Dimitrije Boarov, »Ima li jos Vojvodine«, ECU, Novi Sad 1996.

U ovoj knjizi vise je pitanja no odgovora. Ali i pitanja, a ne samo odgovore, prati bogata argumentacija. Nista im ne smeta neskrivena strast, i zavicajna, nadjacava je strast traganja za istinom, u proslosti i sadasnjosti, utemeljena na solidnom obrazovanju, strpljivom koriscenju razlicitih izvora i iskrenom otvorenoscu za dijalog, sto sluzi na cast ne samo autoru nego i istrazivackom novinarstvu.

Iz preko 60 mahom vec objavljenih novinskih clanaka Dimitrija Boarova (najvise u listovima Vreme i Nezavisni) citalac moze da sklopi celovit mozaik o stvaranju i rastvaranju Vojvodine, od naznaka daleke pozadine (»nicije zemlje«, mahom puste i mocvarne, gde su svi kolonisti), preko zamasnih poduhvata (melioracije, gradnje sistema navodnjavanja, seoba, razvoja privrede, gradova i gradjanstva), do dugotrajnih borbi za i protiv autonomije, koje ni danas ne prestaju. U tako sirokom zahvatu nasli su svoje mesto razni akteri, krunisani i nekrunisani vladari, politicari i politikanti, trgovci, majstori, vojnici i generali, umetnici, naucnici i novinari, stalezi i drustvene grupe, institucije i organizacije. U prigodnim novinarskim tekstovima ocrtavaju se procesi dugog trajanja. A nad njima kao da leluja jedna te ista ideja bez tvrde podloge i cvrstog vremenskog okvira. »Sve dok se za Vojvodinom traga«, pise Boarov u zavrsnici svoje knjige, »dok se traga za jednom oazom dobrote i trpeljivosti, vrednoce i imanja - valjda je to ona nekad bila, ili smo zeleli da je bude - znaci da je ima«.

Imati neku ideju-vodilju prava je retkost u poplavi najamnickog i cinicnog novinarstva (i ne samo novinarstva). Rec je o ideji koja motivise neizmerni trud da se ispituju cinjenice i argumenti pro et contra, umesto svrstavanja u bilo koji ideoloski i politicki tabor. Boarov nece da se utopi ni u bloku »nezavisnih« novinara i medija, podvrgavajuci i njih temeljitoj analizi (propagiranje Arkana, na primer). Jos manje se svrstava medju »autonomase« ili »antiautonomase«.

Bilo bi lepo, ali i korisno, kada bi i ucesnici u raznim polemikama procitali ovu knjigu koja pokazuje da je realno mogucno strasno pratiti izvesnu ideju, a da tome hladna glava uopste ne smeta; naprotiv, racionalna argumentacija cini ideju jasnijom i privlacnijom, bas kao sto i sama ideja motivise ne bas lagodan rad i javni angazman. I sve to bez mesijanske ili stradalnicke poze, cak sa upadljivom autoironijom.

D. M.