Zoran R. Markovic

Pre tacno pet godina Srbija je dobila finansijsku policiju. Vreme je potvrdilo opravdanost njenog osnivanja, ali da bi jedna ovakva institucija potpuno opravdala ocekivanja javnosti, nju moraju da predstavljaju ljudi koji su vise od drugih, obicnih smrtnika, otporni na iskusenja novca, sujetu, karijerizam, politicku i bilo koju drugu pristrasnost...

Velika finansijska nedisciplina u 1991. godini, posebno izrazena u vidu utaje poreza i drugih dazbina, zbog cega je drzavna kasa ostala siromasnija za oko tri milijarde maraka, inspirisala je osnivanje jedne nove sluzbe na nivou republike koja je trebalo da popravi stanje u toj oblasti. U okrilju Uprave javnih prihoda oformljena je finansijska policija, koja pocela sa radom prvog januara 1992. godine. Nova specijalizovana sluzba pozdravljena je na startu kao instrument pravde, potencijalno mocno orudje za suzbijanje galopirajuceg kriminala u privredi i sigurna poluga za uterivanje u budzet velikih prihoda koje su dotad uzurpirali »zaboravni« poreski obveznici. Finansijskim policajcima data su velika ovlascenja; ona su tolika da su neki advokati tvrdili da prevazilaze ustavne okvire, jer je finansima omoguceno cak i da upadaju u privatne stanove radi vrsenja finansijske kontrole. Novcano su bolje stimulisani od sluzbenika u drugim javnim sluzbama, a omoguceno im je da rade i na procenat (prema informacijama objavljenim u stampi, odobreno im je »jedan odsto od kamata na neplaceni porez i pet odsto od oporezivanja neprijavljenog prihoda«). Finansijski inspektori dobili su pravo da »legitimisu, saslusavaju, uzimaju pismene izjave, da zaplene robu, oduzmu poslovne knjige, blokiraju ziro-racun, pa i da privremeno zabrane rad«, itd...

Od nove sluzbe ocekivalo se cudo. Proslo je, medjutim, punih pet godina otkako finansijska policija radi, vrsi kontrole, izdaje resenja i predloge za kaznjavanja neodgovornih privrednih subjekata, a cudo se ipak nije desilo. Potvrdilo se da je, zbog niskog nivoa poreske kulture i preterane sklonosti jednog broja privrednika da cine poreske zloupotrebe, nasoj drzavi jedna ovakva institucija preko potrebna, ali i da nju, da bi u potpunosti opravdala ocekivanja javnosti, moraju da predstavljaju ljudi koji su vise od drugih, obicnih smrtnika, otporni na iskusenja novca, licne sujete, karijerizma, politicke i bilo koje druge pristrasnosti.

Porez na »tri ceka«

Veoma cesto se desava da i kad finansijska policija utvrdi da poreski obveznik nije platio, recimo, porez na promet ili doprinose na licne dohotke, da je onda kasno za njihovu naplatu, jer su u tom momentu firme nelikvidne. To je potvrdio i Mirko Kulic, direktor Republicke uprave javnih prihoda. Vise hiljada firmi imaju utvrdjene obaveze, blokirani su im racuni i ceka se prinudna naplata poreza ili doprinosa. Poseban problem je sa onim firmama koje su postojale, nisu izmirile svoje dugove, a nestale su bestragom. Takvih nije mali broj.

Resenja na »o... ruk«

»Krtice« u redovima finansa

U nekim akcijama finansijske policije bilo je i tragikomicnih situacija. Tako je, 11. oktobra 1996. godine, prema pisanju stampe, nekoliko finansa, u stilu slavnog Eliota Nesa i njegovih nesalomivih momaka, banulo u jedan novosadski magacin, da bi, poput Stanlija i Olija, proveli 12 sati vezani i pred cevima pistolja; za to vreme, na njihove oci, »prema proceni zatocenih izvuceno je iz magacina izmedju 30 i 50 slepera robe vredne milione maraka«. Naravno, i u ovom slucaju radilo se o akciznim artiklima...

Javna je tajna da su lane propale sve velike racije na najvecim juznobanatskim buvljacima, jer je neko blagovremeno upozorio svercere da se sklone. Sumnja se na »dousnike u sopstvenim redovima«. Posebno se prepricava slucaj, iz juna prosle godine, kako je propala kontrola najveceg sastajalista svercera u Vrscu: »Iz svih opstina regiona na vrsacki buvljak sjatilo se u dogovoreno vreme 26 inspektora i desetak policajaca. Na prostranom platou naslo se samo nekoliko Rumuna i Bugara koji, izgleda, nisu razumeli o cemu se radi«. Svi ostali sverceri pokupili su svoje stvari i sklonili se jos sat i po pre toga. Prema saznanjima novinara, za sada jedina opstina u kojoj nisu provaljene racije finansijske policije je Bela Crkva.

Vlasnik i predsednik »Udarnik korporacije« u Peci, Milorad Rajovic, izjavio je da »od vise hiljada firmi koje su registrovane na Kosovu i Metohiji u preko 90 odsto slucajeva njihovi vlasnici ne placaju porez, promet ne ide preko ziro-racuna i za sada se nista ne preduzima da se to spreci«. Rajovic je upozorio da vlasnici firmi nesrpske nacionalnosti obicno unapred znaju kad ce kontrola doci, pa pre toga zatvaraju radnje i na taj nacin izbegavaju kontrole... Ponekad se inspektori snalaze na razne nacine kako da doskoce privatnicima koji izbegavaju da plate porez. Zimus smo culi za slucaj kako su finansijski policajci nadmudrili sodadzije u Pirotu. Naime, u ovom gradu registrovano je oko 16 sodara, a veruje se da ih jos toliko radi ilegalno. I svima je dobro, kako onima koji uopste ne placaju porez, tako i onima kojima je on razrezan u simbolicnom iznosu, jer inspektori nikako nisu mogli da udju u trag ko je kupio koliko secera i baze za sokove. Onda se neko dosetio, pa je nekolicina finansa otisla u Nis, gde pirotske sodadzije kupuju boce sa gasom. Tamo je bilo pedantno zapisano ko je koliko boca kupio. Inspektori su onda izracunali koliko su sodari sa kupljenim energentima mogli da proizvedu napitka, pa su im dostavili obracun na 265 000 utajenog poreza u poslednjem kvartalu 1995. godine.

