Nedavno, 13. februara, objavljena je vest da je jedna od najstarijih i najuglednijih mirovnih federacija (Medjunarodni biro za mir iz Zeneve), predlozila (uz druge kandidate) Vesnu Pesic za Nobelovu nagradu za mir. Vest je ostala bez veceg odjeka, sto je i razumljivo kada je rec o rezimskim medijima, ali je manje jasno drzanje nezavisnih medija. Verovatno je na delu inercija koja zene, protivnike nasilja i predstavnike malih grupa ili stranaka naprosto cini nevidljivim. Tako je i Vesna Pesic postala vidljiva tek kao jedan od tri predvodnika masovnog protesta protiv falsifikovanja rezultata izbora u Srbiji, a i tada kao »treca violina«, mada su joj povremeno pripisivane najvece zasluge i za sam nastanak i opstanak koalicije Zajedno (nekima je bas to smetalo, pa su sam put ka stvaranju koalicije nastojali da preseku »zbacivanjem« predsednice GSS, zbog toboznjeg »nacionalistickog skretanja«). I dok se o jednom lideru pletu price kao o stalnoj meti atentata, a o drugom kako uspesno izbegava sve opasnosti, bas Pesiceva dobija - batine, i verbalne i fizicke!

Nezavisno od ishoda predloga za visoku nagradu, za domacu javnost bi bilo od koristi samo ispitivanje merila za vrednovanje necijih zasluga. Ako se, recimo, uzme u obzir da je Vesna Pesic sada vec davnasnji borac za ljudska prava (»peticionas«, kako se to pre dvadesetak godina podrugljivo nazivalo), pristalica korenitih reformi privrede i drzave, u vreme kada je nacionalisticka stihija prigusila potrebe za reformama; protivnik nasilja i rata, onda kada je to vladajuci trend - valjano preispitivanje ideja i vrednosti je od trajnijeg javnog interesa negoli sama nagrada.

Vasilije Popovic