Gradovi imaju svoj dinamizam i svoj ritam zivota, koji ih bitno razlikuje od njihove pastoralne okoline ili zaledja. Taj dinamizam zahteva onu stvaralacku energiju, individualnu, koja je pokretacka snaga drustva, snaga kojoj je u prirodi da sebe, a onda i sredinu u kojoj dejstvuje, oslobadja stegâ i otvara nove horizonte

Pero Muzijevic

»Polako, ali sigurno razdrmavan je trom i spor covek srednjeg veka, ciji su okovi pucali ne toliko novim filosofskim sistemima koliko novim nacinom poslovanja« - kaze Spremic, jer je zelja za zaradom i profitom oslobadjala od ranijih stega i postala glavna pokretacka snaga drustva. »Na pomolu je bilo novo drustvo, koje je i u Srbiji razaralo srednji vek«, kaze on, dok na drugom mestu veli: »Kasni srednji vek je u evropskoj istoriji bio gradsko-vladarski period, u kome su trgovacka moc gradjanstva i na njoj zasnovana moc vladaoca bili glavni cinioci u drustvu i drzavi. Tim putem krenula je i Srbija, ali proces, zbog prekida, veoma malo poznajemo...«. U stvari, bilo bi bolje reci da bismo taj proces mogli poznavati kada bismo raspolagali dokumentima da je, i pod Turcima, taj proces nastavljen. Gradovi, koji su za despotovine bili sredista ekonomskog, ali i kulturnog zivota, ili su promenili svoj karakter i nacin zivota i privredjivanja, ili su razoreni i zatravljeni, kao Novo Brdo. Oni, pak, koji su kasnije na istim ili drugim mestima nastajali izmenili su civilizacijski kod, i njihov zivot i organizacija sada su odgovarali svetu drukcijih mentalnih habitusa. U svakom slucaju, ti gradovi vise nisu mogli slediti onaj put i proces razvitka, koji im je obezbedjivao zapadnjacki nacin privredjivanja i elementi zapadnjackog nacina zivota, ma koliko da ih je bilo. O svemu tome, istice to i Spremic, kao i o ranijem periodu, moze se govoriti skoro iskljucivo na osnovu dubrovackih dokumenata, dakle, dokumenata jedne strane (koji su se, svakako, mogli vise odnositi na ono sto je Dubrovcane zanimalo).

Teskoce uporedjivanja

Konvergencija

Pomenucemo dve faze osvajanja i prosirivanja prostora konvergentne aspiracije: teznje u ekonomskom zivotu i u sferi duha i religije (dakle, i kulture), pa onda i u sferi misli koja elaborira iskustva drustva i stvara teorijske pretpostavke za napredovanje. Paznju cemo usmeriti samo na dve faze tog konvergentnog kretanja, zato sto ih smatramo najznacajnijim. Najpre, oprezno, a onda sve ubrzanije, konvergiraju ekonomske aspiracije i aspiracije u krilu vere i crkve; razlog tog konvergiranja jeste potreba da se objasni ono sto se u ekonomskoj sferi dogadja.

Postepeno prodiranje smisla za realnost u teorijskim elaboracijama novih iskustava vodilo je prilagodjavanju crkve i vere novim okolnostima i traganju za opravdanjima. Prvi takav slucaj, evropski relevantan, predstavlja ucenje svetog Franje Asiskog, koje, u sve ostrijoj borbi izmedju materijalnog i duhovnog, nastoji da popuni prazan prostor izmedju neba i zemlje. To ucenje zeli bozansko da priblizi coveku, jer pokusava da ga ucini bliskim njegovom iskustvu i njegovim mogucnostima. Ljudsko lice Boga postaje skoro opipljiva realnost; u svakom ljudskom materijalnom dobru treba videti ruku Tvorca, koja miluje, a u svakom stvorenju samu sustinu Tvorca. Svuda i u svemu, sveti Franja vidi znak obozavanja bozanskog prisustva i iz svega sto vidi izvodi razlog za optimizam i priznanje postojanja Boga. Odnos prema svetu i svim stvorenjima ispunjen je vedrinom i dobrotom jer nije zaokupljen pohlepom za materijalnim dobrima. Svetu se pristupa s vecom merom realizma, a destruktivna stanja i kretanja se pokusavaju smirivati i ljudi privoditi gradjanskom zivotu. Nebeska snaga deluje katalizatorski: ona smiruje nerede u ljudskoj dusi, ona svojim prisustvom treba da ublazi gorcinu zivota, stvarima oko nas daje prijatniji izgled, vodi ka unutrasnjem skladu i zadovoljstvu. Tako pripitomljene stvari trebalo bi da prestanu izazivati sukobe, koji nastaju kada se pobrkaju dva plana - plan temporalnog, zemaljskog sa planom metafizickog, vecnog. Dakle, ne vise suprotnost izmedju materijalnog i duhovnog, vec dopunjavanje koje vodi ka skladu.

