Rec vladanje u recniku dedinjskog samodrsca znaci lomljenje otpora naroda. Vladanje je preduzimanje mera protiv loseg i nepocudnog vladanja podanika. Izraz »vladine mere« nigde ne zvuci tako ogavno kao u Srbiji. Ono sto slugani g. Milosevica pokusavaju da ucine sa studentskim pokretom nije drugo nego pokusaj slamanja i bacanja u rezignaciju cele jedne generacije. Dedinju je svejedno da li ce oni »izgubiti godinu« - oni su vec otpisani; u inzenjeringu pouzdanih Srba za njih nema mesta. Gazdino geslo »svi Srbi u jednoj drzavi« valja citati kao »samo odani mi Srbi u mojoj drzavi«.

Malo ko je shvatio da se iza karnevalske spoljasnjosti studentskih kolona i njihovog na izgled jogunastog i zadrtog istrajavanja u igri sa rektorom odvija surova borba dve volje. Rektor je u celoj prici samo mali adut u velikoj igri. Da li ce se studenti zadovoljiti tako malim dobitkom koji je gazdinim blefiranjem ucinjen zamasnim i znacajnim? Da li ce taktika iznurivanja na malim zahtevima obeshrabriti svaku buducu akciju?

Samo je prvo slamanje dubokosezno. Iskustva iz poslednjih nekoliko godina (razbojnicka pljacka celog naroda, hiperinflacija, odvodjenje u ludacku privatnu klanicu itsl.) surovo to potvrdjuju. Zato izbor izmedju izgubljene godine i godina za koje kasnije ustanovimo da su ih pojeli skakavci i nije tezak izbor.

Ponesi pistaljku!

Obicni ljudi, pokazuje se, osetljiviji su na simbolicke gestove samodrsceve arogancije od opozicionih lidera. Mnogi od okupljenih se samo nerviraju sto sa sobom nisu poneli pistaljke. »Odsad cu je uvek nositi sa sobom!« zavetuje se zena pored mene.

Doista, izlaz iz nasih beda i bedastoca tako je jednostavan: nositi uvek sa sobom svoju pistaljku ili trubu. I nigde im ne dati mira. To bi mogla postati nova strategija otpora, neorocenog, nezakazanog, bez formulisanih »zahteva«. Jer, onaj jedan, najvazniji zahtev »formulisan« je u svakom coveku koji jos drzi do sebe.

Njih valja tretirati kao uljeze u nasim zivotima. Kao dodjose iz predela anahronije, lazi, beskrupuloznosti. Kad ih pistaljke i trube na svakom koraku budu podsecale da su uljezi u nasim zivotima, kad ih na to budu podsecali svakodnevno a bez brojanja dana - njihovi dani ce biti odbrojani.

Zelje iz bajke

Posle svakog poraza i posle svakog slamanja otpora lideri nase opozicije pocnu da se jadaju: mediji su presudni, mediji su, mediji su mocni! I pocnu da zapevaju: »O gospodaru noci - daj nam polovinu svoje moci pa cemo ti glave doci!«. Zelja iz bajke. A gospodaru nije ni na kraj pameti da je uslisi. Nije rec o tome da su mediji mocni vec o tome da su mediji izraz moci, svetleca dioda moci. Nije rec o tome da li gospodarevi mediji emituju istinu ili laz - oni emituju gospodarsku moc. I upravo je ta gospodarska moc (a ne istinitost ili laznost informacija) nezamenljiva duhovna hrana za mnoge osujecenike i ojadjenike ove zemlje, supstitut za njihovu zivotnu prikracenost. Moramo najzad shvatiti neveselu cinjenicu da postoji znatan broj stanovnika ove zemlje koji dozivljavaju osobenu nasladu kada slusaju Dragana Tomica, Radu Milentijevic, Miru Markovic ili nekog Miliku Sundica.

Nebitno je da li se njima cini da li su uverljive tvrdnje o protivnicima rezima kao izdajnicima, fasistima, stranim spijunima i placenicima. Te tvrdnje su za njih izraz gazdine moci i sile, te tvrdnje su predvorje fizicke likvidacije (ako ona bude potrebna). Jer, koga je moguce olako ocrniti toga je moguce i nekaznjeno ubiti. Prica o medijima govori nam da u Srbiji postoje privilegovani i oni koji smatraju za privilegiju to sto mogu da budu saucestvujuce budale.

Prisvojna zemlja

Miodrag Stanisavljevic