Ova je vlast prostituisala institucije drzave i drustva, opozicija bi trebalo da ih vrati njihovim ustavnim izvorima

Za ova tri meseca ulicnih demonstracija ljudi su izgradili jedan osobeni stil legitimnog bunta - tolerantnog tona, jasnog gradjanskog profila i nedvosmislenog politickog usmerenja. To je vec samo po sebi uspeh kada se zna da je arogantan rezim neprekidno i izazivacki, iz dana u dan, mirne gradjane blokirao snaznim policijskim kordonima. Ali, ovo je pobeda i nad sopstvenom negativnom politickom tradicijom - na ovim prostorima, bar, ulicni protesti uvek su bili jedan korak od nasilja. Zato je ovaj, gotovo istorijski obrt u Srbiji, pribavio veliko postovanje gradjanskom protestu, pre svega u inostranoj javnosti.

U trenutku kada pocinje druga faza nadmetanja sa rezimom, vredi istaci koliko su dragocene tekovine postignute za ova tri meseca, zahvaljujuci upravo insistiranju na mirnom demonstriranju i legalnim sredstvima raspleta krize. Kao prvo, svemocna vlast je bila prinudjena da podvije rep i prizna pobedu koalicije Zajedno u 14 gradova. Tacno je da to, mozda, ne bi bilo mogucno bez angazovanja OEBS-a, ali ni Gonzalesov izvestaj ne bi bio moguc da nije bilo ovakvog pokreta otpora u Srbiji.

U tom kontekstu treba sagledavati i sve ono sto se sada dogadja na raznim stranama. Recimo, na pokusaj Tomislava Banovica da neovlasceno sklopi sporazum sa Vladom Srbije, Republicki odbor prosvetnih radnika, onaj koji pripada zvanicnom sindikatu, zatrazio je Banovicevu smenu. Zatim, predstavnici studentskog protesta na ravnoj nozi pregovaraju sa ministrom prosvete o smenjivanju rektora Beogradskog univerziteta, reseni da vise ne dozvole da budu izigrani kao na nedavnoj sednici Saveta Univerziteta. U pravosudju, pocev od Vrhovnog suda Srbije do opstinskih sudova, sve veci broj sudija se organizovano odupire zloupotrebi sudova koje je vlast tako necasno upotrebila za prekrajanje izbornih rezultata. Ovom se otporu pridruzuju i druge staleske institucije.

Sav ovaj pozitivan razvoj ne bi bio mogucan da su se ulicna dogadjanja, umesto sto su bila mirna, istutnjala u kratkotrajnim i burnim sukobima, ne ostavljajuci kasnije nikakvog vidljivog traga u javnom zivotu zemlje. Ovo je prvi put kod nas da protest preraste u gradjanski pokret koji se, snagom sopstvenog autoriteta, promovisao u ravnopravnog partnera nepocudnoj vlasti. Sa ovim se pokretom jos mogu desavati razne stvari, ali sasvim je izvesno da se bez njegovog prisustva i ucesca vise nista znacajno ne moze resavati u ovoj zemlji.

Niko jos ne zna koliko ce ovo stanje drustvenog previranja i politickog paralelizma potrajati. Ali, da ce ova vec afirmisana strategija »grickanja« autoritarnog rezima dovesti na kraju do optimistickih rezultata, u to se, svakako, sve manje sumnja.

Dragos Ivanovic