Druga faza konvergiranja aspiracija, na koji kratko zelimo da skrenemo paznju jeste ona koja se vremenski poklapa sa zivotom despotovine. Ona se, isto tako, poklapa sa periodom uoblicavanja humanistickih ideja koje nastaju kao refleks i prate ono sto se zbiva u firentinskom drustvu u istom periodu, a odnosi se na aktivni gradjanski zivot i humanisticki odgoj kao pripremu za takav zivot. Ni ta humanisticka misao, kao manifestovanje konvergencije aspiracijâ o kojoj govorimo, nije nastala iznenada, odjedanput i iz nicega. I ona nastaje polagano, postepeno i dugo, na osnovu iskustva i prakticnih aktivnosti, narocito, u vremenu komuna, koje donosi nove politicke i kulturne inicijative, pa sve do vec konsolidovanih stavova i ideala zivota u prvoj polovini DzV veka, znaci u vreme despotovine. Taj dugi put jeste put ka shvatanju o ovozemaljskoj vokaciji covekovoj, svesti o kreativnim i prakticnim mogucnostima i mocima coveka, do stvaranja zajednice gradjana i slobode stvaranja u takvoj zajednici, koju, stoga, gradjanin zeli da stabilizuje i ucvrsti, i preuzme direktnu odgovornost za upravljanje njome. Takav odnos prema drustvu komunâ, a onda, pogotovo, drzavi-gradu, ciji je obrazac Firenca, vec je na pocetku izvan, a ne unutar srednjeg veka, iako covek koji tu zajednicu stvara ostaje i dalje autenticni hriscanin. Moze se, dakle, prihvatiti Spremiceva tvrdnja da okovi srednjeg veka nisu pucali »toliko novim filosofskim sistemima koliko novim nacinom poslovanja«, ali tek ako se shvati ovaj odnos koji smo oznacili kao »konvergentnu aspiraciju« idealâ i interesâ trgovaca i humanista koji tom trgovackom sloju, sto stvara materijalne vrednosti i, tako, unapredjuje svoj grad-drzavu, svoju zajednicu, pruza, kako bi rekao Alberto Tenenti, »intelektualnu opremu za kojom je (taj sloj) imao potrebu da bi izgradio svoju kulturu«, i jos »vrsi jedno mocno prilagodjavanje tradicionalne eticke vizije, u skladu sa zahtevima trgovacke klase«. Humanisti, dakle, filosofski utemeljuju i, elaborirajuci ih teorijski, konsoliduju prakticna iskustva, ali time vec menjaju stvari, jer stvaraju teorijske, filosofske osnove za nastanak novih iskustava i unapredjivanje gradjanskog zivota. Garen, s razlogom, utvrdjuje da je »svest o renesansi« kod humanista i ljudi od kulture »izmedju Trecenta i Cinkvecenta«, ne samo »svest o renesansi na delu«, vec i »efikasan ideal za akciju«, »ne toliko svest o onome sto se dogadja, koliko, jos vise, odredjivanje onoga sto mora da se dogodi da bi svetlost trijumfovala nad mrakom« (E. G., Rinascite e rivoluzioni. Movimenti culturali dal DzIV al DzVIII secolo, Bari, Laterza; str. V-DzVI i 5-47).

