Svet

Povodom sastanaka na vrhu sedam najrazvijenijih zemalja sveta (G-7)

»Na vratnicama groblja mogli bismo svi biti podvrgnuti temeljnom ispitivanju sopstvena ponasanja i sopstvena misljenja. Ljudskim licima nije dato... da u bilo kom sirem obimu predvidjaju ili predskazuju razvoj toka dogadjaja. U jednoj fazi izgleda da su ljudi bili u pravu, u drugoj da su gresili. I ponovo, nekoliko godina kasnije, kada se perspektiva vremena izduzila, sve se pojavljuje u jednom drugojacijem okviru. Nastala je jedna nova proporcija. Nastala je druga skala vrednosti. Istorija..., posrcuci ide stazom proslosti trudeci se da rekonstruise njena zbivanja, da ozivi njene odjeke i da obasja bledim odblescima strasti proteklih dana. Kakva je vrednost svega toga?« (Cercil, Drugi svetski rat, t. II, str. 505, Prosveta, 1969).

Ove godine odrzace se u Denveru (SAD) dvadeset treci samit sedam najrazvijenijih zemalja sveta. Naime, vec duze od dve decenije srecu se, svake godine u drugoj zemlji, predsednici drzava ili vlada sedam najrazvijenijih zemalja sveta (G-7) da bi razmenili poglede o najznacajnijim aktuelnim ekonomskim i politickim problemima sveta i, koliko-toliko, usaglasi gledista.1 S obzirom na ulogu zemalja G-7 u svetu, mislim da treba nesto reci o istorijatu samita, ali i o problemima koji govore, mozda, o potrebi reformisanja samita.2

1. Samit G-7 cini sedam najrazvijenijih zemalja sveta (Francuska, Italija, Japan, Kanada, Nemacka, Velika Britanija i SAD). One su, ujedno, i najznacajnije clanice MMF, Svetske banke i NjTO (STO).3 Sa svakog samita objavljuje se ekonomska i politicka deklaracija. Samitima su, od 1978. godine, prisustvovali i predsednici Evropske komisije.4

Filosofija samita temelji se, u osnovi, na politici konvergencije (razlike se mogu redukovati kroz rasprave), kooperativnosti (dobrovoljna saradnja na ostvarivanju zadataka) i koordinaciji (sporazumne akcije zarad premoscavanja internih prepreka u sprovodjenju zajednicke strategije). Medjutim, ucesnici samita igrali su »tnjo-level game« (Putnam), s obzirom na postojanje suprotnosti izmedju nacionalnih i medjunarodnih interesa. Otuda ne iznenadjuje sto su se godinama potezala mnoga pitanja. Vec od pocetka egzistirala su dva koncepta organizacije samita i predmeta rasprava: jedan je bio francuskog predsednika G. d' Estaigna (ekonomski i politicki problemi mogu se sporazumno resavati na zajednickim sastancima samo ako celnici najrazvijenijih zemalja sveta shvate ekonomsku i politicku odgovornost i dogovore o mogucim pravcima zajednicke akcije); drugi je drzavnog sekretara SAD H. Kissingera (naglasavao povezanost ekonomskih odnosa i bezbednosti saradnje, te predlagao formiranje jednog stalnog tela ciji bi zadatak bio da prati politicke direktive i predlaze celishodne odluke u vreme kada se samit ne odrzava.5 No, samiti su, uprkos tim koncepcijskim razlikama, vremenom postali »club of the leaders of like-minded countries« (H. Onjada).

