Srpske izbeglice u Srbiji

Paolo Rumiz

Oni su robovi na tlu Nove Evrope, mozes ih kupiti za sest hiljada lira na dan. Nemaju domovine, nemaju cilja, nemaju ni prava, ni pasosa. Ne mogu da glasaju, ne mogu da protestuju, ne znaju sta se dogadja u svetu i svet ne zna nista o njima. Nisu ni Kurdi ni Kambodzanci. Robovi iz Dvehiljadite nisu stranci. Oni su srpske izbeglice, u Srbiji. Dolaze iz krajina, oni su relikti dejtonske podele, poslednji koji su stigli i najsiromasniji. Zive cekajuci da ih seljaci unajme da rade kao tegleca marva. Za njih je »bratstvo i jedinstvo« davno pokopano u blatu Dunava. Za sest hiljada lira (bez hrane) rade po dvanaest sati dnevno.

Kisa pada na dvadeset i pet traktora parkiranih u nizu, na pokrivke od plastike koje ih koliko-toliko stite od rdje sto ih razjeda. Tu su vec sedamnaest meseci, od onog pakleno vrelog i prasnjavog avgusta kada je krenuo egzodus iz Knina. Na traktorima, poput ovih, cetiri stotine hiljada Srba iz Hrvatske bezalo je vukuci najnuznije stvari. Beograd ih je prozvao »nebeski narod«, njih, predstrazu pravoslavlja na zapadu. I oni su masovno nagrnuli ka Beogradu verujuci da ce tu naci novu kucu i zemlju koju ce obradjivati.

Danas, da bi se videlo gde je zavrsio nebeski narod, dovoljno je izaci iz Beograda do Rume u sremskoj ravnici. Tu je »obecana zemlja«, u crnom blatu izmedju Save i Dunava, tu gde su nekada boljestojeci Beogradjani dolazili na kurvanje. Danas tu ni kurvi nema. Ni stabala. Samo magla, beskrajna polja i odjednom barake neke firme koja se bavila odrzavanjem puteva. Na takvom mestu zavrsile su iluzije izbeglica. Starci, odrasli, zene i deca trose beskonacne dane stisnuti oko jedine naftarice.

Zive kao slepci, njihova jedina veza sa zivotom je radio. Ali ovde se ne cuje nijedna druga radio-stanica osim ona rezimska. Oni stoga i ne znaju za proteste u Beogradu, nemaju pojma da je opozicija pobedila. Ako i znaju, ne govore o tome. Policija cesto prolazi i upozorava: ko ucestvuje - zaglavice. »Vraticemo se u Hrvatsku«, govore tihim glasom. I tu ih sacekuje strah: radio-vesti uporno ponavljaju price o nasilju Hrvata nad Srbima koji su ostali. Te poruke se plasiraju da bi se sprecili povraci, objasnjavaju nam u Helsinskom komitetu. U tome Radio Beograd odlicno saradjuje sa Zagrebom.

Iz razvalina Vukovara i Knina u daleki seljacki jug, onaj posleratne Srbije, u sela nalik na arhipelag-Gulag slila se strasna negativna energija. Beogradski »kermes« obmanjuje: dovoljno je izaci iz prestonice i odmah pocinje voznja naslepo po arhipelagu mrznje zapecacene informativnim mrakom. Povratnici, izgnanici, radnici i penzioneri na ivici gladi, rudari bez plata. Vlast za sve to dobro zna i trudi se da spreci kratak spoj. Zato Srbiju drzi pod prevarama i informativnim mrakom. Zato se, nakon rata, mengele vlasti jos cvrsce stezu oko radija i TV.

Prestonica ne moze eksplodirati sama, Beograd je samo detonator. Barutana je Srbija: radnicki gradovi, »palanke« - polugradska naselja. Oni koji su do juce bili stubovi oslonca crvene vlasti. Policija sve zna i zato sprecava da krenu seljaci, radnici i studenti iz provincije. U Staroj Pazovi, Bacevcu, Obrenovcu, vidjao sam citave grupe ljudi skinutih sa vozova i autobusa cije je odrediste bilo glavni grad. Podstice se mrznja prema gradu, ista ona koja je razorila Sarajevo, preti da se kao istorijska osveta sruci i na Beograd.

