Vlast treba da se menja i da prolazi, a univerzitet sa svojom organizacijom, svojim kadrom i svojim funkcijama da traje, da bez potresa uvek ide dalje i da se razvija na korist naroda i drzave

Momcilo Grubac

Ljudska prava i autonomija univerziteta, dve vazne teme svakog demokratskog drustva, neocekivano su se nasle u samom centru javne rasprave i u Srbiji. Zaslugom nezajazljive i arogantne vlasti, koja je naumila da vlada na stari nacin, kao da se u drustvu nista nije dogodilo, probudjena je odavno uspavana svest gradjana o znacaju ljudskih prava i potrebi njihove zastite. Ako se izuzmu nacionalni oslobodilacki ratovi, nikada nas narod nije u tolikom broju, tako odlucno i jasno ustao u odbranu jednog svog politickog prava, kao ovog puta. U isto vreme desio se i protest studentske omladine, cija je nesumnjiva zasluga sto je na dnevni red konacno doslo i pitanje autonomije univerziteta.

Sta je i cemu autonomija univerziteta

Kao i svaka druga autonomija, i autonomija univerziteta podrazumeva odredjeni fond posebnih prava, medju kojima je i pravo na sopstveno organizovanje, i sredstava neophodnih za realizaciju tih prava. Neke drustvene ustanove moraju biti autonomne, jer su samo takve drustvu korisne. Jedna od njih je i Univerzitet. Autonomni status podrazumeva izvesnu slobodu autonomnog subjekta i njegovu samostalnost i nezavisnost, narocito prema promenljivim vladama i ministrima obrazovanja i nauke. Teorijski i istorijski posmatrano, autonomija univerziteta je mogucna i u drzavama koje nisu demokratski uredjene, ali ona je ipak najsigurnija u demokratiji, jer autokratija univerzitet po pravilu i lako stavlja u svoju sluzbu. Koliko je pitanje autonomije univerziteta vazno vidi se po tome sto je u mnogim zemljama garantovana samim ustavom (Spanija, Makedonija, Slovenija i dr.). Kod nas postoji deklaracija o autonomiji univerziteta u Zakonu o univerzitetu, ali ona nema nikakvu prakticnu vrednost, jer je negirana mnogim odredbama tog istog Zakona.

Cemu autonomija univerziteta? Ona je potrebna iz nekoliko vaznih razloga. Prvo, da bi se osnovne funkcije univerziteta, obrazovanje i naucni rad, stavile u sluzbu istinskog drzavnog i narodnog progresa. Iz toga izlazi da je autonomija potrebna da univerzitet ne postane potcinjen tekucoj vlasti koja bi mogla da ukoci njegovu delatnost i da je podredi svojim posebnim interesima, koji ponekad mogu biti razliciti od interesa naroda i drzave. I na kraju, univerzitet mora biti slobodan i autonoman (uvek se podrazumeva da je i odgovoran), da bi doprineo formiranju autonomne licnosti studentske omladine, i to je zadatak demokratskog univerziteta par edzcellence.

Dakle, univerzitet mora biti autonoman, jer bi inace lako mogao postati sredstvo u rukama vlasti, tj. instrument za njeno osvajanje, ucvrscivanje i zadrzavanje. Kratko receno, autonomija univerziteta se opravdava kao i svako drugo demokratsko nacelo.

Funkcije univerziteta se kod nas cesto shvataju pogresno, u prvom redu zbog duboko ukorenjene zablude da je vlast isto sto i drzava. To, medjutim, nije tacno: vlast je jedno, a drzava drugo. Kako se to tragicno mesa imali smo priliku da vidimo pre nekoliko dana kad je jedan broj nasih gradjana iz unutrasnjosti dosao u Beograd da brani vlast, misleci da brani drzavu.

Univerzitet ne bi smeo nikad dozvoliti da postane privezak vlasti, vec mora biti slobodna i autonomna drzavna i drustvena ustanova, koja ima svoju posebnu odgovornost i ne deli sudbinu i odgovornost vlasti. Vlast treba da se menja i da prolazi, a univerzitet sa svojom organizacijom, svojim kadrom i svojim funkcijama da traje, da bez potresa uvek ide dalje i da se razvija na korist naroda i drzave.

Stvarna i prividna depolitizacija

Univerzitet mora ucestvovati u javnom zivotu svoje zemlje. On je duzan da reaguje i da ukaze na svaki pokusaj uzurpacije vlasti koji ide na stetu drzave. Uzimajuci u obzir samo istinske interese drzave on, na primer, mora reci sta objektivno znaci od vlasti organizovano suprotstavljanje jednog dela naroda drugom njegovom delu, da li je to cin razdora i nacionalnog rascepa ili ipak neki danas nevidljivi prilog nasoj buducnosti. Takvim tumacenjima drustvenih kretanja univerzitet mora dati svoj doprinos. Uostalom, u univerzitetskoj zajednici su i skole na kojima je predmet obrazovanja i naucnog istrazivanja upravo vlast, politika, drzava, drustvo i pravo. Kakvog smisla imaju te skole ako ne kazu svoj stav o problemima drustva kojima se bave i radi cijeg izucavanja su osnovane.