2. Ideja o samitu rodila se na sastanku francuskog predsednika (d'Estaign) i nemackog kancelara (H. Schmidt) u toku Konferencije o bezbednosti i saradnji (KEBS) u Helsinkiju (3. 07-3. 08. 1975). Oni se dogovorise da predloze Haroldu Vilsonu (predsednik britanske vlade) i Johnu Fordu (americki predsednik) da razmotre tu ideju. Posto se ta ideja dopala americkom predsedniku, njih petorica (na sastanak je pozvan, na predlog H. Schmidta, i japanski predsednik vlade Takeo Miki, da ne bi Schmidt bio jedini predstavnik porazenih strana u ratu), sastadose se za doruckom (31. 07. 1975) i dogovorise da se svake godine odrzi samit (sastanak na vrhu).6 Na samitima bi se pretresali aktuelni ekonomski i monetarni problemi u svetu.7 Kako se u svetu menjao i politicki pejzaz, tako je i politicka problematika dobijala na znacaju. Samiti G-7 ne temelje se, prema tome, na medjunarodnom ugovoru, a nisu ni medjunarodna institucija (A. Guthry).

Dnevni red samita odnosio se, u prvo vreme, na koordinaciju makroekonomske politike i (u prvom redu) medjunarodne monetarne odnose, a potom i na politicka pitanja.8 Sadrzina dnevnog rada samita i njihovog grupisanja, u zavisnosti od tezista rasprave, upoznaje nas sa predmetom rasprava, ali i aktuelnim medjunarodnim ekonomsko-politickim problemima. Usvojene deklaracije najsire definisane, pocev od Rambouillet - 1975. (na njemu jos nije prisustvovala Kanada) pa do Lyona (1996), govore o evoluciji ciljeva.

Preglednosti radi, problemi koji behu predmet rasprave grupisani su na ekonomske, politicke i globalne (G. Garavoglia i P. C. Padoan): a) ekonomski - makroekonomsko uskladjivanje ekonomskih politika (monetarne, trgovinske, poljoprivredne, energetske, ekoloske, inostranih zaduzenja i odnosa Sever-Jug, a posle 1989. godine i na probleme uzrokovane urusavanjem istocnoevropskih planskih privreda). Tako, na samitima 1975-79. prioritet je dat politici ekspanzije u uslovima relativno visoke inflacije i spoljnotrgovinskih neravnoteza, a na samitima 1980-84. - borbi protiv inflacije u uslovima izrazitih fluktuacija deviznih kurseva i opste finansijske neravnoteze, kao i mikroekonomskoj politici (strukturno prilagodjavanje); na samitima 1985-89. paznja je poklonjena koordinaciji monetarnih politika i intervenciji na deviznim trzistima (kulminacija bese sastanak ministara finansija i guvernera narodnih banaka G-5 u hotelu Plaza u Nenj Yorku - septembra 1985. i Sporazumom u Louvreu, 1987) radi stabilizacije medjunarodnih finansijskih trzista,9 a na samitima 1990. i dalje, teziste, uglavnom, bese na ekonomskim i politickim problemima koje je generisalo ili moglo generisati urusavanje »realnog socijalizma«; b) politicki - diskusije su se skoncentrisale na glavne politicke teme koje su potresale svet,10 a pre svega na pogorsanje odnosa izmedju Zapada i Istoka (raketna kriza),11 strateska pitanja itsl.; c) globalni - prestanak hladnog rata i strateske konfrontacije Zapada i Istoka (1989) uzrokovalo je poklanjanje paznje, vise no dotad, globalnim problemima, a pre svega onim koji su povezani sa Istokom Evrope i tranzicijom bivsih zemalja »realnog socijalizma« na trzisnu privredu i politicku demokratiju. Na Pariskom samitu (1989) formiran je poseban Forum (Grupa 24), koja je dobila zadatak da ispita puteve i nacin kako se moze obezbediti tehnicka i finansijska podrska zemljama Istoka Evrope da bi se olaksala tranzicija na trzisnu ekonomiju. Samit je pruzio podrsku i formiranju European Bank for Reconstruction and Development (EBRD).

