 |
Broj 157 1. - 15. februar 1997. | |
|
Obrazovati drustvo Studentski protest baca u lice »drustvenim subjektima« les njihove kulture, njihovih institucija, njihovog nemocnog, ustogljenog znanja koje nije bilo u stanju da posreduje u formiranju novog politickog diskursa primerenog otvorenom, civilnom drustvu. Bez moci komuniciranja sa tradiranim nastavnim programima i profesorima, pretvorenim u drzavne cinovnike, od uticaja na istrazivacke procese, od upravljanja svojom sudbinom u bilo kojem smislu, okrenuli su se protestnim praksama inspirisanim privatnim, sferom »zivotnog sveta« (Lebensnjelt), u kojem se jedino kroz »besprinudnu prinudu boljeg argumenta« (Habermas), iskazanog u ekspresivnoj i iskrenoj interakciji, dolazi do priznanja, jednakosti, slobode. Delujuci u maniru »novih drustvenih pokreta« (Offe), oni otvaraju prostor za vladavinu prava.
Setnja oko rusevinaPlaseci se mogucnosti da se formira jedna komunikaciona racionalnost, svaki represivni rezim je prosirivanjem ulica, povecavanjem i pregradjivanjem trgova nefunkcionalnim elementima, dislociranjem stambenih blokova od kulturnih sredista, tezio unistavanju urbanog prostora. U takvu kulturnu politiku, koju je za vreme Drugog carstva u Parizu inicirao Haussman, a nastavili svi totalitarni rezimi (fasisticki, nacisticki, »komunisticki«...) svakako spada i disperzija arhitektonskih objekata koji pripadaju univerzitetu, razdvajanje studenata razlicitih drustvenih kategorija u »domove«, izgradnja nefunkcionalnih nastavnih objekata u kojima se mogucnost kontakta medju studentima i profesorima razlicitih nastavnih i istrazivackih grupa (pa cak i razlicitih generacija) svodi na minimum. Umesto stvaranja mreza razmene iskustava, insistiranja na prakticnoj primeni znanja, profesori su se zabarikadirali iza katedri i hrpa suvisnih podataka koji su sacinjavali programe »bazicnih (obaveznih) predmeta«. Na pad svog drustvenog ugleda reagovali su ucutkivanjem studenata. Predmeti koji bi dali osnove za razumevanje funkcionisanja javne sfere i omogucavali buducem strucnjaku kvalifikovano ucesce u njoj pretvarani su u ideoloski dril, a zatim i potpuno ukidani. Kruta monoloska forma predavanja i postepeno gasenje svake participacije studenata u oblikovanju nastavno-naucnog procesa vodili su ka pasivizaciji nekadasnjeg »akademskog gradjanina« u poslusnog podanika. Lose dotirani, studentski casopisi su se gasili, a studentskim organizacijama delovanje je onemogucavano uskracivanjem prostorija za rad i sredstava za organizovanje akcija. U takvim uslovima, malobrojne studentske asocijacije su se brzo raspadale. Njihova rukovodstva, koja su najcesce poticala iz podmladaka politickih stranaka (u kojima se jedino i moglo nauciti nesto o javnom delovanju i vodjenju interesnih organizacija), redovno su pokusavale da ta zajednicka studentska tela pretvore u filijale svojih stranaka. »Depolitizacija« univerziteta onemogucila je da se razlicite (politicke) koncepcije akademaca o njihovoj poziciji adekvatno artikulisu, i da, u okviru odgovarajucih predstavnickih tela (parlamentarnog tipa) dodje do bilo kakvog saglasavanja medju neistomisljenicima. Uticaj asistenata, predavaca i naucnih saradnika, na koje je pala najveca odgovornost za odrzavanje rada akademskih ustanova takodje je smanjivan.Zahvalimo se nasim zakonodavcima sto su u Zakonu o univerzitetu iz 1992. otvoreno priznali sta o visokom skolstvu misle i koliko se boje akademskih sloboda. Univerzitet je sada mrtav, i moze se zapoceti sa stvaranjem novog. Povezivanje studenata i profesora iz razlicitih delova grada, sa razlicitih fakulteta - setnjom, mozda predskazuje njihovo dugo sprecavano umsko povezivanje.
