Broj 159

15. mart 1997.

Kultura
Povodom naucnog skupa u SANU

Zapadnjak, erudita, individualist i duhovni aristokrata, Slobodan Jovanovic je zacetnik jednog kulturnog obrasca koji nije uspeo da se izgradi

»Revolucija je sustinska promena drustvenih institucija izvrsena bez pravne postupnosti« - tako je revoluciju definisao Slobodan Jovanovic. Nasilna promena institucija znaci i promenu u postojecim duhovnim i moralnim normama. I svaka revolucija ima taj cilj. Kao posledica uvodjenja novih merila vrednosti, izgleda kao da su ljudi »dobili drugu pamet« i da su, koristeci nezakonita nasilna sredstva, »dobili i drugu pamet«. Sudbina dela Slobodana Jovanovica empirijski je dokaz ovih njegovih teorijskih postavki.

Zivotni put

Sin ideologa srpskog liberalizma, zapadnjaka i velikog nacionalnog radnika Vladimira Jovanovica (1833-1922) - Slobodan Jovanovic rodjen je 1869. godine u Novom Sadu. Posle gimnazijskog skolovanja, studirao je prava u Zenevi. Nakon zavrsenih studija, 1890. godine, nastavio je studije ustavnog prava i politickih nauka u Parizu. Po povratku u zemlju, sluzbovao je u provincijskom sudu i u ministarstvu inostranih dela. U svojoj dvadeset osmoj godini, 1897, postavljen je za vanrednog profesora ustavnog prava na Velikoj skoli u Beogradu. Posle tri godine, postao je redovan profesor. Za dopisnog clana Srpske kraljevske akademije izabran je 1905, a za redovnog clana 1908. godine. Na mesto rektora Beogradskog univerziteta dosao je 1913, a na mesto predsednika Srpske kraljevske akademije 1928. godine.

U balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu bio je sef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi.

Do 1937. godine objavljeno je 16 knjiga njegovih najvaznijih dela, koja se bave srpskom istorijom, istorijom politickih ideja, politickom sociologijom i pravnim naukama.

Bez aktivne uloge u politici do 1937. godine, Slobodan Jovanovic je tada izabran za osnivaca-predsednika Srpskog kulturnog kluba. Decembra 1939. napunio je sedamdeset godina.

Posle oficirskog puca 27. marta 1941. godine zbog pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, Slobodan Jovanovic je izabran za potpredsednika u vladi generala Dusana Simovica.

U vladi koja je, posle sloma jugoslovenske kraljevske vojske aprila 1941. godine, napustila zemlju, Slobodan Jovanovic je, januara 1942. godine, zamenio generala Dusana Simovica na mestu njenog predsednika. Vrsio je, istovremeno, i duznost zamenika ministra vojske u otadzbini, Dragoljuba-Draze Mihajlovica.

Posle Drugog svetskog rata, na procesu 1946. godine, Slobodan Jovanovic je osudjen na kaznu lisenja slobode s prinudnim radom u trajanju od 20 godina, na gubitak politickih i pojedinih gradjanskih prava u trajanju od 10 godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak drzavljanstva.

U emigraciji, nastavio je da pise. Umro je, kao i njegov otac, u dubokoj starosti, 1958. godine, u Londonu.

Osuda na nepostojanje

Presuda izrecena nad delom Slobodana Jovanovica bila je teza od presude nad njim kao fizickim licem. Bila je to osuda na nepostojanje, na duhovnu smrt. Tako je samo uvrstenje studije Slobodana Jovanovica o Svetozaru Markovicu, prve naucne knjige o ovom rodonacelniku socijalizma u Srbiji, u bibliografiju radova o Markovicu, u beogradskom casopisu Nasa knjizevnost 1946. godine, bilo povod za clanak Radovana Zogovica Moze li izdaja da zastari? Otvoreno je receno da delo nije deljivo od licnosti svoga tvorca. I samo pominjanje imena Slobodana Jovanovica protumaceno je kao »proturanje misli da izdaja, da osuda za izdaju domovine ne mora da znaci apsolutnu smrt svijetlog dela jedne licnosti, konacnu likvidaciju njenog imena sa svijetlih stranica istorije naroda - nego da osudjenici mogu, bez obzira na tezinu zlocina, poslije izvjesnog vremena (npr. knjizevnim ili naucnim spisima) zivjeti i dalje u narodu, uticati na formiranje njegove svijesti i njegovog karaktera, na razvitak njegovog drustvenog i kulturnog zivota«.

