Gde su u tome vlast, opozicija i studenti. Iznad svega, medjutim, stoji jedno pitanje: Koliko smo kao gradjani i drustvo organizovani i spremni da se suocimo sa izazovima koji nam se upravo namecu

Dragos Ivanovic

Politicke prilike u Srbiji sada najvise slice slici bez rama - u nju se moze trpati jos svasta, a, po svemu sudeci, ono sto je glavno tek ce da dodje. Drugacije receno, situacija je bremenita raznim mogucnostima ciji ishod, u sadasnjem trenutku, niko ne sagledava.

Konsolidacija represije

Evo samo kljucnih tacaka tog jednomesecnog bescasca. Izbori jesu priznati u jednom broju opstina, ali u vecem broju nisu. Vlada Srbije je izracunala, pa je to cak i drsko javno saopstila, da prisvaja osam od cetrnaest Gonzalesovih opstina. Hroniku izigravanja dopunjuje i niz drugih dogadjaja. Savet Beogradskog univerziteta je najpre prihvatio studentske zahteve, a zatim je licemerno izglasao poverenje rektoru Velickovicu. Vojni savet se pridruzio rukovodstvu Srbije u zahtevu da se kriza »resava u institucijama sistema«. Milosevic i Bulatovic su se dogovorili kako da kadrovski obnove vrh drzave, kao da je u zemlji sve u najboljem redu. Nerazumna vlast je napravila onaj osmodnevni apsurdni kordon u Kolarcevoj ulici, koji je izazvao haos u glavnom gradu, ne samo saobracajni. Kome ni to nije dovoljno da bi bio konacno uveren kuda zapravo gredi ova vlast, dodajmo i ona mnoga premlacivanja ljudi, iz dana u dan na ulicama Beograda.

Izborna farsa je vec duboko zagazila u treci mesec sto valjda nigde u svetu nije zabelezeno. Kada pogledamo svu onu silu policije na ulicama, zatim kako se gotovo svakoga dana preokrecu izborne komisije i sudovi, ne ostaje nam nista drugo nego da zakljucimo da mi vec zivimo u neustavnom stanju. Sada je samo konsolidacija represije izvesna. Sta u takvim okolnostima moze da znaci jos jedno obecanje da je Milosevic spreman na popustanje? Gotovo nista ili vrlo malo. On bi da »presece problem«, a ne da ga resi.

Trazenje pouzdanijeg oslonca

U sadasnjem trenutku, kada mu je vlast ugrozena, Milosevicu ne preostaje drugo nego da se vrati svojim korenima - cuvenoj grupi svoje supruge Mire Markovic, uz ciju je neposrednu pomoc, pre deset godina i dospeo na drzavno i partijsko kormilo. Ta je grupa kasnije izrasla u JUL koji je, iako malobrojan, postao prava kadrovska partija u duhu najbolje boljsevicke tradicije. Njeni su ljudi infiltrirani na rukovodeca mesta u svim segmentima drustva - u privredi, drzavnim organima, medijima, ustanovama, u svim vaznim organizacijama, ukljucujuci i one sportske. Sem toga, svi su oni medjusobno povezani raznim materijalnim privilegijama, koje su samovoljno prigrabili, sto i jeste najjaci cement svake mafijaske grupacije.

Protivnik bolji od saveznika

Iz Crne Gore, recimo, ponekad i od nekih zvanicnika stizu pretnje za odvajanjem (kao najava sopstvene valute), ali je u sustini partnerski odnos SPS i DPS ostao nepomucen. Slicno je i sa Novom demokratijom. Tacno je da je ona trazila priznavanje lokalnih izbora, ali se jos nista znacajnije nije desilo sto bi nagovestilo Mihajlovicev odlazak iz rezimske koalicije. I jedni i drugi ce, ocigledno, nastaviti u tom savezu, sve dok iz njega mogu da izvlace materijalne prednosti.

Jedan od ugaonih kamena na kojem se rezim drzi i dalje jeste i ponasanje dela opozicije. Seselj i ne mora da udje u koaliciju sa Milosevicem jer mu i ovakav kakav je predstavlja dragocenu pomoc. Njegova kritika vlasti je prilicno bezuba, a najotrovnije strele su mu upucene prema koaliciji Zajedno i studentima, koje optuzuje da su se prodali Amerikancima. Taj brutalni vokabular je prava muzika za Miloseviceve usi. Uostalom, ako sutra posegne za vanrednim stanjem on zna da ce bas kod radikala naici na najvece razumevanje.

