studenata prema Vecu dekana i direktora instituta bio je u izvesnoj meri nekorektan. Uprkos dobroj koordinaciji izmedju studenata i brojnih profesora od samog pocetka protesta, i uprkos tome sto su profesori napravili hrabar, cak revolucionaran korak stvarajuci jedno nelegalno telo, u studentskom odnosenju prema tom telu bilo je nipodastavanja. Ne toliko time sto su odbili da uvaze njegove odluke, koliko nacinom na koji su to izrazili, studenti su narusili tom telu legitimitet na kojem se ono jedino i moglo utemeljiti. Studenti su, takodje, pokazali sklonost da se fiksiraju za licnost rektora Velickovica, svodeci skupinu problema vezanih za autonomiju Univerziteta na personalno pitanje njegove smene.

Umesto zakljucka, ili kako se mozemo izvuci

Zbog toga treba sto je mogucno jasnije definisati politicko raspolozenje koje je nosilo protest; treba odgovoriti na pitanja sta se protestom demonstriralo, i sta je demonstriranjem postignuto. Propusti koji su tokom protesta ucinjeni u njegovoj simbolickoj artikulaciji imaju za realnu posledicu delimicnu konsolidaciju rezima i njegovu trenutnu »patriotsko-nacionalnu« kontraofanzivu. Nizom »fingiranih ustupaka«, odugovlacenja i politickih smicalica rezim hoce da potpuno anulira ucinke protestnih zbivanja. Ako se u tu zamku neoprezno upadne, kao sto opozicija delimicno jeste, onda ce rezim i uspeti u svojoj nameri. Protest je pokazao da se rezimu moze odgovarati i na drugaciji nacin. U suprotnom - »Dzaba smo krecili«.

1 Grupa autora: Ajmo, ajde, svi u setnju, Media centar i ISI FF, Beograd 1997, str. 36.

2 Ibid, str. 35.

3 Zabelezena je sledeca distribucija po obrazovanju: osnovno i nize 2,7%, srednje 48,4%, vise i visoko 45,8%, magistri i doktori nauka 3,1%. Po zanimanju, strucnjaci su cinili 28%, studenti 21%, sluzbenici i tehnicari 16%, penzioneri 14%, nezaposleni 8%, itd., dok je industrijskih radnika bilo samo 2,3%. Obe distribucije su izrazito iskrivljene u poredjenju sa strukturom opste populacije Srbije u korist bolje obrazovanih slojeva i »belih okovratnika«. - Ibid, str. 23-24.