Mir/Rat

Ako Sporazum bude imao ikakvog dejstva, onda bi se jedino taj »vojni paragraf« mogao primiti kao Milosevicev kalem u opetovanoj igri na nacionalnu kartu

Otkako je potpisan, krajem februara, Sporazum o specijalnim paralelnim odnosima Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srpske jos nije izgubio svezinu politicke i medijske aktuelnosti. Oficijelni Beograd izdize Sporazum do astronomskih visina istorijske vaznosti, dok trezveniji analiticari i nadalje nastoje da proniknu u srz onoga sto je inicijator i kreator tog dokumenta, Slobodan Milosevic njime hteo da postigne.

Reflektori javnosti jedva da su i osvetljavali Sporazum iz vojnog rakursa. Mozda je na takav odnos uticala i cinjenica da od 14 paragrafa, koliko ih Sporazum ima, samo se njegovim clanom 9 daju nacela saradnje vojne naravi izmedju dveju strana. Pa ipak, to je samo privid, jer su formulacije tako siroke da ostavljaju otvorena vrata za sve oblike i stepene vojne saradnje izmedju SRJ i RS, sto se najbolje ocituje u poslednjoj recenici »vojnog paragrafa«: »Uslove i modalitete saradnje u oblasti regionalne bezbednosti strane ce blize regulisati posebnim sporazumom«.

Igra sa dvostrukim obrtom

Doduse, ceo Sporazum je na to usmeren. A srocen je tako da u njemu ima mesta za sve oblasti ljudskog delanja, a izrazito za nesmetanu cirkulaciju roba, ljudi i ideja s jedne na drugu stranu Drine. Kao da su te trgovinske transakcije, posebno krijumcarenom i opljackanom robom, ikada i presahnjivale, cak ni onda kada je zvanicni Beograd toboze uspostavio embargo na Reci. Nazalost, kad se razveje jalovina prazne retorike, osim bedom i nemastinom, malo cime bi danas prekodrinski srpski entitet i njegova matica imali da trguju.

Prema tome, jasno je da sve one silne trgovinske, informativne i ine, uslovno nazvane civilne veze, naznacene u Sporazumu, ne mogu da posluze kao prijemciva osnova nove homogenizacije srpskog nacionalnog korpusa. Ali, one tvore zgodan ram u koji su Slobodan Milosevic i Momcilo Krajisnik smestili Republiku Srpsku, uz jedva ovlas kamufliranu tendenciju - da se ona izvuce iz tesne entitetske kosuljice i pripoji jedinstvenoj srpskoj drzavi. Uostalom, sve je to pocetkom februara izlozio predsednik Srbije u intervjuu visokotiraznom grckom nedeljniku To vima, cime ne samo da je nagovesten Sporazum, nego je data i njegova, narocito vojna osnova.

Uprkos svim ratnim nesrecama i pukom siromastvu, neki indikatori ukazuju da je pogled dobrog dela srpskog naroda s one strane Drine uprt u Beograd i da mu se najnovija Miloseviceva podgrejavanja nade u izvesnost okupljanja svih Srba pod isti drzavni krov cine ne samo prijemcivim nego i ostvarivim najmanje onoliko koliko je efikasna multinacionalna i multimedijalna propaganda u rasprsivanju teznji i nastojanja da se zajedno zivi u jedinstvenoj drzavi Bosni i Hercegovini. Na ovoj strani, takodje, nije malo tzv. obicnog sveta koji je spreman da za tu istu ideju ponovo pokloni predsedniku Srbije svoja nacionalna osecanja (citaj: biracki glas!), o cemu govore i neke skorasnje ankete na cijim je skalama popularnosti S. Milosevic u samom vrhu. Tako se on po ko zna koji put potvrdjuje kao odlican manipulator nacionalnim osecanjima i ne manje uspesan igrac u nacionalistickoj areni, uprkos tome sto su ga ovdasnje »patriotske snage« (kao i slicne prekodrinske) odavno proglasile »izdajnikom srpskog naroda«. Ali, srpski nacionalisticki eselon svestan je toga da u ovom casu od Milosevica nema boljeg reprezenta koji u svojim rukama drzi i vlast, i moc, i kakav-takav kapital.

Teziste na zastitnickoj ulozi

Osim Hrvatske i BH Federacije, nju i nema ko drugi da gleda sa agresivnim apetitima. Buduci da je podela BiH konstanta politicke strategije i taktike Franje Tudjmana, jednako kao i Slobodana Milosevica, sluzbeni Zagreb i Mostar podsticu paljanski vladajuci tim (vidi se to i golim okom!) da istraje u teznji da njihov entitet preraste u drzavu i da se pripoji matici, jer se takav isti proces prizeljkuje i na hrvatskoj strani. Ko onda ostaje? Ostaje Armija BiH. I kad se sve sabere i oduzme, ta se armija, u paljanskoj i beogradskoj oficijelnoj projekciji, lako moze identifikovati ne samo kao moguci, nego i kao gotovo izvestan agresor na RS, tj. onaj agresor iz clana 9 Sporazuma!

Na taj zakljucak nedvojbeno ukazuju i neki komentari ovdasnje rezimske stampe, a ubedljivije skorasnji intervju celnog paljanskog generala Pere Colica beogradskoj stampi, gde on, kao onomad Biljana Plavsic u ulozi tamosnjeg vrhovnog komandanta, bezmalo zapomaze kako se »muslimani« (i nadalje malo »m« u Milosevicevoj stampi!) »intenzivno pripremaju« i samo sto ih nisu scepali za vrat! Posto je Vojska prekodrinskih Srba u svakom pogledu spala na niske grane, ko ce da bude garant bezbednosti »mladoj srpskoj drzavi«, kako kaze jedan ovdasnji vojni komentator? I upravo u tom »dramaticnom« upitu sklopljen je »vojni pakt« Dedinje-Pale, prosto kao dar Neba!

Ali, sve kad bi RS i pretila istinska opasnost (sto se niposto ne iskljucuje), tesko je poverovati da bi taj »pakt« profunkcionisao u smislu borbene upotrebe Vojske Jugoslavije na prekodrinskom terenu. Jer, sva ova fertutma u vezi sa Sporazumom samo je, kako vec rekosmo, Milosevicev politicki manevar! Najposle, neko se vec dosetio i javno upitao: zasto S. Milosevic i Vojska Jugoslavije nisu zalegli iza Srba u »Oluji« i ostalim Tudjmanovim nepogodama? Stigao je i odgovor, dostojan najviseg ranga es-pe-es morala i pameti: »Da su slusali Slobodana Milosevica, ne bi ni doziveli egzodus«! Aferim!

Stipe Sikavica