Broj 158

1 mart 1997.

Alternativa
Put za Ingliteru

(Izvod iz putopisa »Agape, setajuci gradecom«, maj 1995)

Krecem na put neispavan, umoran. U vozu, dok izlazim iz severnih predgradja Pariza gledam kako se, kroz niske magle sto plutaju ulicama i ponad kuca, kupane blagim svetlom praskozorja, ogledaju krhke, tanke, breze. Pokusavam da belezim svoje misli, ideje, utiske. Medjutim, jos sam mamuran. Sve sto napisem nepovezano je, nejasno i mutno, poput svetala predgradja koje se tek budi.

Pogledi kroz izmaglicu

Pokusacu, ipak, nesto da kazem, dok me voz odvodi u daljine koje slutim i ka kojima - iako sa zebnjom - zeljan, zudim. Putujem, eto, iznova, za Hrvatsku. To ne bi bilo nista posebno da u Hrvatskoj poslednji put nisam bio pre nepunih pet godina; tom prilikom zajedno sa jednim amerikanskim prijateljem, koga sam upoznavao sa nasom zemljom, i da od tada nikakvih vesti nisam primao od svojih prijatelja, rodjaka, poznanika.

Pet godina odsustva. Pet godina zaboravljanja. Pet godina gladovanja, zatomljivanja ceznji i gladi, pet godina samoce u tudjini, pet nestvarnih trenutaka nistavnosti u vremenu ove ploti koja se rastvara i u nepovrat se, onemela, gubi.

Vrlo sam rano dosao u doticaj sa Zagorjem i njegovim borovim sumama, sa Medvednicom i Ivancicom (koju sam kasnije u maruseveckom domu, u srednjoj skoli, prilicno dobro upoznao i redovno, sa drustvom ili sam, posecivao). Trakoscan, spomenik Gubecu, Kumrovec i Nadmeni Tile na pijedestalu sliven u tavnoj bronzi kako mudro pilji pred svojom rodnom kucom, slike su jedne Zemlje sa Juga, bajkolikih krajolika, divovskih Junaka-Heroja koje su me opominjale na moje visoko Slovensko poreklo u jednoj zemlji u kojoj se tada svaki hodocasnik iz mojega naroda primao sa uvazavanjem i respektom za kakvim danas moze samo da se sanja i da lelece pred nasrtajima samozvanih spasilaca jugoslovenskih naroda. Kada samo pomislim - recimo, slatkorecivo-naivno - kako su danasnje »junacine« bedne spram one zanesenosti deteta iseljenika pri pomenu Marka, Matije, Tileta ili cak Draze - pred cijim sam se spomenikom, kasnije, u Libertivilu, u juznjacima dobro poznatom naletu patriotske senzibilnosti - fotografisao. Posle odlaska iz Marusevca, godinama su me pohodile i proganjale slike zagorskih humova i crvenih kucica na padinama brda i vrhovima udola. Nocima bih sanjao smreke, jablanove i jasike, a borovima bih tepao u pariskoj maglini i ljubio ih ocima bez moci da shvatim ono sto nas je trzalo jedno od drugoga i bacilo u bezdan krvnickih stihija sto su bogohulno satirale prirodu i ljude moje zemlje i bestidno rusile pitoma kamena zdanja podizana davno, u slavu Boga i za radost i korist naroda - naroda koji bez mostova gubi svoj smisao postojanja i tone - kao sto tone sada, u klanicke kosmare haubica, tenkova, granata i metaka, i na zapadnim TV-ekranima raskidanim telesima, u slavu novih Kaligula i Nerona, u korist njihovih bezdusnih dinarskih Satrapa, ilirskih gusara Padz Americanae. Od svega me je najvise mucilo, godinama, pitanje Usamljenog Bora, u kog se na jednoj fotografiji sto cuvam u maruseveckom Albumu Amicus zadivljen zagledao, bestelesno zanesen i lep, poput zraka nebesnog. Usamljeni Bor nalazi se nadomak sela Marusevca, povucen od prvih njiva i kuca prema sumi, on predstavlja jedini bor koji je na tom sumskom podrucju preziveo i odoleo strahovitim vetrovima i oluji, marta 1983. (s tim u vezi, taj je dogadjaj bio povod za moj prvi objavljeni clanak - potpisan u koautorstvu sa jednim skolskim drugarom - cijeg se naslova, nazalost, vise ne mogu da setim, u Glasniku, stampanom te iste, osamdeset i trece godine). Tada mi je bilo sesnaest godina i sa klapom smo bili gospodari sveta. A nicim nismo gospodarili, ponajmanje nama samima.

A danas putujem Sampanjom (Champagne). Jedan od prvih nasih ljudi koji je prolazio ovim krajevima a da je pri tom ostavio zanimljiv pomen o tome jeste Dositej. I pre Dositeja Srbi i Hrvati, mahom kao pukovi u sluzbi Austrijskog dvora, dolazili su rata radi u ove krajeve i ovde svojom krvlju resavali trzavice i probleme Onih koji vavek tudje ljude i decu salju u klanicu za svoje nestvarne, trenutne i tuzne interese. I Piscevic je, jos pre Dositeja, video i opisivao Alzas, ali, skoro bi nam doslo da se zapitamo, cemu vredi govoriti ovde o tome kada u nasoj juzno-slovenskoj svesti ne postoje knjizevne i kulturne reference na Klasicni vek Evrope, makar ne u vidu upoznavanja te literature u okviru skolskih sistema nasih republika (mozda je to jedan od razloga nezrelosti nasih »pucanstava« - neko - hajde da sada malo patetiziram - ko je poceo moderno da postoji prvi put kada je Branko propevao o karacini u sumici pokraj reke moze li biti u stanju da trezveno sudi o svom drustvenom polozaju, o svojoj moralnoj odgovornosti prema drustvu ciji je clan i za cije ispravno funkcionisanje je pozvan redovno i razborito da glasa?). U nas sve pocinje od tamburasa, kafana, i pogresnog tumacenja Jaksica. Pre 1847, po levim shvatanjima, nema Srba. Srbija je: Terra Incognita. Srbi: de la chair à canon, hongroise, plait-il - eventualno. I to je sve. Vezilic, Trlajic, Hödl; Musicki, Stojkovic, Sterija: zaboravljena je citava plejada klasicistickih stvaralaca ciji temperament, uzdrzanost, trezvenost i mera nije odgovarala ukusu »socijalistickih« prosvetitelja. Pre romantizma nas kao moderne nacije nigde nema. Dusan, Lazar, poraz - pa zatim, smesta - Karadjordje! U medjuvremenu, pet stotina godina tisine, mraka, gluposti. Pet stotina godina istorije i kulture naseg naciona socijalisticki debilno shvacenih. Ni traga o obnovljenoj Patrijarsiji, u Peci. Ni reci o neimarskom, slikarskom i knjizevnom radu pod patrijarhom Pajsijem. Ni pomena o crkvenoj arhitekturi i, uopste, umetnosti, sesnaestog i sedamnaestoga stoleca, radjenoj po kanonima pozno-vizantijske estetike. Ni reci, u skolama, o gradjenju jedne umetnosti, o zivotu jedne kulture, crkvene koliko i narodne, u kojoj se takodje pronalaze, retki, difuzni no prepoznatljivi, estetski sadrzaji slikarske, gradjevinarske i literarne umetnosti zapadne provenijencije, nagovestaji sve jasnijeg prelazenja u novo i razlicnije kulturno doba, sedamnaestostoletna karika u lancu koji povezuje srpski pozni srednji vek - zacetke nase gradjanske kulture pod srpskim Despotima petnaestoga stoleca - do vremena Velikih seoba, vojvodjanskog preporoda i uzleta srpskog Baroka. Kada to dete uci u skoli i ne moze drugacije da pojmi politicku snagu svoje narodnosti i politicki znacaj svojih glasackih prava negoli kao nemocnu gradjansku masineriju neuspelo nakalemljenu na jedan nacion nesposoban da sobom upravlja drugacije sem preko osionih, grubih, cinickih vozdova. Ali, reci ce se, Srbin voli snagu, muskost, namrstenost: to je izraz juznjacke potencije, elana i vitalizma (iako nam natalitet slabi i neprestano je u opadanju) koji samo Srbi imaju. Politicar ljui a de la geule, eto, sta Srbin vole! Moralnost, eticki kriterij vrednovanja i upravljanja politickim zanatom - nisu oni Ciceroni da bi se jos i time bavili: uostalom, bili smo pod Turcima (vecita zrtvena jarad) - i ko je, uopste, taj Ciceron?

Zaborav stvaranja gradjanstva

La Champagne se spominje u zbornicima poezije DzVIII veka, u nekoliko navrata. Nas svet, probudjen umetnickim formama zapadnog kruga, vrlo rano - posredstvom zagorskih, kajkavskih, pesmarica - prihvata nove obrise kulturna izrazavanja i ostvaruje u vanrednim i cesto nezavidnim prilikama znacajne domete u okviru nekoliko umetnickih pravaca Evrope DzVII i DzVIII veka. Barok, Rokoko, uporedne i bogate skole Klasicizma i Predromantizma, nase Primorje, Vojvodina, Petrova Rusija, kulturne su karike u ispoljavanju odredjenog tipa »doteranog«, »ukrocenog« Srbina, koji zna da misli, odlucuje i deluje mimo impulsa i prekosti svih njegovih sudbinskih vozdova. DzVIII vek i Temisvarski sabor, Stratimirovic i Tekelija, 1804. i Vozd (2. februar, nas nesudjeni Dan drzavnosti), nesreca, pa Nezavisnost i navek prisutni lik Dositeja, koji svojim delom i zivotom izmiruje protivrecnosti geografskog, kulturnog i politickog razvitka srpskog naciona bolje nego ijedan srpski intelektualac dvadesetog veka (osim mozda Andrica, Crnjanskog i Selimovica). A pre njih Brankovic, Raguzinski, Venclovic; Zefarovic, Orfelin, Rajic, Julinac: citav jedan vek, od 1689. do 1790, bio je potreban da se stvori srpski gradjanin i da se uoblici moderna ideja srpstva, kao drzave i kao demokratske zajednice odgovornih sunarodnika. Upravo to, ideja odgovornosti, pojam sluzbe, osnovne su odlike istorijskoga Dubrovackog gradjanstva, i elementi koji cine velicinu i znacaj drevnih Dubrovcana. Dubrovackom poimanju gradjanstva, s jedne strane, i Slovinstva - kao sveprozimajuce opste-juznoslovenske percepcije prostora jednog jezika i kulture (ako me secanje ne vara, nije li Matija Ban, Srbin katolik i Dubrovcanin, prvi put u nas upotrebio naziv »Jugoslavija« kao mogucu geografsku, kulturnu i civilizacijsku odrednicu toga prostora?) - s druge, uce se i na kulturnoj tradiciji tih jedinih slobodnih Slovina sa primorja nadovezuju svoje radove i delovanje ljudi poput Brankovica ili Raguzinskog. Obojica koriste - izmedju ostalog - Orbinijeve istoriografske spise - prvi pri sastavljanju sopstvene Istorije, drugi ih preporucujuci ruskom dvoru kao referencu pri tumacenju i shvatanju istorije Slovena i pogotovo kao bazu za rusku novonastajucu politiku spram mediteranskih Slovena. U istoriji Hrvata i Srba pozivanje na Dubrovcane posebno uzima maha u devetnaestom veku, kada se do kraja uoblicilo moderno shvatanje tih nacija. Dubrovnik je jedini prostor koji - bivajuci u najblizoj vezi sa kulturama i Srba i Hrvata i na svojevrstan nacin ispoljavajuci ih obe - nesmetano se i kontinuisano razvija od kasnog Srednjeg veka do Prosvetiteljstva. Jedino Raguza ne dozivljava prekide u svom kulturnom razvitku. U drugoj polovini devetnaestog veka pravilno shvatamo Dubrovnik kao najcistiju sponu izmedju novostvorene kulture Srba i zapadnog kulturnog obrasca koji Srbija, pomognuta slaveno-serbskom inteligencijom ugarskih Srba nastoji da opredmeti u novonastaloj Knezevini. U Zagrebu se Iliri pozivaju na Dubrovnik kako bi branili Vukovsku politiku Ljudevita Gaja. Iako se besramno manipulise cinjenicama i od verskog pripadnistva stvara se nacionalno i nacionalisticko poimanje »hrvatskog« Dubrovnika, jedno ostaje za sigurno: u DzVII i DzVIII veku ideja gradjanstva se u nas vezuje i uz stvarno postojanje Grada koji tu ideju ostvaruje. Sveta Rimska Carevina u kojoj zive Srbi severno od Save i Dunava drugi je prostor vezan uz zapadni kulturni krug koji ostvaruje ideju gradjanstva u privredi, politici i kulturi. Gradovi kao sto su Sentandreja, Karlovci i Novi Sad jedni su od izrazitijih primera nacina kojim je postojala i razvijala se srpska gradjanska klasa a sa njom i njena kultura. U juznoj Ugarskoj to se pogotovo ispoljilo i doslo je do izrazaja tokom Temisvarskog sabora, za koji se smatra da je pobeda srpskog gradjanstva i njegove kulture kao i temelj pri stvaranju vojvodjanske ideje. Na temeljima ekonomskog, kulturnog i politickog zivota primorskih gradova kao i borbe srpskog gradjanstva (putem sabora) da ostvari i primenjuje u svoj svakodnevni zivot svoja carskim privilegijama garantovana prava stvorena je i ucvrscena u nas svest o gradjanskim pravima i duznostima. Na temeljima purgerske ekonomije stvaran je i vojvodjanski gradjanski stalez i sa njime pretece jednog tipa srednjeg sloja koji, nazalost i po nesrecu svih nas, u obe Jugoslavije nije uspeo niti da se do kraja razvije niti da bitnije utice na ekonomsko-politicke tokove zemlje. A po dolasku partizana, sve se to brise i nestaje, u nepovrat. Od tada se u nas stvara nova kultura, ekonomija, stvarnost. Evropski narodi koji hiljadama godina postoje i zive kroz nekoliko kljucnih kulturnih obrazaca i u njima ostvaruju vanvremenska kulturna dela, najednom saznavaju, u skolama svetih otaca religije Mardza i Engelsa, da pre Revolucije oni i ne postoje, da pre Nemaca i Velike Frke zvane NOB njih nigde i nema! Eto, vesto se, orvelovski, od proslosti cuva, u preoblikovanoj, novogovornoj formi, samo ono sto odgovara putanji sretnije buducnosti. Na koncu, dobivamo sledece: nedostatak gradjanskog duha, gradjanske nastave i sveprisutno nepoznavanje predvukovskog doba stvorilo je deformisanu predstavu srpstva (utom sire i jugoslovenstva) u generacijama Srba za vreme vladavine komunista. Kako bi duhovno i gradjanski osakaceni covek, odsecen od svojih korena i tradicije politickog ponasanja - od vremena austrijskih privilegija do Karadjordjevog i Milosevog preporoda i politicki samoupravnog naciona, sve do Pasica i kralja Petra - kako bi takav covek, koji o gradjanskom i politickom sebi zna manje od onih bednika sto su blatili Rusoa (Rousseau) - cije Sanjarije usamljenog setaca upravo iznova citam ovih dana - kako bi on mogao 1990-te znati da ispravno glasa i da moralno participira u oblikovanju svojega drustva? Posto nam je gradjansko delovanje u poslednjih pedeset godina bilo u potpunosti onemoguceno, to i nije moglo biti drugacije nego da se razgradi i dezintegrise gradjanska zajednica slobodnih i odgovornih pojedinaca, kultura i nacija sto je Jugoslavija bila, sto je mogla da bude.

Nezaobilazni Dositej

Posmatram pejzaze Sampanje i zamisljam radoznale poglede Dimitrija Obradovica u kaludjerstvu narecenog Dositeja kako veselo - u pratnji gospodje advokatkinje sto ni vodu ni vino ne pije i bome dobro pijanog Talijancine - zude za onim krajevima gde se krijase zivotinjski svet basni La Fontena (La Fontaine). U desetom pismu drugog dela Zivota i Prikljucenija Dositej pominje, po obicaju, pica koja degustira prolazeci novim krajevima: tako nas ovom prilikom casti flasama dragocenog Sampanjca kog on tada ne mora bas tako skupo da placa. U opisu putovanja kroz Sampanju ne pominje nigde La Fontena. Slobodno je, medjutim, pretpostaviti da se starog majstora basne mogao da seti, prolazeci nadomak Sato Tijerija (Château-Thierry), tim pre sto je nekoliko godina kasnije i sam stampao svoje Basne, kojima, naravno, pridodaje i »pristojna izjasnjenija«, zanimljive, kratke eseje, »opite«, kojima opija svoje citatelje retkom eruditnoscu i tananim smislom za studiranje ljudske prirode i ljudskoga drustva, sve u cilju obucavanja mladih umova da »u sve sto cuju ili citaju skroz pronicu, u svacem lazu od istine da raspoznavaju, i sverh svacesa pametno i zdravo da misle i sude«. Les Fables La Fontena ne spominje tada ali zato ubrzo, po napustanju Pariza, za kog nije imao, po sopstvenim recima, dovoljno para ni da ga se posteno nagleda - iako se od jutra do mraka s jednakom usrdnoscu tri pune sedmice po njemu skitao - Dositej na putu za Ingliteru staje da se pokloni senima Fenelona, podsecajuci nas tako na avanture njegovog Telemaha, smesta nas uvodeci u svrhu svog pisanja i svoje vere u razumnost covekovu i sposobnost ljudsku za odgovorno i dobrodeteljno ponasanje.

Vagoni jure kroz ogolele poljane i blage, mekane, dole. Sa obe strane voza prostiru se malene udole prekidane humovima, brezuljcima i pokojim klancem, posutim onim istim brezovim i borovim sumama kojima je setao - nasuprot obicaju svojih savremenika koji su im preferirali parkove i zardane Luj DzIV-ove Francuske - spokojan i cedan, autor jednih od najlepsih basni mojega detinjstva. Ali, zemlja, teska, crna, neprijatna je. I sela, mahom sacinjena od sivkastih gradja, sa svojim niskim crnim kucama neglacana kamena, neprijatna su. Jedino su sume lepe. Sume, koje, ucini se, strepe, pruzajuci, na tisuce, cudne svoje ruke, mirisuci na mahovinu, gljivice, lisje. Osobeni svet nedotaknute sadrzine.

Dugo gledah kanale kojima pokoji ribar, sanovan, mrezu vuce.

Beleska o autoru

Boris Lazic rodjen je 23. septembra 1967. u Parizu.

Diplomirao teologiju u Kolonzu (1991), srpsku i hrvatsku knjizevnost na Sorboni (1992), postdiplomske studije iz uporedne knjizevnosti zavrsio na Novoj Sorboni u Parizu (1995).

Objavljivao pesme u Stremljenjima, Knjizevnoj reci, Hipnosovom Letnjem Kalendaru i Poljima.

1994. u Beogradu objavio zbirku pesama Posrnuce u izdanju Knjizevnog drustva Sveti Sava.

Prevode jugoslovenskih autora (P. P. Njegos, A. B. Simic, T. Ujevic, M. Crnjanski, R. Stanivuk, S. Nesic) objavljuje u sledecim francuskim knjizevnim casopisima: Europe, Variable, Dialogue, Méditerranéen, Actes Sud, Caravane.

Zivi i radi u Beogradu i Parizu.

Broj 158.
1. mart 1997.

© 1997. Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar