Na beogradskom Trgu Republike od 15 do 17 sati danima se na isti nacin iznenadjujem - oko mene na stotine pokradenih, a nasmejanih ljudi. Smeju se ocima, balonima, pistaljkama, zastavama, bedzevima. Smese se nadmocno i - pocupkuju. Od onih sa kojima razgovaram saznajem da svi imaju po jedan isti motiv zasto su tu - ne dozvoljavaju da ih iko potkrada. Osim ovog, svaki od njih ima po jos jedan svoj vlastiti motiv zasto dolazi -buducnost, imperfekt, zajednistvo, uspomene, vizije, nemastinu, pripadnistvo. Ili jednostavno zeli promene.

Sredinom januara studenti dele letke. Na jednom pise »Tog 17. novembra, posle nacionalne katastrofe - gubitka teritorija...«. Secam se prvog pisma pobunjenih studenata rektoru Velickovicu - »Nismo bili deca kada ste nas slali da ginemo u Vukovaru i BiH«. Pitam se sa kojim studentima se solidarisem. Koliko ima ljudi medju demonstrantima koji su u oktobru 1991. bacali cvece pred tenkove JNA koji su kretali u Slavoniju.

Pred sedistem Demokratske stranke, na poziv Vuka Draskovica, desetine hiljada ljudi minutom cutnje saucestvuje u smrti albanskog nastavnika Feriza Bljackorija, koji je od batina umro u policijskoj stanici na Kosovu. Ni ptica se ne cuje.

Pre i posle toga, onih dana kada je policija sprecavala demonstrante da krenu u protestnu setnju, demonstranti su izmedju ostalog skandirali miliciji - »Idite na Kosovo, idite na Kosovo«.

Tamara Kaliterna