Redakcija Nase knjizevnosti je, sa svoje strane, priznala da se ogresila upravo o osudu na nepostojanje. »U vremenima kao sto je ovo nase, pisalo je urednistvo, kad su rane izdaje jos tako duboke i kad moral nasih novih shvatanja zahteva da izdaja bude obelezena i zigosana, spomen jednog izdajnickog imena cak i u 'Bibliografiji'... za to ime je jedno, makar i vrlo maleno pokrice... i preko bibliografskog spomena jedno takvo ime moze da pobudi i nekakav interes za sebe«...

Osnovna pouka skupa

Taj duh zivi dugo. I Zogovic je vec prosao kroz osudu na zaborav, kad je, 1985. godine, spreceno izdavanje sabranih dela Slobodana Jovanovica. Srecom, »drzava nije u stanju zapovedati nasoj dusi«, ni nasoj misli. Iluzija je svih pobednika da istorija pocinje od njih. Sizifovski je pokusaj svih revolucija da, u ime novog ideala, mogu unistiti pamcenje, stvoriti »drugu pamet« i zauvek oblikovati »novu svest«. To je, mozda, i najznacajnija pouka cetvorodnevnog naucnog skupa posvecenog zivotu i delu Slobodana Jovanovica, koji je, u organizaciji Srpske akademije nauka i umetnosti i Pravnog fakulteta u Beogradu, odrzan proslog meseca.

Sezdeset referata, koje su podneli istoricari, pravnici, filosofi, sociolozi, politikolozi, knjizevni istoricari, lingvisti - nije moglo nastati preko noci. Slobodan Jovanovic je citan i o njemu se mislilo. Dokazi za to mogu se naci i pre objavljivanja njegovih Sabranih dela u 12 tomova, 1990-1991. godine. On je citiran u pravnoj, istorijskoj i socioloskoj nauci. Neskriveno je koriscen u Istoriji srpskog naroda i Recniku srpskohrvatskoga knjizevnog jezika Matice srpske i Matice hrvatske. Radovan Samardzic je o njemu pisao u svome delu Pisci srpske istorije, a Predrag Protic o njegovom jeziku i stilu... Ta duhovna prisutnost Slobodana Jovanovica, koja bi zasluzivala da bude posebno istrazena, i omogucila je neapologetski pristup njegovom velikom i bogatom delu, i otvorila pitanje, koje ceka nove odgovore - sta danas znaci Slobodan Jovanovic, kao pravnik i kao istoricar.

Vracanje delu S. Jovanovica

Vracanje delu Slobodana Jovanovica otvara, po mome misljenju, jos dva krupna pitanja.

Srpska je kultura mala, a na mnoge njene stvaraoce politika je, ne samo posle Drugog svetskog rata, stavila krst. Ovde je neko nekoga uvek gonio.

Tako je ostalo neobjavljeno delo i oca Slobodana Jovanovica - Vladimira Jovanovica, jednog od najplodnijih politickih pisaca u Srba. Njegova rukopisna zaostavstina iznosi 3000 stranica, a prvu monografiju o njemu napisao je jedan Amerikanac, Gejl Stouks.

U rukopisu se nalaze dnevnici i uspomene, vazni istorijski izvori, Milana Dj. Milicevica, Milana Pirocanca, Vladana Djordjevica, Jovana Avakumovica, Urosa Petrovica...

Istoricarima knjizevnosti izmice, jos uvek, poligrafsko delo Pere Todorovica, koje bi moglo ispuniti 30 tomova...

Pravnici se nisu jos oduzili Zivojinu Pericu...

Neko je bio liberal, neko naprednjak, neko radikalski disident, neko austrofil... ali svi oni pripadaju nedeljivoj istoriji srpskog naroda.

Sa ovim je povezano i pitanje da li vracanje delu Slobodana Jovanovica znaci i vracanje njegovom duhu? Poreklom, vaspitanjem i obrazovanoscu, Slobodan Jovanovic je izazivao mentalnu rezervisanost i pre nego sto je na to mogla uticati njegova politicka sudbina. Ta rezervisanost dolazila je, pre svega, od inteligenata, koje je on opisivao kao ljude sa obrazovanjem ali bez kulture i moralnog vaspitanja: njihov cilj je uspeh kao takav.

Izgradjivanje kulturnog obrasca

Zapadnjak, erudita, individualist i duhovni aristokrata, Slobodan Jovanovic je zacetnik jednog kulturnog obrasca koji nije uspeo da se izgradi. To ga je opsedalo do kraja zivota. U jednom od svojih poslednjih radova (Jedan prilog za proucavanje srpskog nacionalnog karaktera), koji je, po njegovoj zelji, objavljen posle njegove smrti, pisao je: »Iz svega... izlazi da u nas nije bilo ni kulturnog obrasca ni pokusaja da se on izgradi. Ta je praznina tim osetnija, sto je kulturni obrazac nuzna dopuna i nacionalnom i politickom obrascu, koje smo imali vise ili manje izradjene«. Sustinom te dopune on je smatrao individualizam. Jer - »pojedinac besumnje treba da bude uclanjen u pojedinim kolektivima i da sluzi njihovim ciljevima, ali u toj sluzbi ne sme se sav iscrpeti, ako nece da u sebi ugasi ognjiste slobodne svesti«.