Mrznja viri iz mraka

Teski niski oblaci nad velikom rekom, nesto dalje na jug, nizvodno od Novog Sada, dimnjaci Smedereva, najvece celicane na Balkanu. Potrebno je deset minuta voznje autom da bi se sagledao ovaj raspadnuti gigant, sa deset hiljada radnika bez plata i ko zna koliko jos onih koji primaju socijalnu pomoc. Dunav tece prema Djerdapu. Rumunija je s one strane reke. Zemlja seljaka, preduzetnih emigranata i jos preduzetnijih svercera. U Backoj Palanci brodari danonocno prevoze tovare konzerve koka-kole iz Rumunije. Policija nema nista protiv; rizik je sveden na nulu a zarada osigurana: hiljadu dolara po turi.

Da bi se videlo kakav je kraj dozivela velicanstvena radnicka klasa treba poci vise na jug, u grad simbol samoupravljanja: Kragujevac. Na ulazu u »Crvenu Zastavu«, fabriku automobila napravljenu uz pomoc Fiata, iz zvucnika treste socijalisticki marsevi, neumoljivi cuvari reda kontrolisu prolaz, kao u stara vremena. Na trgu jos postoji statua radnika ispred nakovnja sa cekicem u ruci. Samo par stotina metara dalje, radnici koji su bili Titov ponos i marsirali za Milosevica, tavore prodajuci papuce na buvljoj pijaci. Gladni su, njihovi prihodi ne prelaze trideset hiljada lira mesecno, sedam od deset radnika nema posla, proizvodnja je svedena na jedva jednu cetvrtinu.

U Kragujevcu je opozicija pobedila i to tri puta uzastopno, Vrhovni sud je potvrdio rezultate, gradska uprava je presla u ruke demokratske koalicije. Trijumf u atmosferi od olova. Dovoljno je udaljiti se od Beograda i medjunarodnih telekamera i shvatiti da je vlast negde drugde. Mracna, kameleonska, neuhvatljiva i nepromenljiva vlast, koja nije u administrativnim sedistima i ne zavisi od glasova. Vlast zatvorena u barsunaste hodnike Partije, u podzemne celije policijskih nukleusa, gde agenti »rade« gumenim pendrecima i elektrodama; ili mozda iza ograda »Kombinata«.

Ljudi znaju: zatvori li se »Zastava« zatvara se i Kragujevac. Gospodari fabrika znaju da imaju u rukama batinu ucena i otkaza. Zato se svet plasi, bezi od novinara, radnici na »privremenom odsustvu« ne govore.

Pravi bes izlazi na videlo u Boru, u planinama nedaleko od Bugarske, jednom od najvecih rudnika u Evropi. To je metafora Jugoslavije: kao u filmu »Underground«, podzemlje u kuznim isparenjima, omrazi i besu cetiri decenije trpi beskrupulozno vodjstvo. Teren je bogat bakrom i zlatom, ali je scenario pustosenja apokaliptican. Planine kancerogene zgure, radioaktivni otpad zazidan u rudnicke galerije, dimnjaci koji bljuju kisele oblake, radnicka naselja pod tamnom skramom, Borska reka mrtva ko zna od kada.

»Groblje raste brze od grada«, prica nam Radomir Pavlovic, u maleckoj kancelariji Demokratske stranke. U Boru je prosecan zivotni vek kraci nego bilo gde u Evropi, svake godine deset procenata rudara odlazi u invalidsku penziju zbog astme i bolesti krvotoka. Skoro svi mladji ljudi oslobodjeni su vojne obaveze. Kada pocne period kiselih kisa deca se evakuisu iz grada. Policija nas progoni kao pse, drzavni novinari su neprijatni, pritisci na radnike su bestijalni. Opozicija je pobedila zahvaljujuci ekoloskom programu. Rudari nemaju sta vise da izgube i strajkuju u nedogled. »Buducnost rezima se ne pravi u Beogradu, vec na mestima kao sto je ovo« - kaze nam jedan mladic za kojeg saznajemo da je tek izasao iz bolnice.

Ljudi se, pre svega, pitaju sta ce uraditi vojska. Srbi su uglavnom ubedjeni da ce odlucujuci udarac Milosevicu zadati armija. Mozda, ali kakav je kraj dozivela cetvrta vojska u Evropi? Da bi se saznalo treba ici jos na jug, dalje od Nisa, do Vranja. Blizu makedonske granice, tamo gde vode pocinju da teku prema Egejskom moru.

Naslucuje se izdaleka nesto ogromno, tu je bio najveci vojni centar na Balkanu. Pedeset hiljada ljudi, hiljadu oklopnih vozila, nepresusne rezerve municije u podzemnim galerijama. Neprekidna straza nad najneuralgicnijim delom kontinenta: Kosovo, Makedonija, Bugarska. Danas, vidjena izbliza, tvrdjava u Vranju je pustinja, prizor rasula. Podseca na »bolesnog dzina« otomanske imperije na Balkanu.

