Broj 159

15. mart 1997.

Knjiga u novinama - dijalog
Strah od Zapada

Nisu ni Spremic ni Muzijevic, istina, medju onima koji odnos prema Evropi - a to je srz problema - mere nekim danas popularnim »patriotskim« metrom, ali ni oni ne poklanjaju dovoljno paznje onom do cega je starija nasa istoriografija dosla

Rec o metodi

U jednom osvrtu na knjigu Momcila Spremica o despotu Djurdju Brankovicu i njegovom dobu, pisanom sistematicno i sa jasnim upravo kulturoloskim pretenzijama, Pero Muzijevic je jos jednom otvorio neka vazna pitanja koja, vec po nacinu kako su otvorena, podrazumevaju dijalog; pomenuta knjiga zaista »nije dobila paznju kakvu zasluzuje« jer spada u knjige na kakve se kod nas odavno cekalo, ali takva je paznja, i u ovim knjigama, izostala i kada je rec o knjigama istrazivaca koji su mnogo godina pre ove knjige problemu pristupali. Odavno nam ne nedostaje istoriografskog »materijala«, ali nam manjkaju promisljanja kakva nudi jedan J. Hojzinga koga pominju i pisac knjige i njen prikazivac.1 Jos preciznije, problemi koji se otvaraju podrazumevaju makar kracu raspravu o metodi i metodologiji kao nuznom uslovu za osvetljavanje tih sigurno slozenih problema. U sirem smislu, rec je o odnosu Renesanse prema Vizantiji, ili jos bolje, prema onom sto je jos knez Dmitrij Obolenski oznacio izrazom »vizantijski komonvelt« u koji je spadala i Srbija iz vremena despotovine. Kontroverze oko toga koliko je siroko i duboko talas Renesanse zapljusnuo obale Vizantije - u kojoj je meri taj talas imao stvarnog uticaja u carevini na umoru - u evropskoj su nauci uglavnom razresene, ali u nasoj istoriografiji jos uvek postoji teznja - posebno prisutna u novije vreme - da se neki uticaji predimenzioniraju, sto dovodi do izvodjenja zakljucaka za koje se pouzdano moze tvrditi da su izvedeni po principu unapred zadatog cilja. Dublji razlog je upravo u metodi koja se koristi, pa se recimo cesto odredjene pojave dizu do nivoa uticaja iako se ocevidno radi samo o necem za sta bi rec odjeci bila mnogo prikladnija; nema niceg cudnog u tome sto se govori o »madjarskoj Renesansi« ili o slicnim pojavama u delu despota Stevana Lazarevica - tih je odjeka nesumnjivo bilo - ali se na osnovu toga ne bi mogli izvoditi uopsteni zakljucci o nasoj Renesansi u smislu evropske Renesanse. Ako se, naime, za nase vreme, vreme modernih elektronskih opstila koja obezbedjuju »protok ideja«, moze koristiti zakon spojenih sudova - nivo ideja i ukupne episteme znanja je svuda skoro jednak - za vreme srednjega veka, pa i za kasnija razdoblja u nasim krajevima, moze se koristiti samo zakon koncentricnih krugova a on nas upucuje na cinjenicu da su se uticaji i odjeci gasili i gubili na intenzitetu po meri kako su dosezali najudaljenije tacke. Toga je starija istoriografska skola kod nas bila svesna, sto se nikako ne bi moglo reci za neka najnovija istrazivanja u kojima se upravo odjeci podizu do nivoa uticaja. Nisu ni Spremic ni Muzijevic, istina, medju onima koji odnos prema Evropi - a to je srz problema - mere nekim danas popularnim »patriotskim« metrom, ali ni oni ne poklanjaju dovoljno paznje onom do cega je starija nasa istoriografija dosla. Neki se primeri namecu kao otvoreni problemi.

Kada govori o sopocanskim freskama iz DzIII veka Krleza kaze da to slikarstvo »djeluje na momente kao cisti cinkvecento«, pa ipak iz brojnih njegovih razmatranja na tu temu jasno se vidi da smo od Renesanse u svakom pogledu bili daleko; kada se posmatra vitki i vedri lik zene na fresci iz Lesnova - a to je vec DzV vek - prepoznaje se dah jednog doba ali se na osnovu toga nikako ne mogu izvoditi zakljucci o nasoj Renesansi, pa je S. Radojcic sasvim u pravu kada naglasava da su takve pojave samo stanje jedne »ilegalne umetnosti« kakva je ona i bila u periodu despotovina, sto ce reci gasenja drzave koje je trajalo jos od Kosova.2

Kasnije cemo videti kako se slicni nesporazumi zaplicu do problema a mnogi od tih problema nisu ne samo nepoznati vec su i reseni.

