Zapazanje da nam nedostaju rasprave izgleda neobicno. Bujice reci, narocito poslednjih meseci, mnogima izgledaju kao visak verbalne komunikacije, gde jedva da koja rec moze da manjka.

Verbalna vreva primetna je vec u malim skupinama; poznata je navika da govorimo svi uglas i da malo ko koga uopste cuje a kamoli slusa. U masi, na mitinzima, dominiraju monolozi lidera. Iz politickih stranaka u javnost stizu vec gotovi stavovi. Ostaje nepoznato kako su oni nastali, na osnovu kojih ideja, informacija i aspiracija. To podjednako vazi za vladajucu stranku i za opozicione stranke. Ono sto samo lici na raspravu su, obicno, povremene svadje, razmirice ili optuzbe na racun nekog drugog. Ni sa drzavnim organima stvari ne stoje drukcije. I dok su postojali televizijski prenosi skupstinskih sednica javnost nije mogla bas da razabere ni najvaznije razloge i argumente za donosenje odredjenih zakona, a jos manje da u njima raspozna javni interes. Po ukidanju prenosa sve to je jos manje poznato.

I tamo gde se rasprava najpre mogla ocekivati - tokom masovnih protesta mahom skolovanih ljudi - ona je izostala. Studenti su drugima upucivali raskosne simbolicke poruke i oskudno obrazlozene stavove. Profesori su mahom aklamacijom usvajali razne dokumente. Izvesni sporovi koji su dospevali do javnosti manje lice na raspravu o sustinskim temama, a vise na uobicajene medjusobice. »Prosvetari« nisu uspeli da uspostave ni valjanu komunikaciju izmedju glavnih organizatora strajka, a jos manje da stvore zajednicku platformu za pregovore. Rasprava o uzrocima, ciljevima i nacinu resavanja izvesnih problema spada, svakako, u uslove uspeha kolektivnih akcija. Kada ona izostane, dolazi do ubrzane oseke cak i najsnaznijih talasa nezadovoljstva i protesta, kao da se iznenada probudjena energija razlije neznano gde i kud.

Dusan Mojsin