Aktivan zivot

U delu Raj Albertijevih (Paradiso degli Alberti) Djovanija Gerardija da Prato (1369-1446), jednom od najobimnijih na prelazu izmedju DzIV i DzV veka, dat je razgovor, odrzan u prolece 1389. (dakle, pred Kosovsku bitku), u kojem ucestvuju najvidjeniji protagonisti firentinskog zivota (K. Salutati, na prvom mestu) i u kojem se obradjuju teme veoma savremene i veoma bitne za interese grada - najpre, »preslatka sloboda« republikanska i firentinska, koja je, uz istovremenu vehementnu polemiku protiv tiranije, osnovni motiv knjige, a, onda, pohvala legitimno zaradjenom novcu, kao preduslovu odbrane grada i njegovih institucija; ali tu je i ispovedanje autenticne religioznosti i potrebe za usavrsavanjem u veri.

Ako je delo Raj Albertijevih primer konvergencije aspiracija, kakvu imamo na umu, perspektiva iz koje stvari oko sebe posmatra Djovani Dominici (1356-1419), dominikanac i kardinal, u delu Pravilo upravljanja porodicom (Regola del governo di cura familiare), izrazito je religiozna, jer iskljucuje sve sto se ne razresava u transcendentnom poretku: tu je polemika protiv humanistickog odgoja, a njegov rigorizam i misticizam najbolje se ogleda u doktrinarnoj osudi paganskih mitova, ali i on sa utemeljivacima firentinskog humanizma deli brigu za grad, zahteva nepristrasno i sposobno upravljanje, zalaze se za sklad izmedju razlicitih teznji pojedinaca, i taj sklad je preduslov za onozemaljsku nagradu, jer on drustveni organizam identifikuje sa misticnim telom hriscanske zajednice, i to bi, u odnosu na vec premocni laicizam u razmatranju takvih tema, mogla biti »divergentna aspiracija«, kada, ipak, iza toga ne bi stajala veoma ziva gradjanska svest kojoj su na prvom mestu problemi dobra gradske organizacije.

Posebno zanimljivu literaturu, inspirisanu istim motivima, koja ilustruje tezu koju ovde zastupamo, cine spisi trgovaca-pisaca, iz mocnih firentinskih trgovackih porodica, Buonakorsa Pitija (1354-1430), Gora Datija (1362-1435), Djovanija Rucelaja (1403-1481), Djovanija Morelija (1371-1444), sve savremenika despotovine, koji u svojim secanjima (»ricordi«), privatnim spisima, porodicnim hronikama i pismima, svedoce o trgovackoj-gradjanskoj svesti, iza koje je homogen eticki stav prema gradjanskom zivotu, ali i iskrena jednostavna religioznost, koja im uliva veru da je uspesna »casna trgovina« (»onesta mercanzia«) znak bozanske milosti.