Po Spremicu, recimo - a to istice i Muzijevic - »glavni uzrok despotove propasti nije lezao u neslozi zapadnih zemalja, vec u samoj njegovoj zemlji«, sto je tacno i veoma vazno, ali nije ni na koji nacin u tim razmatranjima oznacen precizno upravo taj glavni uzrok. Ako se u Srbiji toga doba zaista »radjalo novo drustvo koje je razorilo srednji vek«, nije jasno zasto je despotovina tako tavorila i oklevala izmedju Evrope i Turaka da bi na kraju neslavno propala. Sigurno je da se Srbija onoga doba nije bila dovoljno ukljucila u moderne kulturne i civilizacijske tokove koji su drugim narodima omogucili procvat, a to nije bilo nikako slucajno; postojao je neki strah od Evrope, neka opsesija da ce Zapad progutati malu zemlju izmedju Istoka i Zapada, pa je svaka pruzena ruka odbijana sasvim lako. Cak i u danasnjim anahronim replikama o »trulom Zapadu« oseca se nesto sto se u despotovini negovalo kao smisljeni ideoloski klise, kao stereotip kojem je namenjeno trajanje. Brojne su cinjenice, koje je jos starija istoriografija dokazala, jos uvek u senci cudnog i neodoljivog sjaja legende o cemu govori i nepromenjena uloga »izdajnika« kakva se i danas pripisuje licnosti Vuka Brankovica, i kakva se ideoloski kultno odrzava.3 Njega moderna istoriografija - kaze Olga Zirojevic - »kao da ponovo izvodi na sud«, a to je posledica jedne nedovoljno dosledne metodologije koja nije zanemarila samo to - cak se i za celinu drzavnog prostora despotovine koriste uveliko neprecizna merila, pa se, recimo, zaboravlja da je rec, po zapazanju Cedomilja Mijatovica, o »invalidskim drzavama« na Balkanu posle Kosova; da je despotovina obuhvatala »tri sreza« u kojima je dolina Morave uzimana kao osnova drzave koju ni sam despot - mocan u jednom drugom smislu - nije teritorijalno kontrolisao; njegovoj se vlasti nije potcinjavao vojvoda Jeremija u Golupcu na domaku »prestonice« a vojvoda Prijezda gine bez ikakve pomoci u Stalacu. Dok je starija istoriografija vodila racuna o tim cinjenicama, u novijoj imamo neka uopstavanja koja svedoce o odsustvu modernije metodologije - smece se s uma jaz izmedju malobrojne i mocne vlastele i mase naroda koji je ziveo u tipicnim feudalnim uslovima; bez mere se zanemaruju sve davno dokazane licne osobine despotove, on se idealizuje, a bio je »bujan i osvetoljubiv« spreman na sve samo da se u izolovanoj zemlji odrzi na vlasti; mozda je »u Carigradu primio cak i islam« a bio je sigurno politicki naklonjen vise Turcima nego Evropi koja mu je bila u Beogradu. Sam Spremic navodi - na osnovu dokumenata - niz protivurecnosti, a one traju sve do danas, ali mnoge bitne pretpostavke nisu dovoljno utemeljene, ni o samoj licnosti despota Djurdja ni o srpskom drustvu DzIV veka, a to je upravo posledica metodoloskih manjkavosti kakve se i dan-danas srecu.4 Zakljucci koji se izvode cesto su neprecizni ili su protivurecni s onim sto se navodi. Nije u novije vreme, na primer, poklonjena puna paznja strukturi srpskog drustva iz vremena despotovine, pa se recimo Spremicevo tvrdjenje da je »tesko bilo sta reci o duhovnoj kulturi srpskog gradjanstva DzV veka« ne slaze najbolje sa njegovim drugim tvrdjenjem koje insistira na mudro nadjenom putu kojim srpski narod treba uvek i da ide, izmedju Istoka i Zapada, kao da smo mi jedina zemlja koja je izmedju Istoka i Zapada. »To i jeste pravi put srpskog naroda« - naglasava se u delu. U zemlji koja nije imala formiran gradjanski stalez, koja se drzala izolovano - sto zbog okolnosti na koje nije mogla uticati, sto zbog vere u vrednost izolacije - nije pronadjen neki put koji bi bio paradigma njenog buduceg razvoja; despotovina ne samo da je imala »feudalni beleg« vec je zivela u atmosferi srednjega veka koji je kod nas potrajao sigurno duze nego na evropskom prostoru. Nije sporno postojanje gradova, mocnih vojnih fortifikacija, ali je sporno postojanje bilo kakvog vida gradskog gradjanskog zivota, gradske samouprave, recimo, kakva je cvetala u vreme Renesanse sirom Evrope. Turci i njihova osvajanja su prihvatani, objasnjavani su kao »kazna koju smo zasluzili« pa se jasno sirila ideja - ziva na svoj nacin i danas cak - da je bolje i pod Turcima nego pod »latinima«, sto je doslovce ponavljao mnogo vekova kasnije Nikolaj Velimirovic u mnogo navrata, sto se i danas srece u brojnim raspravama i esejima akademika-ideologa jos jedne nase izolacije koja se proglasava za istorijsku prednost.

Ako se u Srbiji toga doba zaista »radjalo novo drustvo koje je razorilo srednji vek«, nije jasno zasto je despotovina tako tavorila i oklevala izmedju Evrope i Turaka da bi na kraju neslavno propala

Metodoloski nesporazumi srecu se i kod najvaznijih problema u kakve spada i onaj neprecizno odredjivani »glavni uzrok« despotove propasti i propasti njegove despotovine.

U vezi s tim najcesce se pominje uloga kaludjera isihasta kojima Spremic pridaje poseban znacaj, iako ta uloga nije dovoljno osvetljena na osnovu dokumenata; navodno su sledbenici Grigorija Palame uticali u smeru »transformacije srpskog pravoslavlja« koji je bitno odredjivao i smer drzavne ideologije u despotovini, o cemu dobri znalci problema izvode uveliko drugacije sudove.5 »Isihazam u Vizantiji i srednjovekovnoj Srbiji - naglasava dr Jevtic - ni u kom slucaju nije bio antihumanizam« pa se ne bi moglo sasvim slobodno tvrditi da su oni bitno uticali u podsticanju despotovog straha od Evrope. Razlozi za to su bili drugde - o cemu su stariji istoricari imali jasniju intuiciju koja se danas smece s uma. Sam despot Djuradj Brankovic bio je mnogo pragmaticnija priroda, a o njegovoj poboznosti moze se suditi samo nakon uvida u sve sto je istoriografija do danas otkrila. Starija je istoriografija raspolagala sa dovoljno dokumenata - noviji su ponudjeni i kod Spremica i drugih - ali su istoricari ranijeg perioda imali jos jednu vrlinu - izvodili su zakljucke, cak i kulturoloske sinteze, samo na osnovu dovoljnih dokaza. Zanimljivo je, na primer, da su ti stariji istoricari - koje mi konsultujemo - jasno uvidjali despotov strah od Evrope, njegovu frustraciju pred Zapadom s kojim je bio povezan trgovinskim vezama - posebno sa Dubrovnikom - iako su se klonili da sire osvetle taj problem. Medjutim, upravo su oni bili na visini jedne metodologije koja vodi racuna o tome koliko je Renesansa stvarno prekoracila u svom napredovanju preko rubova vizantijskog »komonvelta«.

Zaboravljen dug

Zaboravljen i neoduzen dug se u prvom redu odnosi na obimnu, dvotomnu studiju Cedomilja Mijatovica koja se u novijim istrazivanjima pominje ali veoma retko, iako ona po obimu dokumenata i posebno po dometu kulturoloske sinteze izvedene na osnovu njih, to nikako ne zasluzuje.6 Bez uvida u tu studiju puna slika o despotovini jedva da je moguca. Ako je Mijatovic zaboravljen kao pisac dela kakva su Rajko od Rasine ili Ikonija vezirova majka, razloga za to je bilo - dela su bez daha modernijeg proznog stvaralastva - to se ne moze reci za njegovu pomenutu studiju koja svedoci o zaista srecnom trenutku stvaranja i istrazivanja; u engleskim, carigradskim i drugim arhivama Mijatovic se osecao na svom terenu - ugledni diplomata imao je uvida u fondove - i svi koji danas pisu o periodu despotovine njemu duguju mnogo. Njegovo je delo zaista impozantna freska jednog doba, na kojoj je opsta istorijsko-kulturoloska zamisao dovedena u sklad sa svim »detaljima« koji su valjano potkrepljeni izvorima; noviji su istrazivaci - medju njima i Spremic - ponudili jos mnogo gradje iz arhiva, ali se slika doba koju je ostavio Mijatovic nije ni u cemu bitnom izmenila - skoro uvek na strani Turaka Srbi pod Nikopoljem »kose pred sobom cvet kavalerije francuske, nemacke i ugarske«, pod Angorom se »bore kao lavovi«, a po jednom izvestaju - kazuje dalje Mijatovic - kod pada Carigrada »to je bio jedan Srbin koji donese te predade sultanu glavu Konstantina, poslednjega cara grckoga«. To nepoverenje u Evropu Mijatovic objasnjava jasno - »Postojala je teznja znatnijih drzavnika da se naslone na Zapad, i veliki otpor naroda toj teznji«, sto dobro upucuje na to u cemu je bio glavni uzrok propasti despotovine. Despotovina je bila zatvorena zemlja, u njoj je vladao autenticni srednji vek iako je »sunce Renesansa bilo pocelo da zagreva narode« kako kaze Mijatovic; ljudi su u tom izolovanom svetu bili opcinjeni »tajanstvenim bucanjem po ritovima u gluvo doba noci« pa se nije moglo ni ocekivati da Srbija po necem bude »na mestu Italije«; struktura srpskog drustva bila je prosta - na jednoj strani osiona i neslozna vlastela sa despotom »koji je davao prvenstvo novcu« u vremenima kada je vladala »oskudica ljudi nesebicnih«, a na drugoj masa naroda koja je bila izlozena teskim porezima i kuluku. Raspitivali su se Srbi na dvoru i »za devicu Orleansku« ali je sam vladar bio opcinjen novcem cija je »kupovna moc bila najmanje pet puta veca od kupovne moci novca u nase doba« pa je i sam vladar, pred strancima, nastupao sa jednom fatalistickom, tipicno ideoloskom frazom koja je u uslovima vremena imala efekta - »Narod moj veruje da sam uman mada ja srece nemam«. Mijatovic je posebno osvetlio despotov odnos prema novcu a to je kasnije u modernim istrazivanjima sasvim potvrdjeno.7 Iako je o despotu pisao sa mnogo razumevanja, nigde Mijatovic nije svoju monografiju opteretio nekim patriotskim patosom, sto je slucaj u mnogim savremenim delima - on nije pridavao znacaj ulozi isihasta, niti je tu i takvu ulogu uvelicavao, ali je najbolje do sada objasnio polozaj Crkve u despotovini, sto su novija istrazivanja sasvim jasno i potvrdila. Mijatovic je najdetaljnije objasnio i cuveno prenosenje mosti sv. Luke, koje je imalo za cilj da u zemlji obezbedi prestiz vladarskog doma, a despotovini - koja je po definiciji lokalna tiranija - je mnogo bilo u tom momentu stalo do toga; mosti su bile nabavljene na neki tajanstven nacin - u srednjem veku je postojala i trgovina relikvijama - i posluzile su samo radi drzavne pompezne svetkovine - »Sta je posle bilo s telom sv. Luke ne znamo«, kaze Mijatovic, ali znamo da je svetkovina bila pompezna i nikako samo verski inspirisana. U navodjenom delu Radojcic ima pravo kada kaze da se ona mogla porediti »sa olimpijskim trkama« sto je neobicno za drzavu koja se gasi, za zatvorenu zemlju u kojoj »narod po formi jedva da je imao, ili bas nikako nije ni imao, ucesca u politickoj upravi«.

