Tadeus Olsanjski, autor knjige »Moj brat ce te ubiti« (Tadeusz Olszanski, »Mój brat cie zabije«, Trio, Njarszanja 1995), bio je dopisnik Poljskog radija i televizije iz Budimpeste cetiri godine (1990-94), odakle je izvestavao o situaciji na Balkanu

Sta Vas je navelo da napisete knjigu o ratu u prethodnoj Jugoslaviji?

Navela me je ljudska tragedija. Navela me je ljudska patnja, spirala mrznje koja se tamo stvorila i Gordijev, a u stvari jugoslovenski cvor, kojeg niko nije u stanju cak ni da presece. Nisam mogao odmah da razumem taj rat. Bio sam na pocetku fasciniran stvaranjem nezavisne Hrvatske i Slovenije. Ta fascinacija je bila motivisana cinjenicom raspada poslednje komunisticke drzave. To je svojevrstan paradoks da Jugoslavija, koja je bila u najboljoj situaciji u odnosu na ostale komunisticke zemlje i nikada nije poklekla pred Moskvom, na kraju epohe komunizma postaje njegova poslednja tvrdjava. Cak je i u Rusiji brze tekla demokratizacija. Jugoslovenski komunizam je izvesno vreme uspevao da neutralise etnicke probleme, uspevao je bar da ih prikrije. Etnicki problemi dovode do rata, a komunizam u Jugoslaviji ne nestaje, vec se samo transformise u novonastalim drzavama. Evropa je videla raspad Jugoslavije kao raspad poslednje komunisticke drzave. Nazalost, to se nije dogodilo. Taj raspad je doveo do rata. Posmatrao sam nekoliko godina politicki aspekt tog sukoba, posmatrao sam ogromnu ljudsku patnju, i moram da priznam da sam ovu knjigu morao iz sebe da izbacim jer bez toga ne bih mirno spavao. Da li je ta knjiga uspesna, da li sam u njoj uspeo da koliko je to moguce realno opisem zbivanja u prethodnoj Jugoslaviji, ne znam. Adam Kseminjski je u nedeljniku Polityka napisao da ta knjiga daje objektivnu sliku rata u prethodnoj Jugoslaviji.

Da li je po Vasem misljenju svetska politika prema jugoslovenskoj krizi od 1991. god. bila odgovarajuca i da li su Evropa i SAD dovoljno radile na sprecavanju sukoba na Balkanu?

Svet je kriv za to sto se dogodilo u prethodnoj Jugoslaviji i to je moj odgovor na Vase pitanje. Od trenutka kada su poceli da pristizu predstavnici OUN, SAD, Borisa Jeljcina i raznih evropskih zemalja, svaki njihov razgovor u Beogradu i Zagrebu i Tudjman i Milosevic su videli kao podrsku svojoj politici. Zbog toga su od pocetka postojale dve istine: hrvatska i srpska. I srpska i hrvatska strana su iz tih diplomatskih razgovora birale ono sto je njima najvise odgovaralo. A politicari, pogotovo politicari Zapadne Evrope, nisu umeli da iznesu svoje stavove onako kako je to bilo u tom trenutku potrebno, nisu bili odlucni. Razlog za to je nerazumevanje balkanskog problema. Balkanski problem je duga i slozena istorija i ne mozemo reci da su evropski politicari to mogli da razumeju i da su znali kako da razgovaraju tokom svojih poseta. To je ta velika odgovornost, to je ta velika krivica Evrope za razvoj dogadjaja u prethodnoj Jugoslaviji.

Da li je po Vasem misljenju multietnicka Bosna mogla da opstane, kada se multietnicka Jugoslavija raspala i to ne mirnim putem?