Danas, armija nema vise ono savremeno oruzje i snagu, razjedena je besmislenim ratom i beskrajnim patroliranjem po Kosovu. Zvanicni Beograd nema vise poverenja u generale i pukovnike i zato je od Srbije napravio policijsku zemlju. Ona danas ima snagu i kontrolu. Sedamdeset hiljada policajaca na deset miliona stanovnika, ili jedan na svakih sto trideset stanovnika. Obican policajac placen je tri puta vise od oficira u vojsci. »Cesto su medju njima bivsi kriminalci i ratni pljackasi«, prica advokat Tihomir Lekovic, lider pokreta gradjanske samozastite. Rade ono sto im se hoce: ulaze u kuce i biju bez razloga. »Zene, kuci na spavanje« vicu seljankama i gradjanima kad se nesto desi, a znaci im to: »niste videli nista«.

Odatle pocinje Kosovo, sve do Sandzaka. Priblizavamo se planinama, snegu, zatvorenim kotlinama i dinarskom ludilu. Ucestale su kontrole, postoji uvek neko ko promatra. Putovanje postaje jos sumornije. Dolazimo u pretezno muslimanski kraj neposlusan prema Beogradu. Kraj, mozda vec izgubljen. »Milosevic nam je dao slobodu - ironicno govori Albanac Ibrahim Ruste - sad konacno mozemo da hodamo odvojenim plocnikom od onoga kojim idu Srbi«. Podvajanje je pocelo i u Novom Pazaru, gradu sa turskom vecinom. Opozicija je potukla protivnike, ali to nije Zajedno - pobedile su proislamski nastrojene pristalice Izetbegovica. Vlast je izgubila kontrolu. Pre pet godina Novi Pazar je bio okruzen oklopnim vozilima a danas covek vidi ili ne vidi obicnog policajca.

Nije daleko grotlo Drine, granica sa Bosnom. U Bajinoj Basti, pre cetiri godine lokalni sport je bio da se vikendom ide preko reke na klanje Muslimana. Sada je pobedila opozicija, ali nije to bas neka opozicija za divljenje. Zajedno; pricaju nam mladi urednici Radija Bajina Basta, ovde je predvodjena dobrovoljcima iz minulog rata u Bosni. Moglo bi se reci kriminalci. Ili u boljem slucaju, teski psihopati. Nastavlja se onaj alarmirajuci pristup, koji je nosila dosadasnja centralna vlast, koji steze, koji sputava, koji zatvara i veruje samo svojim pretorijancima.

I dalje na sever, kroz letargicnu zimu, susrecemo one koji mrze Beograd. Grad je izdao. Nije u pitanju demokratija protiv rezima; ponovo je to selo protiv metropole, seljaci protiv gradjana, vecita dinamika Balkana. Kriv je grad, a ne Milosevic. Ovde »Sloba« ima mesto ikone svetog Djordja. »To je rat neandertalaca i homo sapiensa«, kaze student Rade Aksentijevic dok sumadijskim dolinama prodiremo ka Valjevu. U tom kraju je crvena Vandeja - sezdeset procenata nepismenih! Ovde se regrutuju cuvari reda, jedinice za borbu protiv demonstranata. Svet jednostavan, tvrd, odan.

Nadomak smo Beograda i njegovog olovnog neba.

Preveo Milutin Mitrovic

Autor clanka je novinar trscanskog dnevnika Il Piccolo i, u Italiji,
nesumnjivo najbolji poznavalac jugoslovenske situacije. Za izvestavanja
iz Bosne dobio je 1993. godine nagradu »Hemingvej«, a
1995. »Davida«, najvisu novinarsku nagradu u Italiji. Paolo
Rumiz autor je i tri knjige: Dunav, price iz Nove Evrope, Granica medju
borovnicama i Maske za masakr (neke delove iz ove poslednje knjige
objavljivao je i NIN). U sve tri knjige belezi procese raspadanja
edz-socijalizma i nicanja novih drzava od Slovacke pa do Jadrana, sa
jakom dominacijom jugoslovenskog prostora. Njegove clanke karakterise
obilje podataka sa lica mesta, interpretiranih stilom koji je na ivici
literature. Ovaj tekst objavljen je 12. februara 1997. na cuvenoj trecoj
strani, to jest u rubrici Kultura.