Izgradjivanje kulturnog obrasca, koji je Slobodan Jovanovic imao u vidu, podrazumeva, pre svega, promenu metoda imanentnog totalitarnom duhu. Metoda, po kojem je sve razlicito u odnosu na svako vladajuce - izdajnicko i neprijateljsko. Vracanje delu Slobodana Jovanovica bilo bi povrsinsko bez prihvatanja njegovog duha kao sustine naseg kulturnog obrasca.

Latinka Perovic

Izgradjivanje kulturnog obrasca, koji je Slobodan Jovanovic imao u vidu, podrazumeva, pre svega, promenu metoda imanentnog totalitarnom duhu. Metoda, po kojem je sve razlicito u odnosu na svako vladajuce - izdajnicko i neprijateljsko

Utuk i tuk na luk

Na samo osamnaest stranica, u svega pet stotina primeraka - u izdanju samog autora - pod sam kraj 1996. u Beogradu se pojavila knjizica Svetozara Kostica Odgovor Svetislavu Basari za napad na Vuka Karadzica, sa pogovorom prof. Radmile Kostic. »Osnovana je grupa - citamo u spisu - koja hoce da obnovi raspravu zavrsenu jos pre sto pedeset godina«. Dalje se u ovom utuku govori o »vampirima i mrtvacima koji ustaju iz grobova«. Pisac utuka za Basarine kvaziteorije kaze da je to u njima »veliki bezobrazluk«, na jednom mestu cak i - »budalastina«. Slavna tradicija utuka - to je nasa rec za polemiku - istina, poznaje citavo obilje takvih epiteta, a oni su sve zesci sto je argumenata manje - g. Basara zaista nema nikakvih argumenata, niti mu je do toga stalo kada tvrdi i ponavlja da je »glavni uzrok nasih nesreca i nesporazuma s istorijom u Vukovoj reformi jezika i pisma«. On je svoju pricu o »drvetu Istorije« - na tu knjigu je izmedju ostalih listova reagovala i Republika - zacinio jednom »istoriosofskom« kompilacijom koja u inace praznom proznom iskazu deluje smesno; ponudio je potom, istina, i neku »virtualnu kabalu« da pokaze kako i svet u kojem zivimo »nije pravi zivot vec iluzija«; najzad se - kada druge nije bilo jer kritika je bila uporna - prihvatio politike s balkona. I pisac ovog pamfleta je u pravu kada mu sve to kaze - kasni utuci su doista prazni.

Nevolje, medjutim, pocinju kada se Basari suprotstavlja neka argumentacija koja zapravo to i nije. Umesto da se ponudi ona bogata filoloska i lingvisticka argumentacija - kakvu je ostavio Mesa Selimovic u svom delu Za i protiv Vuka (da samo to pomenemo), umesto da se ponudi neko dublje promisljanje odnosa jezika i misljenja, ovde se nude neki stereotipi i klisei sasvim prepoznatljivi po svojoj politickoj i nacionalistickoj banalnosti: Avaj! Ko danas ovde medju nama cita nekog Vitgenstajna! Sudeci po utuku na utuk, nasa je sreca u cirilici - o paleografskoj i kulturnoj vrednosti njenoj nema ni reci - jer »skriveni pipci oktopoda vekovica vec pokusavaju da stegnu srpski narod i da ga uguse«. Od toga nas brani azbuka »najsavrsenija na svetu« koja ce nas odbraniti od svih koji hoce »da polatinice Srbe«. Naravno, tu su i tirade o Vatikanu i katolicima, o Nacertaniju Garasaninovom - niko ne zna zbog cega je i to tu - kao da smo mi jedini narod koji se sluzi cirilicom.

Ovi kasni utuci protiv Vuka i ovi utuci na utuk su uistinu luk i voda i pravi tuk na luk, i nedostaje im upravo ono cega je u Vukovim utucima bilo i cega je bilo i u dobrom delu odgovora Vuku - razumno promisljanje jezika i kulture, jezika i misljenja i kulturnih procesa koji su i ovakvi i onakvi, ali nisu ireverzibilni bili niti to mogu biti. I u tom smislu ovi su utuci znak za citanje naseg sludjenog vremena.

M. Dj.

Broj 159.
15. mart 1997.

© 1997. Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar