Do kraja ove godine pokazace se da li ce se produziti vek sadasnjem rezimu koji opstaje u kontinuitetu partijske drzave tokom proteklih deset, a na odredjen nacin i citavih pedeset godina, ili ce doci do raskida tog kontinuiteta i Srbija napokon zakoraciti ka istinskoj parlamentarnoj demokratiji

Nebojsa Popov

O stvarnoj privrzenosti demokratiji, zna se, najpouzdanije se sudi po delima, a ne samo prema recima. Jedna vrsta delovanja izgleda posebno vazna, ali joj se ne poklanja dovoljno paznje. Rec je o proizvodnji vladajuce vecine, one koja vec postoji i one koja bi se mogla stvoriti. Dabome, ovde se demokratija uzima u njenom minimalnom znacenju, kao vladavina vecine, bez upustanja u sva njena ogranicenja.

Demokratizacija partijske drzave

U starom rezimu demokratska legitimacija se pribavljala ritualnim izborima, gde se glasa samo o jednom programu i kandidatima jedne stranke. Tako je dugo opstajao privid da ogromna vecina stanovnistva podrzava vlast i da je na vlasti upravo »organski deo« takve vecine. Glavni oslonac takve vlasti, u stvari, bili su i ostali snazni i duboko ukorenjeni aparati vlasti - vojska, policija, partijska aparatura, privredni i upravni aparati, propagandni aparat. Posveceni kao tekovine revolucije - i to autenticne a ne uvozne - ovi dinosaurusi nisu presli u muzeje nego produzavaju svoje trajanje i delovanje; ne priznavajuci svoju istorijsku prevazidjenost, oni citavu zemlju pretvaraju u muzej starina koje jos uvek nekako funkcionisu.

Toj i takvoj aparaturi odsudnu transfuziju dala je, pre deset godina (na vec legendarnoj Osmoj sednici CK SKS), grupa mladih aparatcika, predvodjena Slobodanom Milosevicem, koja je iz nomenklature uklonila spore i trome »foteljase« a u oronuli poredak ubrizgala »svezu krv«, ubacila borbene ariviste koji najavljuju brze promene. Talas puceva u vlasti, nazvan »antibirokratska revolucija« ubrzo je prekriven novim, jos snaznijim talasom nacionalistickog populizma, nazvan »dogadjanje naroda«. Vlast, obnovljena iznutra, uspela je da usmeri i objedini razna nezadovoljstva stanovnistva u jednu i najvecu traumu - osecanje nacionalne ugrozenosti od drugih nacija. Tako se krenulo i u rat za teritorije, nove drzavne granice, etnicko ciscenje teritorija.

Osnove vezivanja mase i »politicke elite« nisu samo emocije, vec i materijalni interesi. Kao sto je u »starom rezimu« svakom bilo dopusteno da krade srazmerno mestu u hijerarhiji moci, tako je sada svako mogao da pljacka, na ratistima i u pozadini (pre svega preko bankarskih spekulacija), u zavisnosti od stepena bliskosti s vladajucim vrhom.

Materijalna korist i nacionalna slava dovoljno su privlacni da obnovljena nomenklatura moze da racuna na nove kadrove iz svih profesija kojima popunjava krugove funkcionera oko vladajuceg jezgra. Istovremeno, otvorene su razlicite nise za uklanjanje ili uklapanje bivsih i buducih kadrova vlasti. A partneri u vlasti cas izgledaju kao samostalni akteri, cas kao bliski partneri (nova demokratija i JUL, na primer). Tako slozeno klupko koncentricnih krugova vlasti izgleda kao trajna i snazna okosnica poretka. Zavisnost vecine stanovnistva od takve vlasti (zaposlenih, nezaposlenih, drzavnih cinovnika, vojske, policije, propagande, penzionera) iznudjuje lojalnost i, jednostavno, proizvodi ne samo vladajucu vecinu, onu na vlasti, nego i siroku podlogu te vlasti.

Mada vise nije jedina »subjektivna snaga«, vladajuca partija je u odnosu prema svim ostalim strankama najorganizovanija »objektivna sila« koja garantuje obnavljanje vladajuce vecine. Ona oko sebe proizvodi dezorganizaciju i haos - koristeci za to i citave stranke (Seseljeve radikale, na primer) - da bi jacala unutarnje jedinstvo i sprecavala stvaranje nove vladajuce vecine. Svoju nadmoc ona uverljivo pokazuje i na izborima gde - jedina - raspolaze svim resursima i kadrovima kojima pokriva sve faze i punktove izbornog procesa. Jos uvek niko drugi, cak ni oni koji bi mogli nastupati zajedno, ne raspolaze ni izbliza dovoljnim brojem organizovanih aktivista koji bi cuvali izborne kutije.

Sputana opozicija

Protekom vremena i stalnih izbornih poraza opozicije nadolazilo je verovanje u beskraj vladavine partijske drzave, ciji su zastupnici cesto i krajnje bahato govorili o sigurnom ulasku u treci milenijum. Uprkos poraznih rezultata vladavine, rezim izgleda mocno, a opozicija nemocno. Medju razloge nemoci opozicije cesto se pominje tastina vodja, alavost na vlast, odsustvo komunikacije i saradnje, uskracivanje podrske iz sveta. Previdja se, dalje, da su mnogi stranacki lideri, a i mnogi iz njihovog okruzenja, vec u sadasnjem poretku ostvarili takvu vertikalnu promociju o kojoj, verovatno, doskora nisu ni sanjali (rastuci publicitet, unosna radna mesta, kuce i stanovi, politicke turneje po zemlji i inostranstvu, povremeno klicanje masa na mitinzima itd.), te i nemaju jace motive za izmenu poretka. Povremena saradnja s rezimom jos vise je rastakala opoziciju i prikrivala cinjenicu da vlast nikada nije stvarno priznala opoziciju kao instituciju, a jos manje je pokazala spremnost na mirnu izbornu smenu vlasti.