Naucna akribija i doslednost Mijatoviceva vide se jasno i u slucajevima koji se danas ili predimenzioniraju, ili zaobilaze.

Postojao je neki strah od Evrope, neka opsesija da ce Zapad progutati malu zemlju izmedju Istoka i Zapada, pa je svaka pruzena ruka odbijana sasvim lako

To se najbolje vidi na primeru Unije sklopljene u Firenci, koja se i danas - danas posebno - tumaci u tipicno patriotskom kljucu; srpski despot bio je jedini koji nije prisustvovao tom skupu na kojem nisu resavana samo dogmatska pitanja vezana za crkveno sjedinjenje vec i najozbiljnija pitanja - ona su bila u sredistu - vezana za trazenje sistema evropske kolektivne bezbednosti pred turskom opasnoscu koja je pretila kontinentu. Zanemaruje se, na primer, jasna cinjenica da cuveno pismo kojim despot odbija ucesce nije pisao nikakav crkveni velikodostojnik nego despot sam, a to se iz samog pisma vidi, koje smo ne tako davno publikovali u Republici; skupu u Firenci prisustvovali su i vizantijski car i vaseljenski patrijarh i oni su preko specijalnog izaslanika cak i vrsili pritisak na despota da im se prikljuci - on je ostao u svojoj despotovini, bojao se Evrope, odbijao je pruzenu ruku i to uporno uveren da moze sam, da je bolje i pod Turcima nego sa Evropljanima. Ta vera u izolaciju vukla ga je da sluzi Turcima i da se bori protiv Evropljana koji su mu bili blizu - Beograd je bio u rukama Madjara a »prestonica« despotova u Smederevu, sa drzavom od »tri sreza« kako su savremeni istoricari utvrdili. Skup u Firenci je bio sigurno propustena prilika da se makar u nekom smislu prikljuci Evropi, a neka opasnost koja mu je - kako se danas tvrdi - pretila u verskom smislu je jednostavno uprosceno tumacena.8 Bila je to, izmedju ostalog, i prilika - o cemu ce jos biti reci - da pokrene s mrtve tacke i neka crkvena pitanja koja su godinama opterecivala i nasu Crkvu i njene odnose sa Carigradom. Medjutim, despotova politika samoizolacionizma, dignuta do nivoa drzavne filosofije i namerno forsirane ideologije, imala je dublje korene i upravo u njima valja traziti uzroke njegove propasti i propasti despotovine.

To se najbolje vidi uvidom u stvarni polozaj Crkve u despotovini oko cega ima, blago receno, cudnih nesporazuma.

Crkva je bila strogo potcinjena despotu jer je u narodu postojala, kako naglasava Mijatovic, samo »formalna privrzenost Crkvi«; po onome o cemu se danas bolje zna, ona je jedva davale neke znake zivota kao organizovana struktura u drustvu. Godine 1446. bio je patrijarh Nikodim, a potom Arsenije II »za koga ne znamo ni dokle je bio patrijarh ni kada je zavrsio svoj zivot«, pa se isto kaze i o Nikodimu - »koliko je ziveo, kada je umro - ne zna se«.9 Odnosi izmedju srpske Crkve i vaseljenske, carigradske patrijarsije nisu bili dobri, i to decenijama nakon poznatih sukoba oko »cina« sv. Save pa i kasnijih zbivanja, pa se to osecalo i u despotovini koja je bila inace povezana sa vizantijskim dvorom, ali se oslanjala na despotovu drzavnu doktrinu koju je jos Mijatovic veoma dobro prikazao. Novija istrazivanja su pokazala da je Mijatoviceva intuicija bila na odlicnom tragu.

To se posebno odnosi na komplikovana zbivanja u vreme Unije sklopljene u Firenci.