3. Samiti G-7 mogu se grupisati na tri sedmogodisnja ciklusa: samiti u prvom ciklusu (od Rambouilleta 1975. do Otanje 1981) koncentrisali su se, uglavnom, na medjunarodnu ekonomiju i medjunarodne monetarne odnose (saglasnost o medjunarodnoj monetarnoj reformi - 1975. i koordinaciju makroekonomske politike - 1978; vecu liberalizaciju svetske trgovine i koordinaciju makroekonomskih politika najrazvijenijih zemalja; ekonomsku situaciju nerazvijenih zemalja; pitanje energetskih sirovina i njihove cene). Poslednji samiti ovog ciklusa (Tokio 1979, Venecija 1980. i Otanja 1981) dadose naglasak na upravljanje krizom izazvanu drugim naftnim sokom (1979) i sovjetskom invazijom Avganistana (1979).12 Nastupio je slom kejnezijanske teze o nultoj nezaposlenosti po cenu inflacije i prodor inverzne monetaristicke teze o nultoj inflaciji po cenu nezaposlenosti. To razdoblje zavrsilo se dolaskom lidera (Margaret Thatcher i Ronald Reagan) skepticnih u pogledu svrsishodnosti medjunarodne ekonomske diplomatije (R. Putnam). Drugi ciklus (od Versaillesa 1982. do Toronta 1988) karakteristican je po manjim ocekivanjima, smanjenju znacaja samita i povecanog rutinerstva. Samiti behu, pretezno, koncentrisani na pitanja koja mogu uticati na domace javno mnenje. Dat je i daleko veci naglasak sirim politickim i transnacionalnim problemima (medjunarodni terorizam, prirodna okolina, i dr.), opstim principima i strategiji, a daleko manje se raspravljalo o problemima ekonomske koordinacije (nesto je dato u nadleznost grupi ministara finansija G-7, osnovanoj na Tokijskom samitu, 1988). Stoga su zavrsne deklaracije bile duze i neobavezujuce (kao da se njima zamagljivalo neslaganje ucesnika). I, u trecem ciklusu od Pariza (1989) i dalje, ekonomski problemi bili su, uglavnom, na sporednom koloseku.13 Dominirala je politicka dimenzija; priblizavalo se nemacko ujedinjenje (u kominikeu, objavljenom na kraju posete Gorbacova juna 1989, podrzan je princip samoopredeljenja). Ujedinjena Nemacka bila je domacin samita u Münhenu (1992), dok je samit u Tokiju (1993), donekle, vec govorio o novom vremenu. Nesto tako bi se moglo reci i za Napulj (1994)14, pa i za Halifadz (1995)15 i Lyon (1996)16, kada je naglasak dat borbi protiv terorizma i nezaposlenosti, globalizaciji privrede, budzetskoj stabilizaciji i medjunarodnoj finansijskoj pomoci, ali i »punoj podrsci« kursa privrednih i politickih reformi u Rusiji; na dnevnom redu bila je i RS i Srbija.

Samiti G-7 doprineli su boljem uzajamnom razumevanju prioriteta zemalja ucesnica, uskladjivanju valutnih pariteta i strukturalnom prilagodjavanju.17 No, ne bi se moglo reci da su i rezultati bili u skladu sa ocekivanjima.18 I sami ucesnici podvrgavali su kritici samite zbog neefikasnosti, birokratizacije i naglasene ceremonijalnosti, pa i sto postadose, od 1983. godine, pre dignified no efikasna masinerija vlasti (N. Lanjson). Deklaracije sve duze i razvodnjenije, a pripreme sve vece; delegacije behu sve brojnije a puki formalizam se povecavao iz godine u godinu; samiti su »zastareli«, »evropocentristicki«, »skleroticni« (prema SAD), pa ni dovoljno reprezentativni. Neki komentatori i ucesnici (pre svega, Britanci i Amerikanci) isticu i nezadovoljstvo »birokratizacijom« samita (Rutnam, G. Ikenberry) i poklanjanjem vece paznje ceremonijalnoj pompi no ekonomskim i politickim problemima (monetarna problematika predata u nadleznost ministra finansija). Nedovoljna je, po nekima, i »politicka koordinacija« u resavanju ekonomskih problema, sto se, sedamdesetih godina, smatralo kljucnom pretpostavkom uspeha samita. Osamdesetih godina tome je pridavan manji znacaj.19 Posle pada Berlinskog zida, promenile su se medjunarodne okolnosti, te se pocelo (zbog toga) razmisljati o reformisanju samita (Münhen, Napulj, Halifadz, Lyon).20 Da li to znaci da je samit, kakav danas jeste, preziveo vid uskladjivanja globalnih odnosa u svetu imajuci u vidu nemale istorijske, ekonomske i civilizacijske razlike medju zemljama i podrucijima u svetu? Zar ne treba, stoga, razmisljati (mozda) o reformisanju samita, pa, cak, i o njegovom radikalnom menjanju. Jer, kada pomislimo da je sve izgubljeno cim nas izbace iz tradicionalnog nacina razmisljanja, »tek onda nastaje ono sto je novo, dobro« (L. Tolstoj).

Dusan Pirec

1 Grupa sedam ili G-7 (prvo bese Grupa pet) jeste neformalni skup najrazvijenijih industrijskih zemalja. Predsednici drzava (SAD i Francuska) ili vlada (Japan, Nemacka, Velika Britanija) sretose se, prvi put, na jesen 1975. u Rambouilletu (Francuska). Italija i Kanada im se kasnije pridruzise, a potom i predsednik Evropske komisije. Govori se i o G-3 (SAD, Nemacka i Japan), koja zajedno odlucuje kada se radi o velikim intervencijama na deviznim trzistima (na primer, avgusta 1995).

2 Na samit u Londonu (1991) pozvan je Gorbacov, a na samite u Minhenu (1992), Tokiju (1993), Napulju (1994), Halifadzu (1995) i Lyonu (1996) i Jeljcin. Rusija, formalno, nije jos clanica G-7. Predsednik Rusije prisustvovao je onom delu samita na kojem se raspravljalo o politickim pitanjima. Na poslednjem samitu americkog i ruskog predsednika (22. 03. 97. u Helsinkiju) americki predsednik rece da ce u Denver (SAD) Jeljcin biti pozvan kao »pridruzeni« (?) clan.

3 G-7 ucestvuje oko 60% u svetskom bruto proizvodu, 55% u svetskoj trgovini, raspolaze sa 35% svetskih monetarnih rezervi, a broji samo 12% svetskog stanovnistva.

4 Roy Jenkis zastupao je Evropsku komisiju na samitima u Bonu (1978), Tokiju (1979) i Veneciji (1980); njegov naslednik Gaston Thorn - na samitima u Otanji (1981), Versaillesu (1982), Njilliamsburgu (1983) i Londonu (1984), a Jaljues Delors na samitima od 1985. do 1995. Sa jacanjem Evropske ekonomske zajednice povecavao se i znacaj njenog predstavnika na samitima G-7.

5 Zar, onda, ne bi to telo bilo paralelno Savetu bezbednosti?

6 Odluka je donesena u vreme kada se najrazvijenije industrijske zemlje suocise sa teskim ekonomskim problemima (kolaps monetarnog sistema Bretton-Njoodsa, posle Nidzonove odluke o ukidanju konverzije dolara u zlato, avgusta 1971, prvo prosirenje Evropske zajednice i prva naftna kriza 1973) i njihovim kumulativnim efektima.

7 Primera radi, samit u Houstonu u SAD (1990) nazvan je »The 1990 Houston Economic Summit. Support for Democracy and Development« (United States Department of State, Bureau of Public Affairs, Njashington, DC, Selected Documents No. 39).

8 Po pravilu, dnevni red nije unapred odredjen. Svaka zemlja ucesnica mogla je na samom samitu predloziti razmatranje problema za koji je bila, neposredno ili posredno, zainteresovana (na primer, Clinton je na samitu u Lyonu predlozio »Terorizam« i nacine njegovog resavanja).

9 Na prvom sastanku dogovorise se o smanjenju kursa dolara na deviznim trzistima, a sedamnaest meseci kasnije (Louvre) poslat je finansijskim trzistima signal da treba zaustaviti dalji pad kursa dolara (belezio pad od 40%). I na sastanku u Berlinu (8. 02. 1997) ministri finansija Sedmorice izjavise da su »najveci poremecaji deviznih pariteta vec korigovani«, zbog cega treba stati sa uzletom dolara. Medjutim, to se jos ne dogadja (Le Monde, 18. 02. 1997).

