Nasi protestanti su donekle savladali strah od politike ali im i od same pomisli na organizovanu stranacku delatnost »trnu zubi«, zbog cega rezim ima dobre razloge da i dalje zadovoljno trlja ruke

Nebojsa Popov

Zanimanje za subjekte istorijskih zbivanja i konkretnih dogadjanja, koje nazivamo ciniocima ili akterima, naglo je poraslo nakon legalizacije politickog pluralizma. To polje je donedavno bilo pokriveno samo jednim subjektom - avangardom ili vladajucom partijom - kao olicenjem organizovanih »subjektivnih snaga«, a od davnina je rezervisano za samog Boga, kao jedinoga demijurga citavoga sveta. To polje javnog delanja je ponekad krajnje dinamicno, mada se i dalje mnogi gradjani snebivaju da sebe vide i kao politicke cinioce. Gradjanski i studentski protesti proteklih meseci jos vise su podstakli rasprave o mestu i ulozi raznih cinilaca ovdasnje javne scene.

Dekor tiranije vecine

Sadasnji politicki poredak racuna s demokratskom legitimacijom po tri osnova: prema »starom rezimu« je nesumnjivo pluralistican, po broju cinilaca je hiperpluralistican i na izborima obezbedjuje vecinu glasova. Ispunjava, dakle, minimum uslova za demokratsku legitimaciju. Povrh svega, na raspolaganju su i doktrinarni argumenti, da je demokratija vladavina vecine, makar i minimalne, ipak demokratija.

Novembarski izbori pokazali su glavnu manjkavost argumentacije o demokratskom karakteru poretka. Kradja glasova je samo krajnje sredstvo rezima da spreci ono sto je sustina demokratije - izbornu smenu vlasti - sto mu uskracuje demokratsku legitimaciju, cak i u najuzem formalnom znacenju. Cvrsto drzeci stare i nove strateske monopole uz vesto pridobijanje ucesnika u stvaranju slikovite fasade vlasti, vlastodrsci i dalje uspevaju da obezbede makar minimalnu vecinsku podrsku.

Kiselo grozdje stranacko

U protekloj godini desile su se, ipak, izvesne promene kod samih cinilaca zbivanja. Prekid rata je otvorio mogucnost novog pocetka demokratskog procesa (prvi pocetak je prekinut ratom), kada su sami gradjani porucivali liderima demokratske opozicije da je uslov za izlazak na nove izbore - barem minimalno ujedinjenje opozicije. Zaredjalo je, potom, odrzavanje mitinga u mnogim gradovima, kroz koje se profilisala koalicija Zajedno, ulivajuci izvesnu nadu biracima da rastu sanse i za stvarne promene. Znacajna pobeda je i ostvarena, demokratska opozicija je pobedila u velikom broju gradova, rezim je prisiljen da prizna kradju glasova i, sto je, mozda, najkrupnija pobeda - savladan je strah od vlasti i promena; obnovljena je i nada u povratak u normalan svet. Izostala je, pak, odlucna pobeda - uspostavljanje nove vecine na vlasti koja bi napokon raskinula sa kontinuitetom politickog monopola (»partijske drzave«).

Istrajna borba gradjana i studenata za postovanje prava glasa i izbornog prava naisla je, s dobrim razlozima, na mnoge simpatije i u svetu a ne samo u zemlji. Dabome, naisla je i na protivnike, kao i na neprozirni bedem »neme vecine«. Kljucno je pitanje da li ce »energija« protesta protiv izborne kradje prerasti u organizovanu borbu za predstojece izbore. Najpodesniji izum za tu borbu, prema iskustvu citavog sveta, jesu politicke stranke (samo za kontrolu glasanja neophodno je nekoliko desetina hiljada ljudi koje stranke biraju i postavljaju), mada je retko ko spreman da u njima vidi samo neko apsolutno dobro. Medjutim, nasi protestanti su donekle savladali strah od politike ali im i od same pomisli na organizovanu stranacku delatnost »trnu zubi« zbog cega rezim ima dobre razloge da i dalje zadovoljno trlja ruke.