»U Carigradu je - kaze jedan savremeni vizantolog - i posle 1375. godine kao i osamdesetih godina DzV veka ponovo bila osporavana titula srpskog patrijarha«, sto se vidi iz zakljucaka do kojih je dosao i Slijepcevic. Po svemu sudeci, sam se despot nije mnogo ni trudio da odnose poboljsa, forsirajuci tezu da su Srbi sami sebi dovoljni, da mogu ne samo bez Evrope i Zapada vec i bez Carigrada koji je bio u kanonskom smislu crkveni centar. Sve se objasnjava - i tu je Mijatovic bio na dobrom tragu - uticajem jedne grcke »partije« koja je na dvoru igrala znacajnu ulogu. »Danas bih se - nastavlja poznati vizantolog - cak usudio da verujem da carigradska Crkva nikada, barem do 1453. nije priznala srpsku patrijarsiju«.10 Bez tog sireg konteksta ne mogu se valjano sagledati ni odnos despota Djurdja Brankovica prema Crkvi, ni odnosi koji su vladali u srpskom drustvu DzV veka. Dve mocne »partije« su postojale i u Vizantiji - o cemu se dosta zna - ali su takve partije postojale i u onovremenoj Srbiji, o cemu se takodje dosta zna. »Malobrojni medju Vizantincima - kaze Djuric u navedenom delu - uocavali su prednosti znanja o tekovinama Zapada« pa ako je tako bilo u centru Imperije nije mnogo drugacije moglo biti i na njenoj periferiji, posebno u Srbiji koja je bila razapeta izmedju dobrim delom nametnute turkofilske politike - ali potom i svesno izabrane - i Evrope koje se bojala. Spremic je sasvim u pravu - to je i Mijatovic znao - kada naglasava da despot »uopste nije bio za Uniju«, u pravu je i kada kaze da car Jovan VIII Paleolog jeste bio za Uniju, ali je »njegova jos uvek ziva srpska majka, Jelena Dragas, bila protiv Unije«. Strah od Evrope je bio snazan, pa je vizantijska princeza odnegovanih manira stekla slavu famozne »proklete Jerine«, kako su Srbi prozvali princezu Irenu. Bili su u politici uticajni »grcici« - kasnije i prezimenom Grcici - kao uticajna politicka partija i njihova je politika odnosila prevagu, ali to je bila takodje u Grckoj antievropska struja. Nije Mijatovic tada raspolagao danas sasvim poznatim dokumentima, ali je njegova intuicija bila snazna - on stoga i upucuje na izvore koji vise o tome govore, kojima se on sam bavio nije. U tom smislu je sam zapoceo oduzivanje duga svojim prethodnicima, o cemu se danas malo vodi racuna.

Seme ksenofobije

Mijatovic upucuje - u napomeni za svoju dovrsenu monografiju - i na delo Emila Cakre posveceno despotu Djurdju Brankovicu, koje se ne bavi arhivskom gradjom vec predanjima koja su se sacuvala o despotu i njegovom tragicnom kraju; despot se kao vladar, kaze Cakra, s pravom nalazi »u listinama svetske povestnice«, ali i sam kao vladar sa ogranicenim i uveliko suzenim vladarskim pravima stoji u senci svoje druge zene, vizantijske princeze Irene. Upravo o njoj nedostaju potrebni podaci pa se relativno lako oblikovala legenda sa neuobicajeno dugim rokom trajanja cak i u ozbiljnijoj istoriografiji - stoga je Cakra pristupio proucavanju legende, nasledja iz predanja, analizi »lutajucih sizea« i pokazao nesumnjivo postojanje ksenofobije; konzervativnom drustvu u Srbiji - pa i narodu o kojem je jos Mijatovic ponudio najobjektivnija zapazanja - smetala je strankinja za ciju odlucujuci rec u drzavnim poslovima nema dokaza; otuda se ksenofobicno osecanje i raspolozenje naroda usredsredilo na lepu i mladu Grkinju cija su braca iz doma Kantakuzina dolazila u okviru posrednicke misije da zovu Srbe da podju u Firencu na sabor sjedinjenja, na skup koji gradi nuzne elemente svima potrebne evropske kolektivne bezbednosti. Ta je princeza prikazana kao demon - ne zna se sigurno ni gde je grob despota Djurdja koji je poziveo blizu devedeset godina, ali »narodni pevaci« znaju za Irenin grob i prikazuju ga kao mesto smrada kakvo se retko srece; cak ni na praznik Druzicalo ili Ruzicalo - sacuvan u Sremu do danas kao secanje na rimske »rozalije« - a to je treci dan Uskrsa koji se naziva i »pobusani ponedeljak« njoj niko ne dolazi na grob, i slika koju Cakra navodi je zaista uzasna, pa »horor« koji se u njoj oseca ne deluje onako kako to imamo u drugim narodnim pesmama - koliko je »narodno« poreklo takvih pesama davno je objasnjeno, ali naboj ksenofobije u njima zasluzuje paznju koju im je ovaj istrazivac poklonio na sta i Mijatovic skrece paznju u svojoj napomeni uz monografiju. Slika napustenog groba »prokletnice« je stravicna i morbidna - 

Druzicalo i dodje i prodje
Al Jerini nikog na grob nema,
Niko nema da ga pobusava
E od gada i teskoga smrada,
Niko blizu ne mogase doci.

U jednom drugom primeru koji Cakra takodje analizira slika je jos stravicnija - 

Od neba su udrili gromovi
Zapalise groba Jerinina.

Kako su ovakvi motivi »usli u narod« to je u nauci o knjizevnosti dobro poznato, ali kako je legenda dotrajala i do nasih dana, to bi se moralo tek istrazivati; u tom smislu je Cakra ostavio jos neka zapazanja koja su neopravdano zanemarena. Postojala je u narodu u vreme despotovine, kaze on, »nekoja teokraticka stihija, koja je duboko ukorenjena u istocnoj veroispovesti«, u cemu nije tesko opaziti tipicnu vizantijsku drzavotvornu ideologiju sa kultom drzave i vladara koji posvecuje teokratiju, i tragovi i ksenofobije takve ideje se sasvim jasno raspoznaju cak i danas; despotova vera nije sporna ali koliko je to bila »tvrda vera« i u kojem smislu, moglo bi se raspravljati samo na osnovu i ovakvih dokaza kakve nudi Cakra. To se vidi iz jednog vaznog zakljucka koji on nudi: »Zato ostase Srbi dugo nedodirnuti Zapadom«.

Otuda i nije vise toliki problem u dokumentima - malo je verovatno i nije ni verovatno da ce biti nadjen dokument koji sliku konacno menja - nego u izvodjenju zakljucaka, posebno kada je rec o zakljuccima koji imaju kulturoloske pretenzije, a to je ono sto je najspornije u brojnim novim knjigama o vremenu despotovine.

Nesporazumi oko toga su sve prisutniji, umesto da bude drugacije, posebno u novim delima.

Jesen naseg srednjeg veka

Tek kada se pazljivo analizira taj najsiri kontekst - bez kojeg i elementarna kulturologija ne opstaje - postaje nam jasno u kojem je smislu i Spremic u pravu kada kaze da je uzrok despotove propasti u samoj njegovoj zemlji; to potvrdjuje i trajno mitologizovana svest koja je trajala vekovima, i koja je prezivela do danas - gradovi su postojali ali nije siguran njihov »zapadnjacki karakter«, niti je sigurno da su Srbi bili u potpunosti usvojili »zapadnjacku tehnologiju«. Pisac svoj glavni zakljucak formulise uveliko neodredjeno: »Zato se Srbija priblizavala i Zapadu za onoliko koliko je nju zahvatio evropski polet«. Brojni momenti koje Spremic navodi su dobro dati, ali je nevolja sto tog evropskog »poleta« nije bilo, nju »sunce Renesansa jos nije bilo ogrejalo«, kako Mijatovic kaze. Odlican primer navodi i Spremic. Naime, on pominje da se u srpskim spomenicima srece jedna cudna rec - »kozloglasovanije«. To je najbolji ne samo slovenski prevod grcke reci »tragedija« - zapadni jezici i nemaju prevod te reci, usvojili su grcku - vec i prevod kakav je jedino moguc, ali dok je u Italiji toga doba cvetao pozorisni zivot sa »sezonama« bezmalo u danasnjem smislu, u Srbiji despota Brankovica nema ni pomena o drami i pozorisnom zivotu - na to smo morali cekati jos mnogo vekova. Koliko je i kakvo bilo pak nepoverenje prema Evropi vidi se iz obilja dokumenata koji se danas upravo kulturoloski vrednuju. »Kada nas nevernici pritesne - kaze car Manojlo Komnen u testamentu svom nasledniku - saljite odmah poslanike u Rim, ali gledajte da pregovore razvucete ne dolazeci do konacne odluke«. Ako se pazljivije analiziraju i despotovi susreti sa Kapistranom - o cemu Spremic uverljivo govori - postaje jasno da nije u pitanju samo prevara i vecno lukavstvo koje nam se pripremalo iz Evrope. U pitanju je despotova vestina politicke manipulacije kako bi opravdao svoj odnos sa Turcima, svoju jasnu turkofilsku politiku. Procvat umetnosti i graditeljstva nije sporan, iako su to bili privremeni proplamsaji za koje S. Radojcic s pravom kaze da su bili stanje »ilegalne umetnosti«; osim toga, procvat umetnosti ne stoji u direktnom odnosu sa drustvenim i ekonomskim prilikama u jednom drustvu. Posebno je bilo zaostreno pitanje veroispovesti, pri cemu je uticaj jedne grcke »partije«, one Marka Evgenika svakako bio veoma velik u Srbiji, a on je bio ne samo protivnik Unije vec i zestok protivnik svakog priblizavanja Zapadu - njegove filipike protiv Zapada se danas svuda - pa i kod nas - bukvalno tekstualno, dosledno koriste.11 Tu su u pitanju ne uobicajene istorijske cinjenice vec cudni klisei i stereotipi koji traju i dotrajavaju i do nasih dana, sto i objasnjava ono sto nam se istorijski ponavlja sto i nije, ni u kojem slucaju, slucajno.

To trajanje tih stereotipa nije jos uvek dovoljno ispitano iako je, recimo, R. Konstantinovic u svom delu Filosofija palanke ponudio odlicna polazista za to; da nam je bolje pod Turcima ponovilo nam se i u vreme vlade M. Nedica, kada se govorilo i pisalo i to zvanicno, da nam je bolje pod Nemcima nego pod Zapadom, da moze i turska udvorica nama biti perjanica; u filipikama generala Nedica ima tog antievropskog duha, posebno u njegovim cuvenim obracanjima Cercilu, u radio-porukama koje su javno emitovane i koje su imale velikog - to se mora priznati - odjeka u narodu, pa se na njima gradila i danas se gradi legenda o generalovom zrtvovanju za narod; postoje i posebni »teorijski« potkrepljeni spisi onovremenih ideologa koji su tako objasnjavali nase nesporazume sa Evropom ili nas strah od Zapada.

Sto se pak razlika u veroispovesti tice - osim dogmatskih koje i danas nisu sve usaglasene - one su svesno politicki koriscene; dobro su poznate reci Alviza Crijevica Tuberona, koji je bio i u svecanoj audijenciji kod srpskog despota, koje nam to pokazuju - »Katolici i pravoslavni - kaze on - nazivaju jedni druge bezboznicima, zlocincima i sizmaticima, a meni je takvo ludilo nepojmljivo; vera im je ista i kada ce se jednom okoncati ta prepirka oko reci«. I doista, sami su se Grci decenijama dosledno drzali Unije, ali je u Srbiji bila mocnija struja koja tako nesto nije htela.

Bez slicnog se istorijski valorizovanog konteksta nijedna kulturologija ne moze odrzati.

Druge cinjenice koje se cesto zanemaruju su jos cudnije. Lako se previdja, recimo, da je despotovina u drzavno-pravnom smislu nesto manje i od onoga sto se danas oznacava kao »ograniceni suverenitet«; i opet po definiciji, despot je »tiranin i samodrzac«, despotovina se javlja kod naroda koji su pokoreni i koji su »na nizem stupnju kulturnog razvoja« pa se tesko moze prihvatiti zakasnelo idealizovanje despotovine i licnosti despota Brankovica. To se nije cinilo u istoriografiji ni pre sto godina, ali se srece danas - iako bi po nekoj logici moralo biti obrnuto. I »pozitivizam« nadjenih dokumenata to potvrdjuje, kao sto to potvrdjuju jos analize starog istoricara i diplomate Mijatovica. Ako je J. Hojzinga uzor - a pominje se sve cesce - njegovo je delo upravo dokaz jednog drugacijeg stava. Izmedju azijatskog duha i evropskoga »modela« ima velike razlike, ali u strahu od Zapada te se razlike ne samo ne opazaju, vec se despotovina idealizuje a politika despotova prikazuje kao trajno nadjen put srpskog naroda. Ali pitanja koja su u metodoloskom smislu resena u evropskoj nauci, kod nas se tek postavljaju. U jedno ipak ne moze biti sumnje - kod nas je srednji vek potrajao duze nego kod drugih naroda, ili je jesen naseg srednjeg veka bila barem dosta duza i mnogo sumornija nego sto se to cesto prikazuje cak i u delima novijih istrazivaca. Ta je jesen bila uistinu sumorna i nevesela, upravo onakva kakvom je docarava i Vojislav Ilic u svojoj cuvenoj pesmi u kojoj evocira despota Djurdja Brankovica - negde pod Rudnikom gde se misli i da mu je grob - koji u mrkloj noci ustaje iz svoga groba.

Mirko Djordjevic

1 Rec je o knjizi Despot Djuradj Brankovic i njegovo doba M. Spremica
u izdanju SKZ, Beograd 1994, i osvrtima na nju koji su objavljeni u
Republici 151-152, iz 1996, u kojima se razmatraju kontroverze o odnosu
Srbije prema Evropi, u vreme despotovine, u prvom redu, no i one koje
u literaturi traju i u vezi sa kasnijim reperkusijama tog istog odnosa,
sto se posebno moze zapaziti u danasnjim raspravama o odnosu prema Evropi,
koji se izrazava kao svojevrsni strah od Zapada.


2 Time se dublje bavio Svetozar Radojcic u svojim studijama koje
su obelezile stvarni napredak - Odabrani clanci i studije 1933-1978,
izdanje zavoda »Jugoslavija« Beograd i »Matica srpska«
Novi Sad 1982.


3 Karakteristican primer navodi Olga Zirojevic u svom radu pod naslovom
Bog ubio Vuka Brankovica - u kojem se osvrce i na Spremicevu knjigu -
u Republici 153-154, iz 1996. O knjizevnim pak delima koja se ne odricu
te »izdaje« da i ne govorimo.


4 Navodi su iz Istorije Srba Vladimira Corovica koji nije jedini koji u
tako smelim pretpostavkama ne oskudeva, ali koje su neophodne da bi se
licnost vladara i slika vremena bolje mogli predstaviti.


5 O tome videti Mgr. Athanase Jevtich: Études hésychastes,
izdanje L'Age d'Homme, Lausanne 1995, ali i najnovija istrazivanja - koja
su potvrdila njegovu staru pretpostavku - ruskog akademika D. S. Lihacova
koji je u svom radu Neki ciljevi izucavanja drugog juznoslovenskog uticaja
u Rusiji dokazao da mistici-isihasti nisu bili ljudi koji su propovedali
bezanje iz sveta, niti ideolozi koji zagovaraju odustajanje od aktivnog
zivota u drustvu, sto je pomenuti ruski akademik i sasvim nedavno, povodom
svog devedesetog rodjendana, i posebno naglasio uz dopunska objasnjenja.


6 Monografija Despot Djuradj Brankovic objavljena je u Beogradu kod
»Cupiceve zaduzbine« 1880, koja je 1882. objavila i drugi,
siri tom; u posebnoj napomeni Mijatovic kaze da je problem pre njega
odlicno osvetljen u delima kanonika Franje Rackog, u spisu Odnosaji
srpskih despota i doselica naspram kruni hrvatskoj i ugarskoj u
godinama 1426-1503, objavljenoj u Knjizevniku II, Zagreb 1867, koju
smo konsultovali, kao i u delu Emila Cakre Djurdje Smederevac i zena mu
Jerina, objavljenoj u Danici u Novom Sadu godine 1865. Mijatovic je imao
i siri uvid u arhivsku gradju ali naglasava da su Racki i Cakro izveli
zakljucke koji se ne mogu zaobici, sto posebno vazi za zapazanje Rackog
da su srpski i hrvatski istoricari predugo nekriticki koristili hronike
i dvorske hronografe, kao i za otkrica Emila Cakre o ksenofobiji koja
je bila rasirena pojava u despotovini odakle je presla u tradiciju,
sto je on analizirao na osnovu predanja sacuvanih u narodnim pesmama,
kako epskim tako i lirskim, koje se i danas cuju.


7 U drugom tomu najnovije Istorije srpskog naroda tome je posveceno mnogo
paznje, uz nova otkrica koja potkrepljuju sve ono o cemu je Mijatovic
ostavio dragocena zapazanja - despot je bio veoma vest finansijski
magnat kakvog u Evropi nije bilo i kakvog jedva da i danas moze biti;
posedovao je hiljade litara srebra i zlata deponovanih u Dubrovniku, i sa
tim je manipulisao i finansijski i politicki; jedna njegova finansijska,
monetarna operacija i danas izaziva divljenje - godine 1435. izvrsio je
zamenu novca, odredivsi da starih 16 grosa vredi kao 10 novih, sto je
pogodilo i unistilo dubrovacke trgovce, ali je njemu donelo ogromnu
korist, a njegov sistem »putarina« je takodje bio u tom
smislu uredjen; raspolagao je ukupnim drzavnim novcem u smislu tipicno
srednjovekovnoga koriscenja svojih regalnih prava, za sta je imao i
jemstvo i to i od Madjara; novac je koriscen za gradnju vojnih utvrdjenja
a u velikoj meri i za raskosan zivot na samom dvoru ciji su se dvorani
oblacili u Dubrovniku; upravo je Mijatovic ponudio mnogo dokumenata o
tome, ali su i kasnija istrazivanja donela dosta potvrda o tome; sto se
naroda tice i svakodnevnog zivota, sva dokumenta potvrdjuju ogromnu bedu
i tezinu kuluka tako da su mnogi Srbi trazili zastitu kod Turaka.


8 Danas se o firentinskoj Uniji zna mnogo vise nego sto se znalo na
primer u Mijatovicevo vreme, posebno nakon otvaranja vatikanskih arhiva
i »pogleda iz Moskve« kako se naziva obilna gradja pronadjena
nedavno; o dogmatskim pitanjima je usaglasen stav ali ona nikako nisu bila
konacno resena - i danas su mnoga predmet sporova - ali je u sredistu
bavljenja, na svim saborskim sednicama u zizi bio upravo politicki
trenutak, u cemu je Mijatovic u pravu a to danas potvrdjuju i najbolji
autoriteti; bila je prisutna teznja da se istakne primat katolickog
ucenja, to sporno nije, ali nije tacno - ta je teorija danas odbacena -
da je sve bilo samo »latinska prevara« a to se jasno vidi i po
samom zavrsnom dokumentu, cuvenoj buli sjedinjenja, kojim je prihvacen
zapravo kompromis; jedna struja je, istina, razbijala Uniju, ali car i
vizantijski patrijarh nisu bili u toj struji, pa je populisticko-politicka
parola - »Bolje i pod Prorokov turban nego pod papsku tijaru«
samo izgovor za jednu politiku koja je unapred bila osudjena na neuspeh
a to se u onovremenoj Srbiji snazno osecalo o cemu ce jos biti govora i
na osnovu Mijatovicevih zakljucaka i na osnovu novih istrazivanja koja
ih jasno potvrdjuju.


9 Navodi su iz autoritativne Istorije srpske pravoslavne Crkve od Djoka
Slijepcevica, izdanje BIGZ, Beograd 1991, str. 181-185, u kojoj je
uloga nase Crkve u despotovini detaljno prikazana i to u pravom svetlu,
na osnovu dokumenata.


10 Navodi su iz dela Ivana Djurica Sumrak Vizantije, objavljenog u
Beogradu kod »Narodne knjige« 1984, koje je u francuskom
prevodu zapazeno kod francuskih vizantologa.


11 Tu politicki veoma zanimljivu licnost - bio je episkop u Efesu u vreme
firentinske Unije i prisutan u Firenci - nasa Crkva u svom zvanicnom
kalendaru slavi i danas svakog 1. februara u godini kao svetitelja.






Broj 159.

15. mart 1997.
© 1997. Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar