Svet i mi

Gordana Logar

Tradicionalno prijateljstvo izmedju Velike Britanije i SAD moglo je, pre otprilike godinu dana, istinski biti naruseno da su ove dve zemlje sledile logiku ovdasnje vladajuce politike. Na prvi ozbiljniji znak da Irska republikanska armija (IRA) zeli dijalog sa Britancima, Dzeri Adams - simbol irskog terorizma - ne samo sto je dobio americku vizu vec je bio primljen i kod predsednika SAD. Ovo je za ceo svet bio prvorazredni dogadjaj i mnogo gorkih pilula za britanske torijevce. Premijer Mejdzor svakako nije dizao zdravicu u Klintonovu cast, ali je s nesto malo gorcine i neuporedivo vise mudrosti izjavljivao da je sve dobrodoslo sto moze da prekine stradanja dva naroda.

Kosovo svakako nije Severna Irska i verovatno, uz sve nepromisljenosti koje se mogu ocekivati, to nikad nece ni biti. Izmedju ostalog i zbog tragicnog iskustva sa bosanskim ratom. Ali, njujorske razgovore u Karnegi fondaciji izmedju ovdasnjih Albanaca i Srba okvalifikovati, kako se to zvanicno cinilo prvog dana posto je susret poceo, »da je konacno pitanje Kosova internacionalizovano« u najmanju ruku je neopravdano ukoliko taj termin uopste nesto u ovom slucaju znaci.

Ako se time htelo reci da se »drugi mesaju« cinjenica je da tako nesto nije nista novo. Kosovo je tema u medjunarodnim odnosima vec godinama i svaka strana je koristi na nacin koji joj najvise odgovara. Upornost Albanaca da ne prihvataju institucije Srbije (ma kakve bile) stalno i u svakom slucaju i policijska represija rezima, zapravo su pravi uzroci za »mesanje sa strane«.

Ukoliko »internacionalizacija« znaci da se time remete granice Srbije i Jugoslavije, onda je to namerno bacanje koske razdora medju sopstveno stanovnistvo. Pogotovo sto Karnegi fondacija, ma koliko bila postovana zbog umova koji su u njoj okupljeni, nije nikakva zvanicna Amerika. Uostalom, istovremeno sa ovim razgovorima kojima se stosta moze zameriti, zvanicni Vasington, kao i sav drugi relevantan svet ukljucujuci i domacu opoziciju, ni u jednom casu nije doveo u pitanje da je Kosovo deo Srbije i da nema promena granica silom (kao u Bosni). Sto se tice zahteva Albanaca da postanu samostalna republika, ako ne i drzava, bar zasad se na to moze gledati kao na maksimalisticke zahteve sa kojima uvek u svetu otpocinju razgovori (ne uvek i pregovori) zavadjenih strana.

Karnegi fondacija je na ovim prostorima mnogima znana po svojim studijama o Balkanu i posle Prvog svetskog rata, a i nedavno povodom svih nemira na Balkanskom poluostrvu, posebno zbog bosanskog rata. Njihovi zakljucci mogu da budu cenjeni, sa njima se moze polemisati (na istom nivou znanja i bez strasti), mogu se negirati, ali je svakako nedopustivo tvrditi da to jesu zvanicni stavovi SAD koja se na ovaj nacin ne samo mesa vec i navodno razbija Srbiju i Jugoslaviju. Nedopustivo naprosto zato sto budi najniza i najjaca osecanja mrznje medju etnickim grupama koje zive inace predugo u zavadi.

Odbijanje ovdasnjih vlasti da ucestvuju na razgovorima, objasnjavajuci da njihovog predstavnika - za razliku od opozicionih - nije zelela da sretne Medlin Olbrajt, sasvim je neuobicajeno. U prirodnim diplomatskim odnosima, sa jasno definisanom spoljnom politikom, vlast ne bi trebalo tako nesto ni da trazi. Ona, ako je sigurna u sebe i bez zakulisnih motiva, cak bi mozda ignorisala zvanicni Vasington, a razgovarala sa ljudima iz Karnegi fondacije.

Nevolja je jedino sto bi danas retko ko ovde umeo da odredi sta jeste spoljna politika SRJ. Ukoliko se iskljuci izolacija.