Kako novembarske izbore vidi jedan clan Savezne izborne komisije

Zoran Lucic

Odlukom od 14. avgusta 1996. godine, koja je objavljena u Sluzbenom listu broj 37, predsednik SRJ Zoran Lilic, raspisao je izbore za Saveznu skupstinu. Odlucno, i u skladu sa ustavnim ovlascenjima.

Predvidjanja izbornih rezultata

Primetimo da je obecanih 72 mesta tacno dvotrecinska vecina u onom delu Saveznog parlamenta koji pripada Srbiji. Isti izborni stab oslanjao se, s pravom, na procenu da ce u Crnoj Gori koalicioni partner Socijalisticke partije Srbije u Saveznoj skupstini, Demokratska partija socijalista (DPS), sa lakocom da osvoji bar 20 mesta od mogucih 30, koliko u Saveznom parlamentu pripada Republici Crnoj Gori. Dakle, i ovde se predvidjala dvotrecinska vecina.

U nameri da predsednikovo dobro raspolozenje ucini jos boljim, njegov Izborni stab mu stavlja do znanja da se za koaliciju SPS-DPS moze ocekivati dvotrecinska vecina u Saveznoj skupstini, koja je uslov za eventualnu promenu Ustava Savezne Republike Jugoslavije. Njome bi, izmedju ostalog, bilo moguce i prosirenje ingerencija predsednika drzave. To je, kako se pricalo u krugovima SPS-a, za Izborni stab bilo veoma vazno jer je time, povecanjem spektra mogucih buducih funkcija druga predsednika kome 1997. godine istice poslednji mandat u Republici, rasla i njegova blagonaklonost prema clanovima staba. Isti krugovi nisu pominjali predsednika SRJ Zorana Lilica. Izgleda da Izborni stab SPS-a nije brinuo o njegovom raspolozenju.

Istovremeno, ocene dveju znacajnih drzavnih institucija, Saveznog i Republickog zavoda za statistiku, prema izvorima koji su im bliski, bile su za SPS malo manje optimisticne. Kasnije ce se pokazati da su bile sasvim realne, cak precizne. Njihove ocene kazivale su da broj ocekivanih SPS mesta u Saveznoj skupstini ni u kojem slucaju ne moze biti veci od 68, a da, najverovatnije, ne prelazi 64. Prema ocenama ova dva zavoda, koalicija Zajedno mogla je da ocekuje najvise 30 mesta u Saveznoj skupstini. Buduci da su stranke koje su usle u ovu koaliciju na prethodnim saveznim izborima osvojile ukupno 28 mesta, predvidjalo se, dakle, da se ovaj broj nece bitno promeniti.

Na osnovu cega je Izborni stab SPS-a mogao da ohrabri svog predsednika Slobodana Milosevica predvidjanjem ovakvog trijumfa na saveznim izborima? Odgovor cemo potraziti u nacinu pripreme izbora.

Naucna podloga dominacije

Poznato je da SPS, kao organizovana stranka, nista na izborima ne prepusta slucaju, te da, stoga, drzavnu infrastrukturu koja je pod njihovom potpunom kontrolom, koristi, izmedju ostalog, i u svrhe veoma skupih istrazivanja javnog mnenja. Skupocu ovog poduhvata ilustrovacemo samo cinjenicom da je realizovan na veoma velikom (i izvrsno pripremljenom) uzorku od 6500 ispitanika, sto omogucava precizna predvidjanja. Napomenimo da je, u cilju besprekornog izvodjenja ovako velike ankete, pored veoma strucne pripreme koja zahteva dugotrajno planiranje aktivnosti za njenu realizaciju, neophodno obrazovati ispitivace, izvrsiti kontrolu svih podataka, samu anketu izvesti na velikoj teritoriji i na uzorku koji je reprezentativan i stabilan. Uz to, nakon obavljene ankete neophodno je izvrsiti i izuzetno osetljivu analizu rezultata, koja zahteva izvanrednu strucnost. Sve ovo zahteva vreme, novac i angazovanje institucija pod drzavnom kontrolom, poput Radio-televizije Srbije, i Saveznog i Republickog zavoda za statistiku. Naravno, SPS je ovo istrazivanje mogao da realizuje buduci da drzavnim sredstvima raspolaze kao svojim, a i institucije koje su uradile gro posla u drzavnoj su svojini, te je izuzetno strucno ljudstvo skoro sve uradilo u radno vreme i za platu. Svaku opozicionu partiju ovakvo istrazivanje kostalo bi papreno skupo, i pitanje je da li bi, cak i da je u stanju da angazuje za svaku ovakvu anketu blizu 150 000 dinara (a to je potrebno uciniti bar dva puta godisnje da bi se imao uvid u promene raspolozenja birackog tela), i sto ni priblizno ne pokriva sve troskove ovakvog poduhvata, uopste bila u stanju da ga realizuje buduci da joj je nedostupno mnostvo podataka za njeno ostvarivanje.

Naravno, rezultati ovog ispitivanja, uz nekoliko nevaznih izuzetaka koji su, kako je primeceno, saopsteni na RTS-u, bili su samo za internu upotrebu vrha SPS-a. Izgleda da analiza ovog ispitivanja nije uradjena najstrucnije, inace bi postojala razlika izmedju predvidjanja Izbornog staba sa jedne strane i Saveznog i Republickog zavoda za statistiku, sa druge. Postoji i mogucnost da je Izborni stab svesno »frizirao« rezultate za predsednika.

Uradjena je veoma precizna analiza republickih izbora iz decembra 1993. godine u Srbiji, i saveznih izbora iz decembra 1992. godine, kao i republickih u Crnoj Gori. U skladu sa rezultatima te analize, odluceno je da se poveca broj izbornih jedinica u Jugoslaviji sa 10 na 36. U Srbiji sa 9 na 29, a u Crnoj Gori sa 1 na 7.

Time je postignuto fakticko povecanje cenzusa na 15-25% u zavisnosti od toga koliko je biraca i koliko se poslanika bira na zadatoj izbornoj jedinici. Napomenimo da je zakonom regulisano da u »raspodeli mandata ucestvuju samo izborne liste koje su dobile najmanje 5% glasova od ukupnog broja glasova biraca koji su glasali u izbornoj jedinici« (clan 87. Zakona o izboru saveznih poslanika u Vece gradjana Savezne skupstine, Sluzbeni list SRJ, br. 57, 24. 09. 1993). Procenat pomenut u clanu 87, koji se obicno naziva cenzusom, izmenom Zakona o izbornim jedinicama (Sluzbeni list SRJ, br. 28 iz 1996) fakticki je dramaticno povecan, cime je na izborima postignuta eliminacija svih izbornih lista koje ne dostizu oko 15% glasova na izbornim jedinicama gde se bira 5 saveznih poslanika (samo u izbornoj jedinici Podgorica birano je 7 poslanika, a na ostalim jedinicama taj broj nigde ne prelazi 5), a cak blizu 25% glasova na izbornim jedinicama gde se biraju 3 savezna poslanika, sto se dogodilo u 13 izbornih jedinica u Srbiji. Na taj nacin, povecanjem broja izbornih jedinica, nas proporcionalni izborni sistem veoma se priblizio jednokruznom vecinskom sistemu. Procenjeno je da to ponajvise odgovara partijama na vlasti u Srbiji i Crnoj Gori.

Geometrija izbornih jedinica Srbije uradjena je na osnovu rezultata sa republickih izbora iz 1993. godine, uz parametre kojima se izbornoj listi partije na vlasti garantuje maksimalan broj mogucih mesta u Saveznom parlamentu. Ti parametri ticali su se ukupnog broja izbornih jedinica, broja izbornih jedinica sa neparnim brojem biranih kandidata i razlike koja garantuje prevagu SPS-a u tim izbornim jedinicama. Naime, za broj izbornih jedinica zahtevalo se da bude sto veci, uz uslov da se na svakoj od njih bira bar dva kandidata, jer bi, u protivnom, izborni sistem bio vecinski, a ne proporcionalni kako je propisano zakonom. Zahtevalo se da broj izbornih jedinica na kojima se bira neparan broj poslanika bude sto veci kako bi na svakoj od njih mogla da pobedi partija na vlasti, uz uslov da ta pobeda bude sa tesnim rezultatom kako bi se sa sto manje glasova dobilo sto vise mesta u parlamentu. Primetimo da je ovo slozen problem za cije resenje je potrebno kvalitetno ljudstvo i valjani racunarski resursi.

Koliko je poznato, najkvalitetniji ljudi u drzavi nisu angazovani u ovom poslu. Bice da je ova analiza sacinjena u inostranstvu, naravno o drzavnom trosku, ili je neki inostrani ekspert to ucinio za podrsku domacih institucija. Ovakvo resenje povecava pouzdanost analize, buduci da stranci nisu kontaminirani politickim procenama, vec su mogli da budu usredsredjeni samo na brojeve.

Planirana manipulacija

Opoziciji je onemogucena bilo kakva kontrola birackih spiskova. Prema clanu 19. Zakona o izboru saveznih poslanika u Vece gradjana Savezne skupstine »opsti nadzor nad vodjenjem birackih spiskova vrsi Savezna izborna komisija«. Buduci da je ukupan broj biraca na saveznim izborima 1996. godine bio 7 597 504, jasno je da se »opsti nadzor nad vodjenjem birackih spiskova « nije mogao ni zamisliti bez koriscenja racunara, bas kao sto se ti spiskovi i prave uz njihovu upotrebu.

Kao clan Savezne izborne komisije koji predstavlja Narodnu stranku Crne Gore, pitao sam da li je moguce instalisati racunar u Skupstini, sa kojeg bi se clanovima Savezne izborne komisije dopustio pristup birackim spiskovima u Srbiji i Crnoj Gori, i uz osmeh dobio sam odgovor da je to nemoguce. Prema recima predsednika Savezne izborne komisije gospodina Rajka Nisavica, sudije Saveznog suda, u vise navrata se u Saveznoj izbornoj komisiji raspravljalo o »opstem nadzoru nad vodjenjem birackih spiskova« i uvek je zahtev clanova Savezne izborne komisije, koji su predstavljali podnosioca neke opozicione izborne liste da se taj nadzor vrsi, bio odbijan s obrazlozenjem da u zakonu ne pise kako se taj nadzor vrsi. Fantasticno!

Komisija

Zasto je za Saveznu izbornu komisiju, koja svojom vecinom reprezentuje vladajuci establisment, uvek toliko vazno da ne postoji nikakav uvid u biracke spiskove bilo kome drugome osim vlastima koje te biracke spiskove i prave? Tesko je, mozda i nemoguce, naci bilo koji odgovor, sem onog prema kojem rezim hoce za sebe da sacuva mogucnost da sa tim birackim spiskovima manipulise. Zasto bi biracki spiskovi bili tako strogo cuvana tajna osim ako ne pruzaju mogucnost da se zloupotrebljavaju? Da li se i kako ti spiskovi koriste u svrhu stavljanja opozicionih partija u neravnopravan polozaj prema vlastima lako ce se ustanoviti kada tim spiskovima bude slobodan pristup, ako nikom drugom ono bar clanovima Savezne izborne komisije, koji nad njima, po Zakonu, moraju da vode nadzor.

Samo jednim primerom ilustrovacemo opravdanost sumnji u valjanost vodjenja birackih spiskova. Izmedju 1993. i 1996. godine u izbornim jedinicama na Kosovu sa birackim spiskovima se dogodilo nesto cudno. Broj biraca u njima se naglo uvecao. Prema podacima Saveznog zavoda za statistiku broj biraca u izbornoj jedinici 29, Pec, povecan je izmedju 1993. i 1996. godine sa 333 537 na 392 967, dakle za 17,82%, u izbornoj jedinici 27, Kosovska Mitrovica, povecan je u tom periodu sa 159 481 na 202 999, dakle za 27,29%, a u izbornoj jedinici 28, Pristina, sa 228 879 na 317 311, dakle za neverovatnih 38,64%. Ovakva povecanja birackog tela u relativno kratkom vremenskom periodu nemoguce je objasniti bilo kakvim demografskim promenama.

Opoziciji je onemogucena bilo kakva kontrola stampanja glasackih listica. Savezna izborna komisija je bila veoma stedljiva, i za poslove stampanja glasackih listica izabrala je novinsko-izdavacko preduzece »Politika« koje je pred komisiju izaslo sa najboljom ponudom. Uz to, za te poslove kupljen je veoma jeftin papir iz uvoza, naravno, isto toliko nekvalitetan.

Komisija je brigu o stampanju glasackih listica svela na jednu posetu stampariji »Politike« u Makedonskoj ulici. Propusnice neophodne za ulazak u zgradu »Politike« bile su pripremljene za sve clanove Komisije osim opozicionih. Dobrotom domacina ipak je svima bilo dopusteno da udju u zgradu. Tokom manje od 45 minuta, na nase oci, na samo jednoj masini (od tri koliko ih se nalazilo u prostoriji koju smo posetili) odstampani su glasacki listici za jednu izbornu jedinicu. Na prvi pogled stekao se utisak da su mogucnosti stamparije za ovaj posao prakticno neogranicene jer za dve nedelje koliko je bilo preostalo do izbora, moguce je bilo odstampati ne samo 8 miliona glasackih listica neophodnih za savezne izbore, nego bar 30 puta vise. Kontrola stampe za opozicione stranke prosto nije bila moguca, a iz reci, od vlasti kontrolisanih clanova izborne komisije, moglo se zakljuciti da u dobre namere i postenje realizatora posla ne moze biti sumnje. Dirljivo!

Izborni materijal je pakovan i transportovan kamionima pod pratnjom, opet bez ikakve mogucnosti kontrole koju bi eventualno vrsile opozicione partije. Ceo posao oko stampanja i distribucije izbornog materijala pruzio je prosto neogranicene mogucnosti manipulacije. Uz ovakvu pripremu izbornog materijala ucinilo mi se da je jedina delotvorna kontrola bila »sprovodiva« potpisivanjem svih 8 miliona glasackih listica od strane svakog clana Savezne izborne komisije, i kasnija provera potpisa na svakom listicu.

Ilustrovacemo mogucnosti zloupotrebe nekontrolisane proizvodnje izbornog materijala opet na primeru sa Kosova, buduci da su tamo izbori, po svemu sudeci, protekli bez ikakve kontrole opozicionih partija, pa je tamo bilo i najvise prostora za manipulacije.

U izbornoj jedinici 27, Kosovska Mitrovica, broj vazecih glasackih listica, izmedju 1993. i 1996. godine, skocio je sa 26 464 na 34 358, dakle za 29,8%. Na izborima 1996. godine ukupno je glasalo 35 548 glasaca, a Srba, Crnogoraca i Jugoslovena zajedno u toj jedinici, prema popisu iz 1991. godine, bilo je ukupno 36 531.

U izbornoj jedinici 28, Pristina, broj vazecih glasackih listica, izmedju 1993. i 1996. godine, skocio je sa 41 256 na 60 008, dakle za 45,5%. Na izborima 1996. godine ukupno je glasalo 62 332 glasaca, a Srba, Crnogoraca i Jugoslovena zajedno u toj jedinici, prema popisu iz 1991. godine, bilo je ukupno 57 985.

U izbornoj jedinici 29, Pec, broj vazecih glasackih listica, izmedju 1993. i 1996. godine, skocio je sa 46 001 na 71 704, dakle za neverovatnih 55,87%. Na izborima 1996. godine ukupno je glasalo 75 127 glasaca, a Srba, Crnogoraca i Jugoslovena zajedno u toj jedinici, prema popisu iz 1991. godine, bilo je ukupno 38 176, a ako se njima dodaju i Muslimani dobija se broj 73 391 koji je i dalje manji od ukupnog broja izaslih biraca.

Znajuci da albansko stanovnistvo na izborima iz novembra 1996. godine nije glasalo ili je, ako je ko od njih i izasao na glasanje, broj Albanaca glasaca statisticki zanemarljiv, i da je u Srbiji bez Kosova na izbore izaslo 67% biraca (koliko ih je, ako racunamo srpsko i crnogorsko stanovnistvo najverovatnije izaslo i na Kosovu), ovakvi izborni rezultati ne mogu se objasniti drukcije do kradjom koja je bila znatno vecih razmera od one u Nisu u drugom krugu lokalnih izbora od 17. novembra 1996. godine. Da nije bilo tog drugog kruga lokalnih izbora i besramne kradje koja je tada pocinjena, priznajem, ne bih se usudio da budem ovako eksplicitan u tvrdnji o izbornoj kradji.

Kako je kasnije pisala stampa, pojedini clanovi partija na vlasti, nakon zavrsenih izbora, priznali su svoje ucesce u izbornim prevarama koje su se sastojale u ubacivanju u glasacke kutije unapred pripremljenih glasackih listica i iz zamene sadrzaja glasackih kutija drugim. Ponistavanjem izgubljenih lokalnih izbora u nekim gradovima u drugom krugu lokalnih izbora od 17. novembra, na svetlo dana su izasle izborne kradje iznudjene nespremnoscu vlasti da preda vlast u izgubljenim gradovima i opstinama. Bice da je rezim sam naivno poverovao u regularnost izbora od 3. novembra i stoga iskazao neopreznost i preteranu samouverenost u sopstvenu pobedu. Na kraju svega, vlasti su pokazale na sta su sve spremne, a falsifikati zapisnika nacinjeni u Nisu dokazali su da ovaj rezim ne preza ni od kriminala.

Uloga »satelita«. Postoji veliki broj »partija satelita« SPS-a, koje ne ucestvuju u parlamentarnom zivotu, ali su medijski i finansijski potpomognute u borbi protiv opozicije. Postoje i »nazovi partije«, politicke stranke koje se pojavljuju samo na izborima, a izmedju izbora se prosto ne vide.

Motivi SPS-a za svaku podrsku »partijama satelitima« su sasvim jasni i o njima ovde nece biti reci.

Dve vrste razloga uticu na blagonaklonost partije na vlasti prema povecanju »nazovi partija« koje ucestvuju na izborima. Prvi su numericke, a drugi psiholoske prirode. Najpre, buduci da takve »nazovi partije« ne mogu osvojiti nijedno mesto u parlamentu jer ne zadovoljavaju ni zakonski cenzus (5%), a o faktickom cenzusu (15-25%) da i ne govorimo, njima dati glasove odlaze u masu glasova koji, na prvi pogled, ne uticu na izbore. Medjutim, svaki takav glas se prakticno deli u skladu sa odnosima osvojenih glasova u izbornoj jedinici partija koje ulaze u parlament. Slicno je i sa nevazecim listicima koji na podelu poslanickih mesta u izbornoj jedinici uticu na isti nacin kao i listici na kojima se glasalo za partije koje ne zadovoljavaju uslov cenzusa. Racunica pokazuje da se povecanjem broja nevazecih listica i listica za »nazovi partije«, povecava i fakticki cenzus.

A povecanjem broja nevazecih listica i listica za »nazovi partije«, drugim recima povecanjem rasipanja glasova na partije koje ne ulaze u skupstinu, povecava se i razlika izmedju procenta osvojenih glasova i procenta osvojenih mandata, koji se obicno naziva diskrepancijom. To opet utice, ponekad veoma mnogo, na broj glasova koje je potrebno osvojiti da bi neka izborna lista dobila jedno mesto u parlamentu. Primerice, za izbornu listu SPS-JUL-ND bilo je dovoljno dobiti 28 885 glasova da bi se osvojilo jedno mesto u Saveznom parlamentu, za izbornu listu Zajedno 44 059 glasova, a za SRS cak 48 704 glasova. Ovo je, pre svega, posledica postojanja visokog cenzusa i, naravno, rasparcanosti Jugoslavije na mnostvo izbornih jedinica, ali i posledica namerno stvorenog haosa u politickom zivotu, koji se manifestuje i kroz podrsku vlasti vanparlamentarnim strankama.

Razlozi psiholoske prirode zbog kojih se tolerise olako ucestvovanje ogromnog broja partija na izborima, u tesnoj su vezi sa koriscenjem, bolje receno zloupotrebom medija, koju sprovode vlasti u predizbornoj kampanji.

Istrazivanja ekipe sociologa (Vreme, br. 323, 28. 12. 1996) pokazala su da u protestnoj koloni kroz ulice Beograda, nastaloj zbog nepriznavanja izborne pobede opozicije, visoko obrazovani gradjani (oni koji su zavrsili fakultet ili visu skolu) ucestvuju sa blizu 50%. Druga polovina kolone, prema tom istrazivanju, sastoji se od onih koji su zavrsili srednju skolu. Prema tim istrazivanjima, broj doktora i magistara nauka u protestnoj koloni je veci od broja niskoobrazovanih. Tacnije, 2,7% ucesnika protesta ima samo osnovnu skolu ili nize obrazovanje, a cak 3,1% su magistri i doktori nauka. Znajuci da i ukupnoj populaciji u Jugoslaviji blizu 60% punoletne populacije ima zavrsenu samo osnovnu skolu ili nize obrazovanje, mozemo da zakljucimo da postoji ogroman nesklad u obrazovanosti protestne kolone i ukupne biracke populacije.

Zbog boljeg razumevanja nacina pripreme izbora, kao i rezultata izbora neophodno je istaknuti jos nekoliko cinjenica koje se ticu obrazovanosti nacije. Prema publikacijama Saveznog zavoda za statistiku, ilustracije radi, istaknimo da u izbornim jedinicama Prokuplje i Leskovac ima vise od 15% stanovnistva starijeg od 15 godina koje je, prema sopstvenom priznanju, nepismeno. Naravno, nepismenih je vise, cak znatno vise. Procenjuje se da je bar 30% odrasle populacije u Jugoslaviji funkcionalno nepismeno, drugim recima 30% odraslog stanovnistva u Jugoslaviji, nakon citanja jednog pasusa iz novina, nije u stanju da ga reprodukuje.

O uticaju elektronskih medija, pre svega televizije, na ovaj segment stanovnistva skoro da nije potrebno trositi reci. U tome leze razlozi ulaganja tolikog napora rezima da pod svojom kontrolom drzi sve medije. Mediji pod partijskom kontrolom SPS-a obracaju se uglavnom toj nepismenoj ili polupismenoj populaciji. Celnicima partija na vlasti sasvim je jasno da pouzdanost birackog tela koje glasa za njih pociva, pre svega, na neukosti tog dela birackog tela (ponovimo, 60%), a zatim, ali u znatno manjoj meri, i na korumpiranosti dela punoletne populacije. Istrazivanje javnog mnenja, koje dva puta godisnje sprovodi SPS, ovu cinjenicu izvesno potvrdjuje.

Takozvano predizborno predstavljanje partija na programima RTS-a, koje ucestvuju na izborima, ima uticaja, naravno, i na obrazovanu populaciju. Buncanja koja se tom prilikom mogu cuti mogu obrazovanom posmatracu samo da ogade politicku scenu i da ga odvrate od glasanja, sto partiji na vlasti sasvim odgovara.

Prostor za »sminkanje«. Metodologija Saveznog zavoda za statistiku u sabiranju rezultata ostavlja mesta za manipulaciju pre svega zato sto se sam proces sabiranja odvija veoma sporo i stoga dopusta dodatno »sminkanje« rezultata izbora. Na nivou softvera koji se koristi za obradu rezultata nije moguca bilo kakva prevara, ali podaci koji stizu u Savezni zavod zaista su podlozni iskrivljavanju gde god ne postoji veoma dobro organizovana kontrola opozicije.

Treba imati u vidu da na teritoriji Srbije ima 10 078 birackih mesta, a na teritoriji Crne Gore 878, ukupno, dakle, 10 956. Partije na vlasti, koje drzavnu infrastrukturu koriste kao partijsku, imaju, naravno, potpunu kontrolu na svim birackim mestima. Za opozicione partije to se svakako ne moze reci. Najpre zato sto svojom aktivnoscu ne pokrivaju celu zemlju, a zatim i zato sto to veoma mnogo kosta.

Ilustracije radi, skrenucemo paznju na sledece podatke. Za svoje izborne aktivnosti politicke stranke su dobile izvesna sredstva iz budzeta u zavisnosti od toga na koliko izbornih jedinica imaju svoje kandidate: SPS 171 810 dinara; DPS 41 471 dinar; Zajedno 171 810 dinara; SRS 213 285 dinara; Narodna stranka 41 471 dinar, itd.

Imajuci u vidu ukupne troskove predizborne kampanje ovo su izvanredno mala sredstva. Ako bi se platilo samo 50 dinara svom aktivisti za dezurstvo na birackom mestu, ukupna sredstva stranke koja ima kandidata na svakoj izbornoj jedinici u Srbiji, utrosena za ovu svrhu, bila bi preko pola miliona dinara. Za dva kruga izbora, dakle, bar milion dinara. I to samo za jednog coveka po birackom mestu. A potrebna su bar dva. To moze, u ovakvim uslovima, da plati samo partija koja raspolaze drzavnim novcem.

Savezna izborna komisija nije pokazala nimalo dobre volje da se umanji mogucnost prevare na saveznim izborima. Naprotiv, zahtev da se u veoma kratkom roku od najvise jednog sata nakon zatvaranja izbornih mesta, objavi broj izaslih biraca, sto je tehnicki veoma jednostavno jer se u svakom trenutku na izbornom mestu moze prebrojati broj zaokruzenih koji su izasli na izbore, odbijen je sa lakocom. Argument je bio da se sa planine Jelice ne mogu brzo dobiti podaci. Kao da je planina Jelica statisticki znacajna za obradu podataka. U mnostvu nacina da se onemoguci ili umanji mogucnost manipulacija, ovaj nacin koji se odnosi na prebrojavanje ukupnosti izaslih biraca na izbore, najjednostavniji je i najlaksi za realizaciju. Svejedno, Savezna izborna komisija nije iskazala zelju da umanji mogucnost prevare na izborima. Ovo je samo jedno mesto koje ukazuje na koordinaciju rada na izborima, artikulisanu uz pomoc drzavnog aparata stavljenog u sluzbu partije na vlasti.

Opozicija nije imala nikakvu kontrolu na mnogo birackih mesta. Letimicnim pregledom publikacije Izbori '96, Vece gradjana Savezne skupstine u izdanju Saveznog zavoda za statistiku, lako se moze primetiti da u izbornim jedinicama Nis, Prokuplje, Leskovac, Vranje i naravno u svim izbornim jedinicama na Kosovu ima birackih mesta na kojima je koalicija SPS-JUL-ND pobedila sa nulom. Navescemo samo nekoliko primera da bismo ovo ilustrovali.

U izbornoj jedinici Vranje, opstina Vitina, biracko mesto Djelekare, u biracki spisak je upisano 1217 gradjana, na izbore je izaslo svih 1217 gradjana, vazecih glasackih listica je bilo 1217 i svih 1217 glasova dobila je koalicija SPS-JUL-ND. Ovo je podatak za Ginisovu knjigu rekorda. U istoj izbornoj jedinici, opstina Gnjilane, biracko mesto Malisevo, vazecih glasackih listica bilo je 2102, a od toga za SPS-JUL-ND svih 2102 glasa. Ovakvih ili njima veoma slicnih primera ima na stotine. Bez dlake na jeziku moze se reci da ovo moze da se objasni samo kao izborna kradja.

Mozemo pretpostaviti da su biracki spiskovi besprekorni i da u selu Djelekare ima tacno 1217 biraca, mozemo pretpostaviti da od momenta pravljenja tog birackog spiska nije u selu doslo ni do kakvih promena, da su svi zivi i zdravi da niko u trenutku izbora nije bio odsutan, da su svi do jednoga izasli na izbore, mozemo pretpostaviti da u selu vlada potpuno politicko jednoumlje, da nema komsija koji se na bilo koji nacin politicki spore, cak i to mozemo da pretpostavimo, ali znajuci da u izbornoj jedinici Vranje blizu 15% stanovnistva priznaje da je nepismeno, a bar jos toliko je fakticki nepismeno, ne postoji mogucnost da se bar jedan od hiljada glasaca koji izlazi na izbore na jednom birackom mestu nije zbunio i pogresio u zaokruzivanju. Ovo je dokaz da se na saveznim izborima kralo.

Autor je univerzitetski profesor matematike

Faksimil stranice 245 iz publikacije Izbori '96.

1. Rajko Nisavic, sudija Saveznog suda, predsednik.

Petar Gvozdenovic, sudija Saveznog suda, zamenik predsednika.

2. Milisav Milenkovic, generalni sekretar Sluzbe Savezne skupstine, sekretar.

Bojan Pudar, strucni saradnik u Vecu gradjana Savezne skupstine, zamenik sekretara.

3. Borisav Vukicevic, predsednik Saveznog suda, clan.

Jovan Radovanovic, sudija Saveznog suda, zamenik clana.

4. Milic Tomanovic, sudija Saveznog suda, clan.

Jelisaveta Gajovic, sudija Saveznog suda, clan.

5. Djordje Senicic, sudija Saveznog suda, clan.

Branko Ilic, sudija Saveznog suda, zamenik clana.

6. Lazar Raonic, sudija Saveznog suda, clan.

Spasenija Babovic, sudija Saveznog suda, zamenik clana.

7. Miroslav Vrhovsek, sudija Saveznog suda, clan.

Stevan Damjanovic, sudija Saveznog suda, zamenik clana.

8. Milovan Zivkovic, direktor Saveznog zavoda za statistiku, clan.

9. Aleksandar Vucic, predstavnik podnosioca izborne liste Srpska radikalna stranka - dr Vojislav Seselj, clan.

Aleksandar Joksimovic, predstavnik podnosioca izborne liste Srpska radikalna stranka - dr Vojislav Seselj, zamenik clana.

10. Radmila Andjelkovic, predstavnik podnosioca izborne liste Socijalisticka partija Srbije, Jugoslovenska levica, Nova demokratija - Slobodan Milosevic, clan.

Nebojsa Maljkovic, predstavnik podnosioca izborne liste Socijalisticka partija Srbije, Jugoslovenska levica, Nova demokratija - Slobodan Milosevic, zamenik clana.

11. Milan Petrickovic, predstavnik podnosioca izborne liste Srpski savez, clan.

12. Prof. Mesud Adzemovic, predstavnik podnosioca izborne liste Jugoslovenska levica za Crnu Goru, clan.

13. Prof. dr Zoran Lucic, predstavnik podnosioca izborne liste Narodne stranke Crne Gore - prof. dr Novak Kilibarda, clan.

14. Vuksan Simonovic, predstavnik podnosioca izborne liste Demokratska partija socijalista Crne Gore - Momir Bulatovic, clan.

15. Aleksa Ivanovic, predstavnik podnosioca izborne liste Socijaldemokratska partija Crne Gore - Zarko Rakcevic, clan.

16. Dr Vesna Rakic-Vodinelic, predstavnik podnosioca izborne liste Zajedno, clan.

Goran Svilanovic, predstavnik podnosioca izborne liste Zajedno, zamenik clana.

*) Sluzbeni list SRJ, br. 51, 2. 11. 1996.