10 Francuska je, u prvo vreme, bila protiv sirenja rasprava na politicka i pitanja bezbednosti, zbog cega ni deklaracije sa prva cetiri samita nisu obuhvatale politicke probleme.

11 Na samitu u Njilliamsburgu (1983) usvojena je Deklaracija o bezbednosti, koju je potpisao i Japan. Njome je formalno priznata globalnost i nedeljivost koncepta bezbednosti Zapada.

12 Inflacija je udvostrucena posle drugog naftnog soka (1979) u vecini zemalja ucesnica samita.

13 Pre samita u Lyonu, na sastanku ministara rada G-7 (ministri finansija odustase) u Lilu se raspravljalo o nezaposlenosti. Medjutim, ucesnici nisu usaglasili stav o nacinu borbe protiv nezaposlenosti (suprotstavile su se dve koncepcije: americka, odnosno britanska u prilog stabilnog trzisnog koncepta i francusko-nemacka u prilog socijalno-trzisne privrede).

14 Na samitu u Napulju (1994) postignuta je saglasnost u redukciji za 67% duga najsiromasnijim i najzaduzenijim zemljama, pri servisiranju dugovanja, kao i 67% nekoncesionog dela duga kada duznik izlazi iz procesa njegovog reprogramiranja. Na samitu u Torontu (1988) predvidjena je vrednosna redukcija za 50%. Na samitu u Münhenu (1992), pak, ucesnice se nisu trudile da nadju nacin ubrzanja rasta, vec su se zadovoljile time da vec vide »umnozene znakove ekonomskog oporavka sirom sveta« i da je potrebno »obezbediti da taj trend rasta dobije na dinamici«. I, vec na samitu u Tokiju (1993), konstatovano je ekonomsko posustajanje u razvijenim zemljama, zbog cega je u Ekonomskoj deklaraciji (»Strengthened Commitment to Jobs and Gronjth«) poklonjena paznja zaposlenosti i rastu.

15 Na samitu u Halifadzu (1995) bilo je reci o borbi protiv nezaposlenosti, budzetskoj stabilizaciji i zastiti ljudske okoline, prestanku rata u Bosni, ali i o reformi institucija Bretton-Njoodsa, cija je pedesetogodisnjica slavljena te godine.

16 Samit u Lyonu (1996) bio je poglavito posvecen politickim problemima (ukljucivo i bosanskoj krizi). U Politickoj deklaraciji dosta je bilo reci o neizbeznim reformama UN, o potpunoj zabrani nuklearnih proba, o miru na Bliskom istoku, medjunarodnom kriminalu. Ekonomska deklaracija, pak, sadrzi obilje ideja (ubrzanje razvoja Treceg sveta, brisanje dve trecine dugova siromasnim zemljama). U celini, samit u Lyonu kao da najavljuje zamasno stratesko prestrojavanje vodecih zemalja. Samit je zavrsen bez jasnih smernica za finansijsko trziste, niti predloga o prodaji zlata iz rezervi IMF da bi se povecala sredstva za pomoc najzaduzenijim zemljama.

17 Prema H. Onjadi, redosled uspesnih samita je sledeci: Bon I (1978), Tokio I (1979), Njilliamsburg (1983), Tokio III (1993), Houston (1990).

18 J. Attali, Verbatim I, Chroniljue dês années 1981-1983. Premiére partie: 1981-1983, Fayard, Paris 1993, str. 84-89, 355-370, 686-689.

19 Monetaristicka teorija umanjila je, osamdesetih godina, znacaj fiskalne koordinacije.

20 U Deklaraciji sa Napuljskog samita (1994) receno je da ce se o reformisanju samita raspravljati detaljnije na samitu u Halifadzu (1995); o tome se raspravljalo, ali nije i javno doneta neka odluka.