Delotvorna interakcija

U toku te godine nastaje delotvorna interakcija. Gradjani skloni demokratskim promenama uslovili su izlazak na izbore barem minimalnim ujedinjavanjem demokratske opozicije. To su najbolje shvatili prvaci Srpskog pokreta obnove, Demokratske stranke i Gradjanskog saveza Srbije (koji je i ranije bio za ujedinjavanje demokratske antiratne opozicije). Oni su, liseni koriscenja televizije, visemesecnim mitinzima neposredno komunicirali sa gradjanima i, stvarajuci jezgro koalicije Zajedno, ulivali im poverenje u izborni uspeh i realnu mogucnost promena. Teznje da se stvori sto sira koalicija nisu uspele, ali nije izostao uspeh na lokalnim izborima.

Koalicija Zajedno pobedila je u najvecim gradovima Srbije, u najrazvijenijim regionima s najvecim prirodnim resursima, s najvise zaposlenih i skolovanih ljudi, gde je koncentracija kulturnih i obrazovnih ustanova. Ova pobeda ohrabrila je opoziciju i gradjane, a uplasila vlast i vladajucu stranku. Vlast je pokusala da falsifikuje rezultate izbora, ali gradjani su se tome suprotstavili - tri meseca stotine hiljada gradjana u vise desetina gradova svakodnevno su protestovali protiv izborne kradje, odlucno braneci svoje pravo glasa i izbornu pobedu. Ubrzo su i desetine hiljada studenata, u Beogradu i drugim univerzitetskim sredistima, krenuli u takodje svakodnevne proteste. Napadi rezima na gradjane i studente kao »ulicare«, »vandale«, »fasiste« i »izdajnike« - izazivali su ih na sve masovnije i istrajnije proteste. U ova zbivanja ukljucili su se, na poziv vlasti, i medjunarodni cinioci - narocito OEBS - koji zahtevaju od ovdasnje vlasti da prizna rezultate izbora.

Izvesno je da ovim izborima nije stvorena nova vladajuca vecina, a da li je mogla biti stvorena, ostaje da nagadjamo. Da je blagovremeno stvorena sira i jaca koalicija demokratske opozicije bili bismo makar blize vladavini nove vecine. Medjutim, takvu koaliciju jednostavno nisu hteli lideri stranaka koji su se plasili gubitka licnog prestiza, a izvesni akteri alternativne scene nisu bili voljni da udju u »ceoni sudar« sa vlascu, sto su pravdali »birkanjem« partnera i »cuvanjem kadrova« za »pravi trenutak« (kada se u borbi za vlast »potrose« manje »cisti« akteri, tada nastupaju »najcistiji« kadrovi).

Naporedo sa splasnjavanjem masovnih protesta, na povrsinu zbivanja izbija nova lokalna vlast i samouprava. Nastao kroz dinamicnu interakciju, i sam Savez slobodnih gradova i opstina Srbije (formiran 21. novembra), postaje novi akter interakcije, pre svega sa gradjanima, zatim sa politickim strankama, udruzenjima gradjana i nevladinim organizacijama, kao i sa centralnom vlascu. Uprkos izuzetno teskim uslovima, zilavom otporu rezima (cesto i brutalno agresivnom) i nepovoljnim medjunarodnim okolnostima (izolacija), nova lokalna vlast - legitimnija od centralne vlasti - postaje sve vazniji politicki i drustveni cinilac. Siroka i solidno organizovana mreza lokalne vlasti i samouprave moze ne samo da zaustavi retrogradne procese i spreci pretece bezvlasce, nego i da bude snazan zamajac daljih demokratskih promena.

Sada predstoje novi izbori u Srbiji, za Narodnu skupstinu i predsednika Republike. Do kraja ove godine pokazace se da li ce se produziti vek sadasnjem rezimu koji opstaje u kontinuitetu partijske drzave tokom proteklih deset, a na odredjen nacin i citavih pedeset godina, ili ce doci do raskida tog kontinuiteta i Srbija napokon zakoraciti ka istinskoj parlamentarnoj demokratiji.

Ukoliko koalicija Zajedno evoluira ka sve siroj i stabilnijoj saradnji unutar nje same i sa drugim strankama demokratske opozicije, sindikatima, studentima, udruzenjima gradjana i nevladinim organizacijama - otvara se put i ka stvaranju nove vladajuce vecine. Time je jasno odredjeno i merilo uspeha u borbi za demokratiju - da li se siri ili suzava krug pristalica nove ili stare vladajuce vecine i smanjuje masa koja cini »nemu vecinu«. Karnevalizacija javne scene donela je nepregledno bogatstvo produkcije simbola. Razvejavanje straha od rezima, pak, ne prati oslobadjanje od straha prema vlastitom ucescu u borbi za vlast, za novu vladajucu vecinu. Svakako, nije rec samo o strahu, niti o ostalim emocijama, nego o racionalnom odnosu prema razgradnji jedne i gradjenju druge vladajuce vecine. A u sredstvima i nacinu borbe za stvaranje ove ili one vladajuce vecine ocituje se i buduca realnost. Sve ovo, dabome, vazi u ravni demokratske borbe za demokratiju, za njen minimum minimuma - izbornu smenu vlasti.

Diktatura i revolucija nalaze se van okvira ovog razmatranja.