Svedoci smo da kod nas danas vlada jedno potpuno naopako shvatanje univerziteta i njegovog mesta u drustvu. Skoro je postalo normalno da se univerzitet shvata kao prirepak aktualne vlasti, i gotovo se vise niko ne uzbudjuje sto je univerzitet u potpunosti zanemario sudbinu drzave i drustva, slepo pristajuci da deli sudbinu vlasti. Nas danasnji univerzitet je u tragicnom polozaju; dozvolio je da mu ubiju svest o potrebi autonomije, da mu vlast nametne pravila ponasanja, propise organizaciju i postavi upravu. Kako se danas biraju rektori, prorektori, dekani i drugi univerzitetski zvanicnici, svi dobro znamo. (Da je ziv, danas ni Nikola Tesla ne bi mogao biti dekan Elektrotehnickog fakulteta ako se prethodno ne bi uclanio u jednu od dve prestizne politicke partije.)

Univerzitetom vlada licemerje. Zgrabila ga je i sebi potcinila vladajuca politicka stranka, koja se bespogovorno pita ko ce rukovoditi univerzitetom i ciji najverniji i najposlusniji ljudi cine 50% clanova svih univerzitetskih i fakultetskih saveta, a koja istovremeno zahteva depolitizaciju univerziteta, tj. njegovo odvajanje od svih drugih politickih uticaja. Pozeljno bi bilo da nastavnici i studenti budu clanovi te stranke, a ako nisu, moraju biti izolovani i dobro kontrolisani. Otvoreno ucenjivanje uclanjivanjem u stranku jos neopredeljenih kandidata za univerzitetske funkcije i studenata, prilikom raspodele studentskih povlastica i eventualnog zaposljavanja, postali su javna tajna. To nije depolitizacija univerziteta, vec njegova najgrublja zloupotreba i politicko »ciscenje« neistomisljenika.

Odgovornost univerziteta

Sada se univerzitet budi, u prvom redu zaslugom svojih svesnih studenata, koji traze promene i na univerzitetu i u drustvu. Kazu da je ta inicijativa studentske omladine pogresna i stetna, da se gube casovi, da nastavu cini neurednom, da je mesto djacima u ucionicama a ne na ulici i tome sl. Tacno je: u sredjenom drustvu mesto nam je u amfiteatrima, laboratorijama i kabinetima. Ali mi smo danas u haosu, daleko od sredjenog drustva i nasa je duznost da pokusamo naci izlaz. To je posao od ogromnog opsteg znacaja u koji moramo biti ukljuceni svi; posao vazniji u ovom momentu od svih nasih akademskih lekcija. U svom rasporedu casova, univerzitet mora naci prostora i za takvu inicijativu, jer je ona motivisana brigom za buducnost i sudbinu zemlje. Ukazivanje prednosti takvoj inicijativi je istinski patriotizam i znak najvise moguce gradjanske svesti, koju treba razvijati, a ne suzbijati. Nasi kriticari su ili demagozi, koji zarad svoje vlasti i svojih privilegija zele da odrze sadasnje stanje i ocajnicki se plase radjanja svesnog gradjanina koji ne pristaje na poslusnost, ili su neznalice, ljudi siromasni duhom, koji ne shvataju da su zloupotrebljeni, da rade na svoju stetu i stetu svoje buducnosti. Njihov je jedini zahtev da se ocuva vlast, tacnije Vodja, pa makar i domovina i ceo svet propali.

Poslednji je cas da jasno kazemo da nam je potrebna autonomija univerziteta i jedna sveobuhvatna i temeljna reforma visokog obrazovanja, koja bi uzela u obzir iskustvo razvijenijih zemalja; ozivela ovu nasu mrtvu univerzitetsku atmosferu i pretvorila nase studente od apaticnih i pasivnih slusalaca u aktivne subjekte nastavnog procesa, a nastavnike obavezala na mnogo kreativniji odnos prema nastavi.

Da bismo dosli do novog univerziteta moramo ga stvarati i traziti, pristupiti definisanju njegovog profila i stvaranju programa reformi koje bi do njega dovele. A danas moramo jasno reci da je zahtev nasih studenata za autonomiju i reformu univerziteta koji je u njihovom protestu istaknut, od neprocenjivog drustvenog znacaja i u potpunosti opravdan i da ce bez njegovog ispunjenja vrlo brzo biti unisteno i ono sto je od univerziteta jos ostalo.

(Izlaganje na skupu studenata i nastavnika Novosadskog univerziteta, 26. 12. 1996)