Problem Bosne je veoma interesantan. Zato sto je Bosna uspela da skoro godinu dana sacuva neutralnost, u periodu kada je srpsko-hrvatski sukob bio na vrhuncu, kada je osvajan Vukovar i kada je napadan Osijek. Odlicno se secam da su mediji u Srbiji i Hrvatskoj maksimalno subjektivno prikazivali dogadjaje, a cela Jugoslavija je, da bi dobila koliko-toliko objektivnu sliku o svemu tome, gledala JUTEL i citala sarajevske novine. Izgledalo je da postoji nada za spas te »slovenske Svajcarske«, kakva je postojala u Bosni, i pored dodatne komplikacije tj. postojanja Bosnjaka, ljudi slovenskog porekla, koji govore srpskim jezikom, citaju Kuran na srpskom, ali su muslimani. Tu i pocinje najopasnija faza jugoslovenskog konflikta posto Bosna u neku ruku podseca na kozu leoparda. Nije moguce grupisati tamne ili svetle detalje, to neizbezno vodi do unistenja koze leoparda. Cena tog unistavanja Bosne je ogromna kolicina prolivene krvi i strasnih zlocina, za koje su odgovorne sve strane tog sukoba. Dobro se secam, kada je, za vreme sastanka Heksagonale u Dubrovniku, jedan ucesnik, koga spominjem u knjizi, pokusavao da privoli medjunarodne faktore da zapocnu veliku akciju migracija, koja bi grupisala Bosnjake, Srbe i Hrvate u odredjenim enklavama. Ja licno vrlo dobro mogu to da razumem. Rodio sam se u Stanislavovu koji je pripadao Poljskoj do 1939, a posle Drugog svetskog rata kao i Lavov i Vilno pripao Sovjetskom Savezu. Tada je dva miliona Poljaka preseljeno sa tih terena na zapad tj. u reon Opola, Vroclava i Scecina. Taj deo je pre rata pripadao Nemackoj, a Nemci koji su tu ziveli preseljeni su u bivsu Istocnu i Zapadnu Nemacku. To je bila poslednja velika seoba naroda u Evropi zavrsena mirnim putem, ali kao rezultat rata i pod pretnjom sovjetskih bajoneta. Danas Poljaci ne isticu Ukrajincima svoje pravo na Lavov, Litvancima na Vilno, ali se nadam da u buducnosti Nemci nece nama Poljacima pominjati Vroclav i Scecin. Moguc je bio prelaz iz SFRJ u konfederaciju republika, ali je za to bilo potrebno razumevanje svih strana, trebalo je shvatiti da ce biti strasnog rata i unistenja ako se to ne ucini mirnim putem. Nazalost, to tada nije bilo realno, jer nijedna drzava, izuzev raspada Ceske i Slovacke, sto je dokaz velike mudrosti Ceha, ne postaje bez prolivanja krvi. Isto tako ne mogu postati ni narodi. Na terenu prethodne Jugoslavije, osim postanka novih drzava, imali smo i radjanje novog naroda, bosnjackog naroda. To je cena koja je kroz istoriju uvek placana.

Sta Vi mislite, zasto vlada misljenje da su Srbi jedini krivci za taj rat; zasto se ceo narod predstavlja kao varvarski, a Srbin asocira samo na nacionalizam, ubijanja i silovanja. Da li je to u redu?

Ni u jednom ratu nema crno-bele slike, ne susrecemo se sa varvarskim cinovima jedne strane, a vitestvom i nevinoscu druge strane. Tesko je reci ko je zapoceo, ali je jasno da je odgovornost Srba za taj rat najveca, jer su oni bili u prethodnoj Jugoslaviji dominantan narod i oni su hteli da preuzmu odgovornost za sudbinu te Jugoslavije. Velike su drame svadje izmedju slovenskih naroda. Konflikt poljsko-ruski, poljsko-ukrajinski, cesko-slovacki takodje postoji. Nazalost, jos nema jedinstva slovenskih naroda za koje se zalagao panslavizam u proslom veku. To proizlazi iz nase nezrelosti za ulogu kakvu bismo u Evropi, zbog svoje mase, mi Sloveni, trebali da odigravamo.

Da li ste citali knjigu Davida Varsavskog »Odbrana sarajevske poste«? Sta o njoj mislite?

Da. Citao sam njegovu knjigu. Vi ste je u svojoj kritici, koja je objavljena u biltenu Poljskog udruzenja knjizevnika, ocenili veoma negativno. Meni se cini da je David Varsavski podlegao fascinaciji odbrane slabijeg. Njime je ovladalo sve sto je video na jednoj strani. Meni licno u toj knjizi nedostaje druga strana medalje, iako je autor boravio u Beogradu.

Sta mislite, kako ce biti reseno pitanje Slavonije?

Smatram da ce problem Slavonije biti resen onako kako je to zamisljeno Dejtonskim sporazumom. Bilo bi veoma lose ako bi taj problem bio resen kao sto je to bio slucaj sa Kninom.

Da li ce Bosna u buducnosti, po Vasem misljenju, biti jedinstvena drzava, ili ce mozda biti podeljena na dve ili cak tri etnicke drzavice?

Najradije bih video Bosnu kao drzavu sastavljenu iz kantona, slicnu Svajcarskoj, ali to je u ovom trenutku nerealno, jer da nije IFOR-a i iscrpljenosti svih strana, rat bi jos uvek trajao. Tesko je odgovoriti na pitanje kako ce Bosna izgledati u buducnosti, ne zelim da nagadjam. Vreme ce samo pokazati. Na to ne bi mogli da odgovore ni celnici pojedinih strana u Bosni, ali ni svetski politicari. Trenutno u Bosni traje bitka za pronalazenje nekog racionalnog oblika buduceg uredjenja, i nadajmo se da ce se to odvijati mirnim putem, a ne putem sile.

