Mir/Rat

U obimnom zborniku radova »drugog bogoslovsko-filosofskog simposiona« Jagnje Bozije i zvijer iz bezdana* sigle UDK i precizna signatura opominju citaoca da je rec o naucnim radovima, a na to podseca i podnaslov »filosofija rata«. No, vec prvi susret sa ratnim i ratnickim diskursom ovoga dela - najblaze receno - zbunjuje. Pravdanje rata i opijenost ratom sezu do apoteoze rata, ali svedoce i o duhovnoj aberaciji koja je ukinula i najmanje polje neke refleksije o korenima, uzrocima pa i samim posledicama njegovim. Ima iskaza koji su uistinu primer onog najgoreg - sto je moral insanity - pa se vec od samog pocetka ova filosofija rata pretvorila u svojevrsnu teologiju rata. Nema, naravno, i ne moze ni biti nikakvog teoloskog opravdanja za rat, ali su ucesnici ostali verni tonu koji je odredio Radovan Karadzic, kome je u zborniku dato posebno mesto. I kao da prosiruje optuznicu koja je protiv njega podignuta, Karadzic naglasava da ce - dok Srba na svetu ima - casus belli biti opravdan, ovo je po njemu rat o kakvom neki Clauzenjitz pojma imao nije, njegovi su koreni »biblijski«.

Neki su primeri uistinu retki - i stvaran doprinos takvoj etnocentristickoj teologiji rata dao je mitropolit Amfilohije. Jos uvek je svet u eri Staroga zaveta jer se Novi zavet »u ljudskoj istoriji tek nazire«, naglasava mitropolit, i sve ce verovatno tako i ostati dok na nekom »gumnu« ovakvi mislioci ne budu objavili da se Hristos ipak »umesao« u ljudsku istoriju. Tako je svest opterecena mrznjom objavila svoje anti-jevandjelje, narugavsi se Hristu koji »smrcu smrt pobedi«. Nije ovom misliocu dovoljno ni ono sto se zbilo na Golgoti - ne haje on za dve hiljade godina ljudske civilizacije koja je obelezena pecatom Hristovim - on na ovom simpozijumu »sluzi vjecnu liturgiju« - tako se izrazio O. Joanikije o svemu tome - ratu jer »rat je nesto svojstveno ljudskom bicu«.

Bizarnosti - i skandala u pravom smislu reci - inace ima na pretek u ovom »naucnom« zborniku.

Za nekog pukovnika Milutinovica nasa Crkva je »patriotska stranka« a patrijarh je bivao u Bosni »u misionarskoj misiji motivisanja stanovnistva za borbu«. Ni drugi - pa ni teolozi - drugacije ne shvataju misionarski rad Crkve. »Ima rata koji Bogu privodi« i »bolji je rat nego mir koji nas od Boga odvaja« - to su duhovni akcenti iz liturgike rata koju dosledno brani vladika Atanasije; njegove filipike protiv Evrope su poznate, ali su neka priznanja uistinu nova. »Mi ne poricemo - kaze vladika - da je ovo bio nas rat, i da su ga vodili Srbi« pa su jednako krivi recimo car Dusan koji je »napustio ovde Konavle, dubrovacko primorje, te Peljesac« i Milosevic koji je izdao Srbe i nije vodio do kraja rat koji je bio poveo. Karadzic i Mladic - junaci Srebrenice i ubijanja Sarajeva - su »mitske velicine« jer su zapoceli sveto delo rata sa kojim »smrt ulazi u treci milenijum«.

Navoditi ovim teolozima rata mesta iz Svetoga pisma o ratu nikakvoga, bas nikakvoga smisla nema - jevandjelista Matej u 7. 6. opominje da to nikada ne treba ciniti.

Medjutim, ove su bizarnosti i opsenarstva ova znaci jednog ludog vremena u kojem je jasno da »ko je jaci taj i tlaci« - tako se izrazava jedan od ovih mislilaca - i nad svim lebdi mudra sentenca onog Njegosevog junaka -

Ko ne misli na Koran pljunuti Neka bjezi glavom bez obzira.

I ta se misao ovde navodi kao kvintesenca ljudskog stava prema ratu, o cemu u saopstenjima ima cudnih primera. »Rat je teolosko pitanje par edzcellence« istice Matej Arsenijevic, koji neminovnost rata izvodi iz »srpskog hriscanskog ratnog erosa«. Ovaj se rat vodi u ime »antimonarhisticke totalitarne demokratije otvorenoga drustva«, vode ga Evropljani, a mi se nikada necemo prikloniti »zapadnom adskom ropstvu«. Nema kod Srba - razvija svoju fundamentalisticku misao ovaj teolog - svetoga rata ali ima »svetih Ratnika« jer mi smo krstasi ali nismo krizari. Otvoreno zagovaranje »dzihada« izvodi se iz ovakvog ogradjivanja od kroatizma »krizari«. Tako su se ucesnici skupa, koji je duhovno animirao crnogorski mitropolit Amfilohije, do zemlje poklonili paganskome bogu Marsu, zaboravivsi na Hrista u cijem jeziku dominiraju dve reci - mir i hleb.

Ovi glasnici smrti su uporni u svojoj objavi »civilizacije smrti«, u njihovim ostrascenim besedama dise nesto starozavetno i osvetnicko cega u nasoj kulturi - u ovom vidu - nije nikada bilo. Ni traga od nekog misaonog napora, od daha refleksije - sve je prazna floskula i banalna ratna propaganda.

Zbornik je i, toboze, dijalog sa Evropom, tom »belom Demonijom« koja nas Srbe satire, ali i sa knjigama kakve su Srpska strana rata i radovi Beogradskog kruga ciji su autori iz prokazenog kruga »beogradske gradjansko-liberalne inteligencije«; argumenata naravno nema, niti je ovo pravi dijalog, ali su politicke diskvalifikacije u ovim besedama nesto sto se najcesce srece, i to prema svima koji o Evropi, o ratu - o ovom balkanskom ratu - misle drugacije.

Mirko Djordjevic

*) Zapis o tim »naucnim« radovima koji su objavljeni na Cetinju 1996. u izdanju »Svetigore«, sa skupa »na Veljem manastirskom gumnu«, u cast sv. Petra Cetinjskog »episkopa i ratnika«.