Proteklih dana su se preticale vesti o osnivanju nove socijaldemokratske stranke i nizala imena njenih osnivaca - od bivseg beogradskog gradonacelnika Nebojse Covica, preko bivseg premijera Milana Panica i bivseg generala Vuka Obradovica, do sada sve mocnijeg Bogoljuba Karica (pominje se i kao kandidat za predsednika Srbije). Nizu se autoriteti koji podrzavaju tu ideju, nedostaje samo gospodin Pavle da je blagosilja. Niko ne mari sto vec postoji desetak stranaka s takvim ili slicnim nazivom, ni za to sto u JUL-u vec ima dvadesetak slicnih stranaka, a ne haje ni sam SPS. Nema ni pomena o slicnostima i razlikama medju njima, niti o razlozima za osnivanje bas nove stranke.

Sasvim razumljivo, u svakom demokratskom poretku postoji potreba za postojanjem barem jedne solidne socijalisticke ili socijaldemokratske stranke (ili »evrokomunisticke«). Ako bi se moglo razumeti zbog cega to ne uvazavaju gorljivi antikomunisti, daleko je teze shvatiti zasto se sami socijalisti oko toga malo trude. Otkako se u rumunskom prevratu pojavila rupa u zastavi, kao da je ona zamenila legendarnu »jabuku razdora« oko koje najveci metez prave oni koji bi da je popune, ali ne znaju - cime.

Vasilije Popovic