Dogadjanja

»Daj sta das« varijanta do sada je uvek uspevala na ovom terenu, pa makar to bili nacionalni snovi, hiperinflatorni dinari ili bezvredne deonice

U Srbiji se paralelno, i sve brze, odvijaju dva procesa. Na jednoj strani vlast sve uzurbanije deli obecanja o 14 hiljada nemackih maraka poklona gradjanima koji udju u privatizaciju drustvenih preduzeca, obecava isplatu stare devizne stednje kroz hartije od vrednosti, naplatu dugova iz islamskih zemalja i pokusava da zatre tragove evidentne cinjenice da uprkos skorom dolasku misije MMF, Jugoslavija ocito nece uskoro postati clan medjunarodnih finansijskih institucija.

Na drugoj strani, 400 000 ljudi u Srbiji radi, ali za taj svoj rad ne prima ni dinara plate. Vest da ce biti ukinute narodne kuhinje jer nema ko da ih finansira potonula je u obilju drugih isto tako crnih vesti o pobunama radnika u preduzecima, najavama novih strajkova prosvetnih radnika i sve izglednijim prognozama da ce penzioneri dobiti ove godine najvise 8,5 penzija.

San koji je ispario

Banke se guse u nelikvidnosti, a vrsilac duznosti guvernera NBJ javno izjavljuje da centralna banka ne moze da primeni iste arsine za sve banke, jer bi tako veliki deo srpske privrede oterala u propast. Na listama nelikvidnih banaka vode one najkrupnije drzavne, a »podavljene« su manje banke koje se sad pripajaju buducim bankarskim konglomeratima. Crta se nova »bankarska geografija« u kojoj ce na cetiri do pet velikih sistema biti podeljeni svi poslovi.

Strane analize javnog mnenja u Srbiji pokazuju da su socijalisti nepopularniji nego ikad - cak manje nego sto je to bio slucaj u vreme tromesecnih protesta, ali nacin na koji se ponasa koalicija Zajedno, odnosno njeni zavadjeni lideri (i za koju se ne zna da li joj treba odbrojavati dane), ne daje nade gradjanima da ce uspeti da se posle republickih izbora izmigolje izmedju cekica i nakovnja. Medju sindikalnim liderima »nezavisne orijentacije« sve se cesce moze cuti pozivanje na stavove Grupe 17 nezavisnih ekonomista i zal za programom privatizacije profesora Avramovica. On sam, po anketi koju je napravila jedna vojvodjanska agencija za istrazivanje javnog mnenja, vodi na listi popularnih licnosti, kao u najboljim danima svog programa.

Siromasna Srbija ne moze se vise na mapi poistovecivati sa gradovima u kojima su krajem prosle i pocetkom ove godine demonstrirali ogorceni gradjani. Siromasna Srbija polako je zagazila i na nekada »crveni« jug Srbije na kojem su zahvaljujuci »Jumku«, »Simpu« i »Kostani« gradjani ziveli u relativnom blagostanju. I taj san je ispario: »Kostana« mesecima ne moze da se oporavi, u »Jumku« radnici primaju plate nize od republickog proseka, a cak je i »Simpo« koji je prethodno izdrzao sve runde eliminacije, odnedavno uveo rigorozne mere stednje i trazi od radnika, da makar i relativno simbolicno, ucestvuju u finansiranju toplog obroka. Za neku drugu firmu, takva mera ne bi bila nista neobicno, ali za »Simpo« i njegovog predsednika, koji se razmetao svojim »pokroviteljskim« stavom - jeste.

Nacini na koji se sistem u Srbiji kruni, mnogobrojni su. Jedan od njih su i »Kertesovi eskadroni« koji ovih dana zalaze u preduzeca, traze sitne greske u knjigovodstvu, a onda i za najmanju sitnicu plene robu. I savezni i republicki budzeti puniji su nego u katastrofalnom januaru, ali ipak na sve strane manjka para i realno finansiranje javne potrosnje, na kojem obe vlade tako vole da insistiraju, svodi se u stvari na cinjenicu da se svima koji zavise od drzavne kase sve placa sa zakasnjenjem od nekoliko meseci.

Opsena nazvana kupovina glasova

Nekadasnji intelektualni krem, ljudi sa uvazenih i visokih pozicija, definitivno su se preselili na buvljake i postali ostra konkurencija »starosedeocima«, radnicima iz propalih metalskih, tekstilnih i kozarskih firmi. Tim ljudima, koji nemaju dinar u dzepu sada se nudi da uzmu jednu hartiju koja bi trebalo da im garantuje da ce jednog dana, a mozda i kasnije, dobiti svoju staru deviznu stednju i prihvate 14 000 nicega, koje im navodno (kao poklon) daje vlada Srbije, da bi postali vlasnici svojih propalih firmi.

To je jedna farsa u kojoj su prvo »veliki sistemi« cuvani u drustvenoj svojini, da ne propadnu, a sad kad su sasvim na umoru, dele se zaposlenima, penzionerima i njihovim naslednicima i prikazuju im se u nekom toboz novom svetlu na kojem bi trebalo da mrtve zgradurine i jos mrtvije masine vrede stotine i milione nemackih maraka.

Sve sto se deli, sve sto izgleda kao najvece nacionalno ludilo zvano »bingo«, sve sto bar imalo lici na neku nagradnu igru, bez obzira na laz, ili bas zbog nje, bice verovatno privlacno bar za deo radnika. »Daj sta das« varijanta do sada je uvek uspevala na ovom terenu, pa makar to bili nacionalni snovi, hiperinflatorni dinari ili bezvredne deonice. Ukoliko uopste jos ozbiljno misli da dobije na republickim izborima, opozicija bi morala ozbiljno da se pozabavi ovom opsenom, zvanom kupovina glasova.

Tanja Jakobi