1

Kad je rec o kulturi jednog naroda moraju se uzeti u obzir sve grane njegovog duhovnog zivota: ne samo njegova nauka, nego isto tako njegova vera i moral, njegova knjizevnost i umetnost, njegova politika i pravo, njegova vojska i privreda, njegovi obicaji i zabave... Tek na osnovu svega toga moze se reci kakav kulturni obrazac taj narod ima, i koliko je taj obrazac produbljen i prefinjen.

Kao primer jednog visokog kulturnog obrasca uzima se onaj obrazac koji su stari humanisti izradili na osnovu anticke filozofije. Oni nisu brinuli o usavrsavanju drustvenih ustanova, nego o oblagorodjavanju pojedinaca. Oblagorodjavanje je trebalo da pocne samopromatranjem i samosavladjivanjem. Covek ne sme robovati svojim strastima: umesto da vladaju one njime, neka vlada on njima. Da bi mogao upravljati samim sobom, njemu je potrebno jedno merilo vrednosti, prema kome bi svoje prohteve i teznje odmeravao i cenio. Stari Grci su govorili: »Poznaj sebe sama!«, »Sve sa merom!«. Da bi nasao merilo vrednosti, covek mora uzeti sve stvari kao delove jedne celine. Tek kad ih dovede u vezu i pokusa uskladiti, on je u stanju svaku stvar postaviti na svoje mesto i odrediti joj relativnu vrednost. Tezeci za skladnoscu, on odbacuje sve sto je jednostrano i preterano.

Samo kroz ovako ukupno i uskladjeno razumevanje sveta i zivota covek dolazi do unutrasnjega mira i ravnoteze. On se ne da suvise uzbuditi ni promenama srece ni udarima sudbine. Kao sto ne podleze vlastitim strastima, tako ne podleze ni spoljasnjim potresima. On ne bezi od uspeha u zivotu, ali pazi da mu uspeh ne postane neodoljiva strast, koja bi poremetila njegovu unutrasnju ravnotezu. Kao sto je receno, njemu nije ni do cega stalo mnogo. Svoj pravilni duhovni razvitak smatra glavnim ciljem, ali opet zato ne precenjuje sebe sama, jer uopste ne precenjuje nista.

Humanisti su naucili od antickih filozofa da ne treba ziveti nasumce, da ima jedna vestina zivljenja koju valja nauciti, i da samo ta vestina unosi reda i jedinstva u nas zivot. Danas se cuje na sve strane da drustveni zivot treba rukovoditi po jednome planu. Humanisti su tvrdili da pojedinac treba svoj vlastiti zivot da po jednom planu rukovodi. Oni su preuznosili licnu disciplinu, kao sto se danas preuznosi drustvena disciplina.

Humanisticki kulturni obrazac vladao je dugo vremena na Zapadu. I engleski »dzentlmen«, i nemacki »kulturni covek«, i francuski »honnete homme« jesu kulturni obrasci s istom humanistickom osnovom. U svima njima naglaseno je pristojno ponasanje i lepo vaspitanje, ali ne kao nesto spoljasnje i formalno, nego kao nesto u cemu se ogleda nasa licna vrednost i sposobnost za samodisciplinu.

U danasnje vreme humanisticki obrazac izgubio je mnogo od svoje privlacnosti. Humanisti su cenili coveka po tome kakav je, a ne po tome sta je postigao i koliko je uspeo. U danasnje vreme vise se cene dela nego karakteri. Na uzdizanje coveka iz animalnosti ka sto vecoj duhovnosti ne usredsredjuje se vise paznja. Smatra se da je pojedinac proizvod drustvene sredine, i da ta sredina, ako je razumno i pravicno uredjena, obezbedjuje i duhovni razvitak pojedinca. Popravka drustvenih ustanova postala je vaznija od odgajivanja pojedinaca. Stari humanizam tezio je da na sto visi stepen obrazovanosti uzdigne ma i manji broj ljudi; savremena demokratija tezi da prosvecivanje rasiri na sto veci broj, pa ma se usled toga stepen obrazovanosti morao i sniziti. To je razlika izmedju intenzivne i ekstezivne kulture - kulture u dubinu, i kulture u sirinu.

Po demokratskim pojmovima, humanisticki obrazac ne bi bio za odbacivanje, ali njegova je mahna sto je dostupan samo jednoj odabranoj manjini - dakle, ima u sebi neceg aristokratskog. Potrebu prosvecivanja pojedinaca demokratija priznaje, ali je ne vrsi pojedinacno, nego masovno. Ma koliko da se u demokratiji istice znacaj ustanova, ne gubi se iz vida da od prosvecenosti pojedinaca zavisi da li ce ustanove biti pravilno shvacene i primenjene, ili ce se postepeno izvitoperiti. Za razliku od demokratije, komunizam sasvim odbacuje humanisticki obrazac. Komunizmu treba pojedinac kojim drustvo moze bezuslovno upravljati - a ono ce njime tim lakse upravljati sto je on manje sposoban za samoupravljanje. U komunistickom drustvu, kao u kasarni, poslusnost je glavna vrlina, i svaki pokusaj samostalnog misljenja znaci kaznjivi prekrsaj discipline. Drustvena disciplina na taj nacin iskljucuje licnu samodisciplinu, koja se zigose kao nesto antisocijalno, sto neminovno vodi u anarhiju.

2

U nasoj knjizevnosti bilo je malo pokusaja da se jedan kulturni obrazac izradi. Pisci koji bi opominjali na francuske moraliste, sasvim su retki. Dositej bi bio tim moralistima jos najblizi. On nije kao neki od prosvetitelja DzVIII veka bio suv racionalist. Imao je raznezavanja ili, kako se u njegovo vreme govorilo, »cuvstvitelnosti«, nalik na Rusovljevu sentimentalnost. Verujuci u nas urodjeni zdrav razum i u nasu urodjenu dobrotu, on je zadatak prosvecivanja svodio na davanje znanja: znanje nije bilo urodjeno, ono je imalo da se ucenjem stice. Dositejevi sledbenici preterivali su jos vise u precenjivanju skolskih znanja, kao da bi to bilo sve sto jos nedostaje coveku, koji je od prirode dobio i razumnost i dobrotu. Sirenje pismenosti i otvaranje skola bilo je dovoljno da se, i bez jednog utvrdjenog kulturnog obrasca, stvaraju kulturni pojedinci.

Posle Dositeja drugi moralist od znacaja bio bi Svetozar Markovic. Kao i drugi socijalisti, tako je i on vise razmisljao o politickom, nego o kulturnom obrascu. Moralistima se priblizavao utoliko sto je, kao revolucionarnu snagu, prikazivao pored potlacenih klasa jos i one pojedince koji po svojim licnim osobinama, kao prve laste, nagovestavaju dolazak novoga doba. Ti su pojedinci bili prvi primerci novog, boljeg coveka. Za razliku od obicnog coveka, taj bolji covek nije bio egoist, vec altruist, ali na svoj nacin. Cistim umovanjem on je dolazio do zakljucka, da je na kraju krajeva altruizam korisniji od egoizma. Takav altruizam, hladan i sracunat, nije bio nista drugo nego uvidjavniji egoizam. U »boljem coveku« nije vise bilo ni traga od Dositejeve cuvstvitelnosti. On se stideo osecajnosti i ugusivao ju je u klici. Usiljavao se da u svima prilikama bude onako iznad svojih licnih osecanja, kao sto je to naucnik u trenucima posmatranja i istrazivanja. Markovicev bolji covek imao je slicnosti sa Turgenjevljevim Bazarovom. Kulturni covek pazi da se sto potpunije i sto skladnije razvija. Bolji covek bio je jedan sledjeni intelektualac, koji se razvijao samo u jednom pravcu, i u koga je sve bilo izmozgano. Markovic je verovao u pozitivne nauke onako, kao Dositej u prosvetiteljsku filozofiju, i zato je nasao svoj ideal u jednom coveku koji ne bi imao nicega sebicnog ni subjektivnog, ali u isto vreme ne bi imao srca nimalo. U nase vreme, komunisti su pokazali kakav taj ideal izgleda, kad se ostvari.

Posle Dositeja i Markovica, u nas nije bilo moralista od veceg uticaja.1 Bogdan Popovic, Bozidar Knezevic, Uros Petrovic imali su crta jednoga moralista. Petrovic je umro mlad, a Popovic i Knezevic uticali su na savremenike drugim svojim osobinama. Medju nasim pesnicima samo bi Njegos imao filozofskih pesama u pravom smislu reci. Njega, hriscanina i kaludjera, mucio je problem Zla u svetu. Ali ma koliko da je borbu protivu toga Zla smatrao najsvetijom duznoscu prema Bogu, on se u Gorskom vijencu ipak pomirio s pokoljem poturica kao s politickom nuznoscu. Radi uspeha nasega naroda u borbi s Turcima, njegov vladika Danilo posle duzeg kolebanja nalazi da takvo zlo kao sto je tursko necovestvo valja suzbijati svima sredstvima, pa cak i onima koja bi s moralnog gledista bila nedopustena. Taj zakljucak ne moze se sloziti s hriscanskom etikom; on se da braniti jedino u ime nacionalnih interesa i politicke celishodnosti. Stoga je razumljivo sto nam Njegos nije ostavio u amanet kulturni, nego nacionalni obrazac. Gorski vijenac zavrsuje se velicanjem nacionalnog junaka Vuka Mandusica, u cijim je rukama svaka puska ubojita.

Medju nasim pripovedacima i dramskim piscima, oni koji su se bavili opisivanjem drustvenog zivota zapazali su, kao dobri realisti, kako zanimljivu i zivopisnu, tako i malu i smesnu stranu ljudi i dogadjaja. U njihovim zapazanjima bilo je vise ostrine nego dubine. Oni su slikali tipove i manire. Socijalnim, psiholoskim i moralnim problemima slabo su se bavili. Laza Lazarevic bolje je uocavao psiholoske, nego socijalne probleme; ali i njih je vise postavljao, nego resavao. Jakov Ignjatovic, sudeci po njegovim opisima drustvenih kriza i propadanja pojedinih staleza i profesija, pokazivao je interesovanja za socijalne probleme; ali s druge strane, sudeci po potpunoj moralnoj neosetljivosti kod junaka njegovih pripovedaka, on sam nije bio toliko moralno razvijen da je mogao stvoriti jedan kulturni obrazac. Nijedan od nasih pripovedaca i dramskih pisaca nije onako kao Bernard So u Engleskoj pretresao opsteprimljena merila vrednosti. Jamacno stoga sto, zbog nedostatka kulturnog obrasca, takva merila vrednosti, s izuzetkom nekih ostataka patrijarhalnih pojmova, nisu u nas postojala.

Iz svega ovoga izilazi da u nas nije bilo ni kulturnog obrasca ni pokusaja da se on izradi. To je praznina tim osetnija, sto je kulturni obrazac nuzna dopuna u nacionalnom i politickom obrascu, koje smo imali vise ili manje izradjene. Pojedinac besumnje treba da bude uclanjen u pojedinim kolektivima i da sluzi njihovim ciljevima, ali u toj sluzbi ne sme se sav iscrpsti, ako nece da u sebi samome ugasi ognjiste slobodne svesti. Pored duznosti prema pojedinim kolektivima, on ima i duznost prema svojoj licnosti, cije ce mogucnosti ostati bez njegovih vlastitih napora nepotpuno razvijene.

Na prvi pogled ne da se razumeti da kulturni obrazac, koji je tako potreban pojedincu, ne postoji kod nas Srba, koji vazimo za individualiste. Da li je to stoga sto, zbog nasih posebnih prilika, pitanje narodne sudbine bilo je za pojedinca vaznije pitanje od pitanja njegove licne sudbine, pa se i potreba nacionalnog obrasca jace osecala nego potreba kulturnog obrasca... Ili zanemarivanje kulturnog obrasca valja objasnjavati time sto je, prvo, usled prosvetiteljskog racionalizma, pa onda usled velikog ugleda pozitivnih nauka, uticaj religije oslabio, pa s njime oslabilo i negovanje naseg unutrasnjeg zivota... A mogucno je da jedan od uzroka oskudice kulturnog obrasca lezi u samoj prirodi naseg individualizma, koji se odlikuje velikom energijom, ali i velikom ambicijom. Ambicija ga pokrece vise na javne poduhvate i podvige, nego na prisna razmisljanja o sebi samome. S ovim objasnjenjem stajalo bi u vezi i jedno drugo, po kome smo mi jos mlad narod s kratkim iskustvom zivota, koji jos nije naucio da ceni vrednosti samodiscipline. Uostalome, kako bilo da bilo, nas individualizam, rukovodjen iskljucivo nacionalnim i politickim obrascima, trosio je svu snagu u spoljasnjoj, drustvenoj akciji, i trazio jedino u javnim priznanjima i odlikovanjima potvrdu svoje vrednosti.

3

Pretpostavimo da se u njega probudila politicka ambicija, i da je uspeo postati ministar. Taj polozaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato ce smatrati da je to sada nesto »njegovo«. Iz te svoje tecevine ili, bolje reci, plena gledace da izvuce sto vise licnog cara. Bice »korupcionas«, ali nece biti sasvim svestan tog fakta: toliko ce mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je cuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: »Ko je lud, da se odvaja od punog canka?!«. Njemu je izgledalo nepojmljivo da se covek ne koristi ministarskim polozajem, kao sto bi bilo nepojmljivo da covek kraj punog canka ostane gladan.

Politicka ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politicka. Ona se sastoji samo u tome da se covek kroz politiku obogati, i da na visokim polozajima progospoduje. On ne zna ni za kakve vise i opstije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac politickog uspeha, vidi se kako je on moralno zakrzljao.

Pored poluintelektualca koji je uspeo, ima i poluintelektualac koji nije uspeo. Vec pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom polozaju tim je opasniji, sto ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorcenje ublazavali. To nije bilo slucajno da su mnogi ozlojedjeni poluintelektualci otisli u komuniste.

Poluintelektualac je bolesna drustvena pojava, koja je obelodanila dve stvari: (1) da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i politickog obrasca, sto se narocito oseca onda kada uticaj ta dva obrasca stane slabiti - i (2) da skola koja se ogranicava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju spreciti pojavu takvog drustvenog tipa kao sto je poluintelektualac.

4

*) Iz: Slobodan Jovanovic, Jedan prilog za proucavanje srpskog nacionalnog
karaktera, Kanada, Vindzor 1964, str. 34-42.