Misli globalno...Ovogodisnji studentski protest uspeo je da se odupre glavnim naivnostima dosadasnjih manifestacija te vrste. Studenti vise ne moraju da se dodvoravaju, pridruzuju protestima stranaka. Naprotiv, glumci, advokati, lekari, politicari osecaju se pocastvovanim kada (i ukoliko) mogu da se mladima pridruze i obrate. Ima i propusta, iskazuju se i stavovi koji bi zasluzili kritiku, neki takticki potezi su bili nedovoljno promisljeni. Nekima ovaj protest deluje i nasilno. Ali u ovom slucaju, nisu bitne takve zamerke, pa cak i ocigledne greske samo doprinose opstem povoljnom utisku. Ne okrecimo pogled u stranu kada se suocimo sa radjanjem demokratije, sa uzvisenim u politici: ono je uvek zastrasujuce, nepojmljivo. Francuska revolucija, sa svim svojim uzasima, nije kod Imanuela Kanta mogla izazvati gnusanje. Naprotiv, u spisu Spor medju fakultetima napisao je da je ona iskustvo, koje ukazuje na sposobnost ljudskog roda da bude uzrok svog moralnog napredovanja, i time izaziva entuzijazam. »Taj dogadjaj ne sastoji se od vaznih covekovih dela, ili nedela, koja ono sto je veliko medju ljudima cini malim, a ono sto je malo velikim.« Znacajan je nacin misljenja posmatraca koji javno, nesebicno otkrivaju svoje saosecanje sa ucesnicima svedoceci o opstoj prihvatljivosti principa koji ucesnike vodi, mada im takvo svedocenje moze doneti nevolje (javnu osudu, otpustanje, smrt), sto ukazuje na moralnu motivaciju za takvo postupanje, a time potvrdjuje i moralnost motiva ucesnika. Insistiranje na postovanju pravnih normi i demokratskih izbora, koje su studenti istakli kao svoj zahtev, govori o sposobnosti studenata da se moralno izdignu, prihvate prava i jednakost svih gradjana, radi dobra otadzbine. Patriotizam, tako, umesto obozavanja »oca nacije«, nacionalizma, postaje postovanje Zakona - ustavni patriotizam, koji trasira puteve saradnje medju narodima, i garantuje mir. Tako, forme uzajamnog postovanja ljudi postaju one granice drzave koje treba braniti.Studentski zahtevi su po prvi put potpuno formalni, potpuno demokratski. Jer demokratija je samo forma kojoj sadrzaje neprestano donosi zajednicki zivot gradjana. A demokratizacija univerziteta moguca je tek kroz demokratizaciju citavog drustva...
Deluj (i) lokalno!Univerzitet nije uspeo da odgovori na izazove koje mu postavljaju politicke, tehnoloske i naucne transformacije, iskustva knjizevnog stvaranja i mas-medijske prezentacije i »proizvodnje« realnosti. On nije artikulisao odgovore na promene nastale »vaskrsavanjem slobode« u bivsim »socijalistickim« drzavama. Njegova »autonomija«, u nasoj zemlji formulisana Zakonom o univerzitetu, donetim 1992, oduzima mu i najmanji prostor stvarne moci, bilo kakvu sansu za delovanje van vlastitih institucionalnih (i »teorijskih«) granica. On je izrucen ekonomskom i politickom podsistemu, i ne moze da se odupre kolonizaciji oblasti znanja, kulture i umetnosti, koje delimicno zastupa i treba da stiti. Redukovano je ispitivanje vrednosnih okvira istrazivanja, naucnih i nastavnih paradigmi, ometena je slobodna, od strane istrazivaca podstaknuta interdisciplinarnost i transdisciplinarnost, izbor i kritika nametnutih nastavnih istrazivackih programa a filosofija je, zahvaljujuci profesionalnoj i univerzitetskoj podeli rada, proistekloj iz principa koji su utemeljili i sam univerzitet, marginalizovana, i postavlja se pitanje njenog daljeg opstanka.»Kulturni kapital« - koji se sastoji u znanju i inovativnosti, imaginaciji i senzibilnosti (Bourdieu), moze cirkulisati jedino ukoliko se visokoobrazovni sistemi razlicitih zemalja ucine kompatibilnima. Za to je najpogodniji francuski model visokoobrazovnih ustanova, koje su prihvatile i jos vise razvile ideju »modularizacije« procesa studiranja, koju je americkim univerzitetima jos 1930. predlozio Abraham Fledzner. Prema takvim modelima, studenti biraju predmete koji sacinjavaju akademski i pedagoski koherentne skupove elemenata znanja. Svake godine, bira se deset predmeta; kursevi su kratki i konkretni, zahtevaju dobro opste obrazovanje studenata, i zavrsavaju se strogim testovima. Predmeti su standardizovani modulima, i stoga svuda jednako vrednovani - sto omogucuje veliku pokretljivost studenata i strucnjaka. Taj oblik sticanja znanja prosiren je i na postdiplomske studije. Strukturom radnih i nastavnih procesa pokazuje se bliskost univerziteta sa celokupnim demokratskim nasledjem, i jos pre, sa jednom demokratijom koja »tek treba da dodje« (Derrida). Radionice, tribine i javne diskusije odrzavaju se tokom skolskih semestara, a organizuju se i letnje skole. Istrazivacki radovi slusalaca iznose se u obliku eseja, a od materijala sa predavanja, istrazivackih radova i prevoda oblikuju se casopisi i zbornici, a likovni i drugi umetnicki radovi prenose se u formu video-zapisa, pogodnih za medijsku prezentaciju. Seminari organizuju vlastite biblioteke, u kojima bi se cuvali radovi istrazivaca, zapisi sa predavanja i diskusija i literatura iz oblasti koje se na seminaru obradjuju. Ti materijali su dostupni svima, i predstavljaju podsticaj i izvor informacija za sve koji zele da se pridruze projektu, rade na vlastitim projektima sa slicnim ciljevima ili samostalno otpocnu istrazivanja. Ne treba ni napominjati koliko je u svemu ovome znacajna inicijativa studenata, okupljenih oko strukovno-politickih organizacija, iz kojih se biraju njihovi predstavnici za: Administrativni savet univerziteta (telo koje donosi sve odluke i u kojem mora biti 20% studenata, sa pravom glasa), i Savet za studije i Univerzitetski zivot, koji se dogovara o ispitima, predmetima i njihovim sadrzajima; svaki fakultet posebno, svake dve godine, bira svoje predstavnike za Nacionalni savet za visoko skolovanje i istrazivanje (tako da je u njemu 30% predstavnika studenata). Predavaci se takodje udruzuju u raznolike organizacije, iz kojih se biraju predstavnici za ova ista upravna tela. Predstavnici drustvene zajednice imaju 10% zastupnika u Nacionalnom savetu; najveci deo njih bira se iz odgovarajucih strukovnih organizacija.
A setnja se nastavlja...Tokom poslednjih godina, jedina uspela dugorocna operacija sistema bila je - likvidacija kulture i nauke. Vlast, u delirijumu svog raspadanja, bezobzirno ukida svaku ekonomsku, politicku i moralnu zakonitost. Kao da njom upravlja autodestruktivno uzivanje (jouissance) u primitivnim ritualima razaranja drustvenog tkiva, svojevrsni amor diaboli intellectualis. Svi oblici politickog sociolekta iscezli su, ustupajuci mesto simuliranoj spontanosti, afektiranoj primitivnosti diskursa koji pripada fantazmu »narodne zajednice«. Protest gradjana je, u tom smislu, samo simulakrum jednog sveopsteg nestajanja vrednosti drustva, politike, logosa (kao racionalnog govora). Svom »Kralju Ibiju« narod se suprotstavlja jezikom kojem ga je on sam ucio - i na ulicama vlada artoovski »teatar okrutnosti«, bez »dubine« i »smisla«, karnevalski, parodican, eklektican, gestualan, potpuno mizanscenski.Prostituisani »duh« ustupa mesto dahu, rec - zvizduku. Mase vise ne reprezentuju nesto »izvornije« od sebe samih, i u svom disperzivnom kretanju prezentuju volumen, prostor, bezlicnosti opsteg sarenila i razmenjivosti - tipicno gradski i gradjanski. Da li to znaci i otvaranje prostora za dosezanje »nultog stepena ideologije«, parodiranja svake (pa i nacionalne?) ideologije? Tesko je u to verovati. Scenario za ovaj artoovski spektakl ipak ne pise Arto. Epizode karnevala najcesce samo ucvrscuju simbolicki poredak, i nad masom, koja se sada igra rasprsenim, dekonstruisanim elementima politickih mitova, oni, ponovo naivno hipostazirani i ulancani, mogu da zavladaju. Neosvesceni, oslobodjeni potencijali ce se tada aktualizovati kroz krute sheme karaktera oblikovanog totalitarnim drustvenim sistemom. Upravo tu, cuvajuci svoju autonomiju, izdvajajuci se od zainteresovanih u aktualnom sukobu, isticuci svoje formalne, nestranacke zahteve, studentski protest dokazuje svoju prosvetiteljsku snagu. On opominje da igra zvana demokratija ne postoji bez institucionalizovanih pravila koja postuju svi igraci, i da je ona moguca samo kao stalno preispitivanje, zapocinjanje, iskusavanje sposobnosti saradnje sa Drugim. Ivana Mardesic
1. - 15. februar 1997.
| ||
| © 1997. Republika & Yurope - Sva prava zadrzana | Posaljite nam vas komentar |