Najrelevantniji primer u ovim razmatranjima »konvergencije« i »divergencije« aspiracija predstavlja sveti Bernardino iz Sijene (1380-1444) i to, upravo kao propovednik i covek crkve, koji je, zahvaljujuci svojoj preciznoj opservaciji ekonomskih pojava, svojim smislom za realizam, uspeo da ukloni razmimoilazenje izmedju interesa trgovackog sloja i crkvene doktrine o ekonomiji, i, tako, znacajno doprinese da se crkva prilagodi realnosti. On zadrzava osudu zelenasenja, ali visoko ceni trgovacke aktivnosti i vrednost »casne trgovine«. Njegova misao inspirisana je zbivanjima u svakodnevnom zivotu i konkretnim iskustvom; tako su usmerene i njegove propovedi u kojima istice vrednosti gradjanskog reda i mira, osudjuje preterani egoizam i tvrdicluk, ali i opravdava materijalno blagostanje, prihvata bogatstvo koje tumaci kao znak bozanske naklonosti prema onome ko ume da ga stekne na korist celokupne zajednice. On je, upravo, primer odsustva »divergencije aspiracija«, sto ga, u tom pogledu, sasvim priblizava delovanju humanista, njegovih savremenika, koji su, u isto vreme, afirmisali ideju aktivnog zivota nasuprot kontemplativnom zivotu, koji veoma uvazavaju, ali ga smatraju neadekvatnim u organizaciji gradjanskog zivota, koji je polje na kojem se gradjanska vrlina ogleda sa fortunom. To je trenutak kada je Pjer Paolo Verdjerio mogao napisati da je zadatak humanistickih studija da odgoje »slobodnog gradjanina slobodnog grada«, i kada je Koluco Salutati, u cuvenoj epistoli Peregrinu Zambekariju, tom manifestu aktivnog gradjanskog zivota, mogao reci: »Dobro znam da je zivot onih sto kontempliraju onaj bozanski objekat koji moramo voleti iznad svega i pre svega, uzviseniji i savrseniji od zivota onih sto stupaju u akciju. Ali ako oni prvi kontempliraju i vole Boga, ovi drugi, ako su savrseni, voleci Boga koriste i sluze stvorenju koje je i samo od Boga... Neka je kontemplacija savrsenija, jer traje vecno... Neka je kontemplativni zivot i uzviseniji zbog dubine misli, neka je i prijatniji zbog prijatnosti spokoja i meditacije; neka je potpuniji zbog manjih potreba; neka je bozanskiji, jer vise posmatra bozansko nego ljudsko; neka je i plemenitiji, jer izvezbava intelekt koji je najplemenitiji deo coveka i koji medju svim zivim bicima jedino covek poseduje; neka, naposletku, po sebi bude i najdostojniji ljubavi, neka bude, kako Avgustin kaze, nesto sto se iz ljubavi prema istini trazi; pa, ipak, radi vezbanja u vrlini i iz potrebe za milosrdjem, treba slediti aktivni zivot od koga ti bezis... Kontemplacija je bolja, ali ne moze uvek i za sve da ima prednost. Aktivnom zivotu treba dati prednost...«. I jos energicnije: »Bog te je odredio za oca mnogima, mnogima u mnogim stvarima da budes prijatelj i utociste; dodelio ti je da u svojoj republici mozes delovati vise od bilo koga drugog. Ako to budes napustio, zar Bog od tebe nece traziti racuna?« I takav stav prema odnosu izmedju kontemplativnog i aktivnog zivota nece biti samo temeljna odlika ranog, herojskog perioda renesansnog humanizma, u prvoj polovini DzV veka; on ce trajati i dalje, sve do Vika, koji ce ponovo preuzeti temu usamljenicke, »manastirske« filosofije (kako je zove), a svom aktivnom gradjaninu, politickom filosofu, podarice Novu nauku.

Trajnost procepa

Ima jedan primer koji, skoro amblemski, pokazuje razliku, a dogadja se istovremeno: g. 1434, u najneposrednijoj opasnosti od Turaka, u despotovini se pojavljuje, brizljivim trudom na traganju za autenticnim tekstom pripremljena, Branicevska Lestvica, takoreci brevijar tegobnog, beskrajnog penjanja po lestvici duhovnog usavrsavanja do Nebeske gore, a iste godine, u Firenci, Leon Batista Alberti zavrsava svoje delo O porodici (Della famiglia), u kojem se velica covekovo stvaralastvo, u kojem se slavi gradjanska vrlina, u kojem je jedna krilata himna coveku kao artifedzu svog zemaljskog sveta, koji je, kao »mali bog na zemlji« (»piccolo Dio in terra«, kaze Alberti), pozvan da svoj svet izgradi. Tu je i ona poruka-poziv: »Jaram sudbine nosi samo onaj ko pristane na jaram«. Proces od pripremanja coveka u funkciji »nebeskog Jerusalima« do pripremanja coveka u funkciji grada (»civitas«-a) u Italiji, u Firenci, stvar je dugog dijahronijskog konteksta; u despotovini »nebeski Jerusalim« i grad (»civitas«) (na pocetku procesa, takoreci) stoje razdvojeni, divergentni. Da nije bilo spoljasnjih okolnosti, koje su prelomno uticale na unutrasnji raspored snaga, mozda bi poceli konvergirati, mozda bi nastalo drustvo, zajednica samosvesnih gradjana-graditelja sopstvene sudbine.

Bilo je sta je bilo, ali ako ne znamo kako je bilo, tesko cemo znati zasto je bilo, a onda je sasvim neizvesno da li cemo umeti da odgovorimo na pitanje sta jeste i sta moze biti. Tek, piscu ovih redova, ciji je jedini cilj bio da postavi pitanja, vec nekoliko decenija, od kada se bavi prostorom i vremenom renesanse, bliska je Niceova ideja da na zivot, ne samo pojedinca, vec, jos vise, narodâ, utice ne samo ono sto je bilo i sto se dogodilo, vec, takodje, i jos vise, ono sto nije bilo i sto se nije dogodilo.