Kako vidite zajednicki zivot danasnjih neprijatelja na prostorima prethodne Jugoslavije u buducnosti?

Sto se tice odnosa izmedju naroda prethodne Jugoslavije, ja ogromnu nadu polazem u dve stvari. U nekom trenutku na vlast mora doci mladja generacija, ona koja iz ovog rata nece izaci u nacionalistickom transu, vec sa saznanjem da je rat veliko zlo. Osim toga, pre ili kasnije, na prostore prethodne Jugoslavije trebalo bi da se vrati nekoliko stotina hiljada Srba, Hrvata i Bosnjaka, koji su od 1991. odlazili u inostranstvo. Oni bi zajedno sa mladjim generacijama trebali da stvaraju nove odnose medju svojim narodima, na savremen i evropski nacin. Ne mogu reci da li ce se to dogoditi, ali je sigurno da to zavisi od demokratskog razvoja novih drzava na Balkanu.

Sta mozete reci o srpsko-poljskim odnosima pre ovog rata i sada?

Strasno mi je zao zbog danasnjeg stanja srpsko-poljskih odnosa. Video sam sliku pape Jovana Pavla II na izlozbi u Beogradu posvecenoj hrvatskim zlocinima protiv Srba. To su politicke igrarije koje moram da osudim. Znam i za optuzbe na racun Tadeusa Mazovjeckog. Odnosi izmedju nasih zemalja su zahladili u poslednjih nekoliko godina. Idejno jedinstvo koje smo izneli iz Drugog svetskog rata, kao zrtve fasizma, sada je poljuljano. Moramo obnavljati medjusobne odnose, graditi ih na direktnim i iskrenim kontaktima, otvorenim granicama. Mi smo uvek voleli Jugoslovene. To je prva zemlja u koju nam je bilo dozvoljeno da putujemo. Nas je Jugoslavija odusevljavala, Jugosloveni su uvek bili bolje odeveni, vozili bolja kola, a sada kao da smo zamenili uloge. Mislim da put ka dobrim odnosima vodi kroz trgovinu, kroz turizam, ali i kroz program obnove onoga sto je rat unistio na prostorima cele prethodne Jugoslavije. Smatram da to ne sme da bude samo simbolican cin, vec konkretna pomoc. Vredi ulagati u Jugoslaviju, ona ce to sigurno vratiti.

Kako vidite odnos poljskih medija prema jugoslovenskom konfliktu od 1991?

Vec sam pomenuo nasu pocetnu fascinaciju idejnom stranom raspada prethodne Jugoslavije, tj. raspada komunizma u njoj. Osim toga, treba razumeti da se svet stavio na stranu slabijeg, a u prvoj fazi rata Hrvati su bili slabiji. Sredstva informisanja u Poljskoj su na pocetku dosta jednostrano pokazivala taj konflikt, ali vremenom, za sta sam se i ja na svoj nacin potrudio, ta slika se postepeno menja i nije vise crno-bela. Treba razumeti da se, na pocetku, organizovana vojna sila, jugoslovenska armija, po mom misljenju jedna od najboljih u Evropi, stavila u odbranu jedne strane u srpsko-hrvatskom sukobu. Ne zaboravimo da je to bila armija koja je na svojim kapama jos uvek nosila crvene zvezde, simbol koji je mogao u celoj Evropi da izazove sve samo ne simpatiju. Novinari su bili od pocetka meta snajpera, zbog navodno neobjektivnog izvestavanja, ali za to su verovatno sve strane imale svoju zaslugu. Ipak, smatram da je prve dve godine izvestavano u izvesnoj meri neobjektivno.

Kako Vi, kao novinar i autor knjige o ratu u prethodnoj Jugoslaviji, razumete pojam objektivnosti?

Audiatur et altera pars. Uvek treba saslusati i drugu stranu. Treba se upoznati sa istinom one druge strane i zato sam i otisao na Pale, iako sam u to vreme bio verovatno jedini poljski novinar koji je tamo stigao. Razgovori koje sam tamo vodio, istina koju sam tamo saznao, sve sam to stavio u svoju knjigu i trudio sam se da budem objektivan. I pored toga, priznajmo da nema objektivnih ljudi, jer u tom naporu da se bude objektivan postoji uvek i izvesna doza subjektivnosti.

Razgovor vodio Vladan Stamenkovic

Varsava, jul 1996.