Velika narodna skola koju zivimo vec nekoliko meseci prilika je da iz nje izadju neki novi diplomci neophodni za rukovodjenje i rad u ovoj osetljivoj industriji, inzenjeringu demokratskog javnog mnenja

Popularni slogani o medijskom mraku nisu samo prazna metafora. Mi svi to dobro znamo, i zbog toga su nam i neke serpe vec ulubljene.

Istorijat zgusnjavanja ovog mraka zahtevao bi posebnu studiju. Za ove svrhe, dovoljno je podsetiti na cinjenicu da, kada je rec o televizijskom mediju, on na nasim prostorima egzistira od sredine pedesetih godina, i da je poznavao bolja vremena no sto su ova sadasnja. Zasto, ako je prethodni rezim bio konsekventno totalitaran?

TV-nebo nad Srbijom

Tako je bilo u bivsoj Jugoslaviji. Kako je, medjutim, danas u uslovima koje zivimo sada i ovde?

Nema sumnje da je celokupni vrtlog, u kojem se nase drustvo naslo, po dobrom starom principu nasao svoj izraz i u medijima. Prividno, radilo se o njihovoj novostecenoj slobodi koja se iskazivala kao mogucnost da se relativno lako dodje do nove radio, a potom i TV-stanice, da se, uz privremenu dozvolu ili bez nje, obezbedi frekvencija, dakle mogucnost emitovanja, a da se sam program pravi bez velikih troskova. Piratstvo, kao omiljen vid nabavke filmova i ostalih programa, vreme sankcija je ucinilo skoro legitimnim. A profesionalne ekipe, od produkcije do novinara, regrutovane su iz redova mladih, uglavnom nedoskolovanih ljudi spremnih da, zarad vlastite promocije, ne pitaju ni za pare, a bogami ni za ono sto ce govoriti, voditi, emitovati.

Lokalne stanice premrezile su nebo Srbije, skoro po pravilu da si niko i nista ako nemas bar svoju radio-stanicu, pored vec poznatih statusnih simbola. U glavnom gradu, ove lokalne stanice su, prirodno, imale i veci domet i vece ambicije, ali principi na kojima su bile zasnovane nije se bitno razlikovao od upravo objasnjenog modela...

Tako se razvoj TV-medija u Srbiji grana na dva nacina: kroz objedinjenu RT Srbije, sa svim njenim lokalnim ograncima, i sa tri TV-kanala koji pokrivaju celu republiku, i kroz ostale stanice, unutar kojih bi se mogla ocekivati, kroz konkurenciju i nove osnove, i neka otvorenija forma rada, dakle mogucnost demokratizacije samih medija.

Kako, medjutim, izgleda to nebo? Uz cinjenicu da se sve stvari ne mogu podvesti pod jednostavnu i jedinstvenu sliku, medijske prilike u Srbiji prosle su, za poslednjih nekoliko godina, negativan trend sve veceg uniformisanja, sve slabijeg profesionalnog pristupa, dakle, sve veceg kontrolisanja i samokontrolisanja.

Kanibalska histerija nad medijima

Ne postoji, medjutim, nacin da gledalac za duzi period svoju paznju usmeri i svoje poverenje pokloni bilo kojoj od tih stanica, iz jednostavnog razloga sto je leptirov zivot njihove slobode i nepredvidljiv i kratak. Onda ostaju samo rusevine, patrljci, blede slike prepune neautenticnog jezika autocenzure.

Pitajuci se o uzrocima ove nestalnosti i nesigurnosti, sigurno cemo doci do fundamentalnih pitanja naseg drustvenog ustrojstva koje rusi pred sobom sve, unistava svaki pokusaj da se iz njegovog celicnog zagrljaja izadje. Rec je, naravno, o igri uslovnosti sastavljenih od interesa, novca i moci, a nekontrolisanog ikakvim pravilom ili zakonom kojim se od pamtiveka drustvo razlikuje od copora.

Jedan od fenomena te kanibalske histerije nad medijima svakako je i fenomen odsustva svakog profesionalizma u njihovom tretiranju. Kao sto je i u ostalim oblastima negativan odbir ljudi doveo do ivice katastrofe sve sto nas okruzuje, tako je i u privlacnoj oblasti medijske afirmacije i promocije ovaj kriterij utoliko vise prisutan sto je sama oblast privlacnija.

Otud imamo glavne urednike, novinare i TV-zvezde koji cestito ne znaju da govore, da drze mikrofon, da napisu smislen tekst i bar pristojno izgledaju i znaju da se ponasaju. Otud na nasim kanalima takva revija neukusa, kako moralnog tako i mentalnog, a bogami i modnog. Otuda i onih direktora i ministara koji jos nisu zavrsili ni osnovnu skolu medijskog novinarstva, a odlucuju o buducnosti medija.

Da, bitka je, gospodo, izgubljena. Dok vi ne odete, mi cemo izgleda morati da lupamo u serpe i zvizdimo. A pitam se da li ce, i kako ce, kada bude usvojen, Zakon o radio-difuziji pomoci da se vratimo pred ekrane i da im poverujemo.

Sigurno ce ta transformacija morati da bude veoma temeljna i u njoj ne sme biti alibija za promasaje ili bilo kakvo novo stranacko manipulisanje. Takodje je sigurno, bez obzira sto se televizijska tehnologija usavrsava neslucenom brzinom, da je u osnovi medijskog preporoda covek i njegov kvalitet. Velika narodna skola koju zivimo vec nekoliko meseci prilika je da iz nje izadju neki novi diplomci neophodni za rukovodjenje i rad u ovoj osetljivoj industriji, inzenjeringu demokratskog javnog mnenja.

Eleonora Prohic