Policajci kao reketasi

U Leskovcu, u maju 1995, na ulici, »na spektakularan nacin«, uhapsena su dva finansa zbog osnovane sumnje da su primali mito. U opstinskom SUP-u receno je za njih da su od vlasnika preduzeca trazili po hiljadu maraka za lazni zapisnik.

Malo pre ovoga, u Vranju je smenjen nacelnik finansijske policije, a ubrzo posle njegove smene suspendovana su jos cetiri policajca istog odeljenja, zbog »tezih povreda radnih obaveza«, koje su konstatovali interni kontrolori iz drugih okruga. Siroj javnosti ostalo je nepoznato o kakvim je to radnim ogresenjima bilo reci, kao i da li su smenjeni inspektori bili mozda zrtve lokalnih politickih ujdurmi. Stavljena su u haps dva finansa u Bujanovcu zato sto su ih njihove kolege u plavim uniformama provalile da su vrsili kontrole u privatnim radnjama, a onda se naplacivali od njihovih vlasnika »honorar« da bi unistili dokumentaciju i povukli prijave.

U Glogovcu su uhapseni sef finansijske policije i jedna njegova koleginica, inspektorka, kao i nacelnik odeljenja opstinske uprave javnih prihoda zbog primanja mita u iznosu od 20 000 nemackih maraka.

U Smederevu je uhapsen sef finansijske policije »zbog postojanja osnovane sumnje da je izvrsio krivicna dela zloupotrebe sluzbenog polozaja i primanja mita u svojstvu sluzbenog lica. U kasnijem sudskom postupku, zbog nedostatka dokaza, ovaj bivsi finans je oslobodjen optuzbe za mito, jer se radilo o »pozajmici« od 15 000 maraka, ali je dokazano da je, kad je smenjen, odneo iz svoje kancelarije kuci jedan strani TV u boji i neke stereo uredjaje koje je svojevremeno zaplenila finansijska policija.

U Temerinu su uhapsena dva finansijska policajca iz Beograda kad su uhvacena da su primali devize koje je policija prethodno markirala.

Slucaj sefice somborske ekspoziture bio je specifican, ne zato sto nosi isto prezime kao sef svih finansa u republici, Kulic, nego sto je utvrdjeno da je gradila vikendicu ciglama koje je bila zaplenila njena sluzba. U prijavi koju je protiv nje podneo opstinski SUP tereti se da je »preko preduzeca svoje kume, odnosno prodavnice u kojoj je poslovodja njen rodjeni brat... po cenama znatno nizim od trzisnih kupovala gradjevinski materijal koji je prethodno zaplenila finansijska policija « itd.

Verovatno bi pomenute afere (skandali, bruke...) ostavile manje prljavog traga na obrazu jedne nove i, po definiciji, casne sluzbe, a pogotovo savesnih i nepodmitljivih sluzbenika koji su u najvecem broju, da su i sefovi »sefova« povukli odgovarajuce moralne konsekvence zbog teskih propusta u sluzbi, ili da su se bar staresine organa javno oglasile u stampi o nemilim dogadjajima, jasno se distancirajuci od njih...

Povlasceni i omrazeni klijenti

Govoreci o radu finansijske policije u 1995. godini, glavni republicki inspektor Miodrag Stojanovic, rekao je da su »kod 70 odsto kontrolisanih subjekata utvrdjene nepravilnosti u poslovanju«. A prilikom jedne kontrole oko 40 preduzeca u Gornjem Milanovcu konstatovano je da inspektori nisu utvrdili poreske nepravilnosti samo kod nekoliko njih... Nije, dakle, problem za inspektore kako da ostvare svoj finansijski plan, jer mogu da zazmure, ubodu olovkom u spisak preduzeca u bilo kojem gradu, pa da u njemu izvrse kontrolu, sigurno je da ce iscackati neke nepravilnosti. Nije sporno ni da te kontrole treba stalno obavljati. Jedino sto se uvek moze postaviti pitanje kriterijuma po kojim su neka preduzeca cesce u zizi finansijske policije od drugih. Kao i pitanje: Ko treba da kontrolise kontrolore?

Nakon toliko kritickih opaski koje sadrzi prethodni tekst, moze se postaviti pitanje ovom novinaru: nije valjda da nema i pozitivnih primera o kojima bi se moglo govoriti kad se sumira rad jedne sluzbe za ciji su kvalitetan rad zainteresovani svi poreski obveznici u drzavi? Odgovor bi bio pozitivan. Naravno da ima. Dosta takvih primera. Ali, o uspesima sluzbe toliko su govorili njeni sefovi, da bi bilo neukusno ponavljati u ovom clanku. Svaki poreski obveznik, pa i pisac ovih redova, mora biti licno zainteresovan da finansijska policija ima sto manje posla. Da svi subjekti savesno ispunjavaju svoje poreske obaveze. Jer, drzava mora da popuni svoj budzet, a otkad ona postoji to se uvek radilo uterivanjem dazbina. Ako ih ne plate jedni, teret njihovog podmirenja pasce na ledja drugih i tada ce on biti srazmerno veci i tezi za podneti...