Kostunicina igra je nesto slozenija, ali, indirektno, veoma pomaze Milosevicu. U svojoj nedavnoj Deklaraciji o unutrasnjoj i spoljnoj politici, DSS je potvrdila da ostaje na cisto nacionalistickoj opciji. A to je zapravo ono sto Milosevicu najvise i odgovara, jer je s takvom vrstom opozicije vise puta superiorno pobedjivao na dosadasnjim visestranackim izborima. Sa takvim protivnikom SPS ce uvek bolje proci nego sa saveznikom. Mnogi odbori DSS se zbog toga vec raspadaju, a neki ugledni intelektualci su napustili vrh stranke, ogradjujuci se od takve samoubilacke politike.

Iskusenja za koaliciju Zajedno

Ako bismo aktuelan stav koalicije Zajedno pojednostavljeno sveli na jednu recenicu, ona bi, otprilike, mogla de glasi i ovako: Ostvarimo najpre minimum demokratskih preduslova (sem priznavanja izbornih rezultata, tu spada i parlamentarizam, ostvarivanje principa izborne smenljivosti vlasti, resenje za medije, pravosudje), pa cemo se tek onda suociti i sa ovim temama. Taj redosled zaista izgleda i logicno i pragmaticno, s obzirom da tezi da unutrasnju koheziju koalicije postedi preuranjenih unutrasnjih neprilika. Ali, ima i onih koji su uvereni da predugo odlaganje izjasnjavanja moze da naudi samoj koaliciji. Oni polaze od toga da u ovom opstem gradjanskom pokretu ima raznih struja u borbi za primat (pa i nacionalistickih), kojima je zajednicko samo negativan stav prema Milosevicu, a sve drugo im je razlicito.

Zatim, tu je i jos jedno pitanje: Da li su svi clanovi koalicije Zajedno, bez rezerve, lojalno koncentrisani samo na ostvarivanje osnovnih pretpostavki za demokratske promene, ili je vec u njoj samoj pocelo skriveno medjusobno nadmetanje za sticanje prednosti u postmilosevicevskom periodu, koji je na pragu? Jednog dana od neke licnosti cuje se predlog za stvaranje Demokratskog foruma, drugoga dana, druga licnost iz istog stranackog krila, demantuje to kao zabunu. Neki traze »novog Havela« kao buduceg predsednika Republike, dok drugi javno sanjaju o monarhiji, cime se i tumace sve nametljivije izjave Aleksandra Karadjordjevica »da ga narod jedva ceka«. Zar se zaboravlja uloga ustavotvorne skupstine?

Rezim merka iz prikrajka hoce li se ove varnice mozda razbuktati u pozar sukoba medju partnerima, pa da se maroderski baci na koaliciju kako bi je iznutra podrio. U tome bas ima visegodisnje iskustvo, a bogme, i dosta uspeha.

Nesto vise od solidarnosti

Ali, za ono sto se desava sa studentima i oko studenata moze se slobodno reci da je na neki nacin identifikovalo i nase prave politicke probleme i granice moci ovog, nastajuceg gradjanskog pokreta. Za vreme onog osmodnevnog policijskog kordona u Kolarcevoj ulici, oko studenata su se svile sve profesije - lekari i arhitekte, glumci i novinari, sudije i knjizevnici, poljoprivrednici i profesori, cak i bivsi inspektori SUP-a i poneki aktivni oficir. Bio je to zbilja upecatljiv izraz gradjanske solidarnosti.

Ovaj je dogadjaj jos jednom pokrenuo ono staro pitanje: Koliko su nase profesije i drustveni slojevi spremni da se, sem ovih prolaznih akcija, po pravilu kratkog daha, trajno sindikalno organizuju i da konacno izrastu u respektabilnog partnera drzavi? Nasa situacija u tom pogledu nije nimalo ruzicasta. Za vecinu nasih profesija sva aktivnost i pocinje i zavrsava se okupljanjem na opstim mitinzima na trgovima i ulicama. Kao da na taj nacin oni savladjuju svoju frustraciju zbog dugotrajne neaktivnosti, ili bar pronalaze alibi za sebe »da ipak nesto rade«. Mozda ce iskustva iz najnovijih dogadjanja biti jos jedan podstrek za ovakva kolektivna preispitivanja i istrazivanja modernih oblika gradjanske, a pre svega sindikalne borbe. Bez toga su nezamislive dalekoseznije politicke i drustvene promene kod nas, kao i artikulacija autenticnih interesa. O tim ambicijama, a ne samo o vracanju izbornih rezultata, zapravo je rec ovde i danas.