Gordana Logar

Ako se izuzme prilicno nerazumljivo ili cak konfuzno ponasanje Moskve od trenutka narastanja i trajanja demokratskog pokreta u Srbiji, sa sigurnoscu se moze reci da je ovdasnja previranja relevantni svet prihvatio kao cinjenicu koja nikako nije prolaznog karaktera.

Uprkos tome, medjutim, sa medjunarodne scene ponavlja se cesto jedna fraza koja je u svetu demokratije normalna, ali ovde svakako nije: da ulica nije najbolje mesto, da je eksplozivna i da bi stvari »trebalo resavati dijalogom u okviru postojecih institucija«. Ovakvo stanoviste nije strano ni u odredjenim politickim, opozicionim krugovima u zemlji, koji nisu u prvom planu po posledicama izborne kradje.

Osnovno pitanje je, medjutim, u kojim institucijama? Dosad se svet mogao uveriti da to svakako nisu sudovi i da se o nezavisnom sudstvu ovde zaista ne moze govoriti. Uverili su se, takodje, manje-vise, da ni izborne komisije nisu lisene pritisaka, pa cak i ucena. Parlamentarizam je, takodje, davno odumro, ako ga je u pravom smislu ikad i bilo. Cak se ne bi moglo reci ni da je nekakav glavni odbor, neki Ce-Ka vladajuce stranke, u danasnjim uslovima bilo kakva institucija, narocito ne za pregovore.

Strajkovi prosvetnih radnika s kraja januara pokazali su, takodje, da ni od drzave priznati sindikat nije nikakva nezavisna institucija u kojoj se brane interesi zaposlenih. Uostalom, u svakoj skoli, direktor, postavljen direktno od nadleznog ministra, bas kao i svaki upravnik bolnice, jeste instrument vladajuce stranke koji radi u stilu »postupi po naredjenju«.

Treba li posebno, po ko zna koji put, uzimati za primer Univerzitet, koji je lisen cak i one autonomije kakva je postojala 1968. godine kad policija nije imala pristup u dvorista fakulteta vec je »pobunjenike« morala da juri po ulicama i kucama?

Ovde ne postoji ni jedna jedina institucija za dijalog i pregovaranje, cak ni s pravnog stanovista, grubo govoreci. Dok je ovdasnja demokratski orijentisana javnost ustajala protiv rata, dok su manjinske opozicione stranke gubile svaku bitku u parlamentima poslednjih godina, vlast je stvorila citavu mrezu sopstvenih zavisnih institucija koje su samo u sluzbi ocuvanja postojeceg. Pojedinacni primeri iskakanja iz ovih okvira, u poslednje vreme otkad je pokret otpora takvom drzavnom ustrojstvu otpoceo, mogu da znace ohrabrenje, ali i ne moraju. Sve zavisi od ishoda onoga sto je otpocelo posle 17. novembra u Srbiji. Neko od njih moze i da se pokaje, drugi da bude spreman da plati cenu sopstvene savesti kao sto su je poslednjih devet godina placali mnogi.

Zbog toga, svaki poziv na dijalog u okviru institucija sistema ovde postaje smesan i istovremeno i opasan, sto je, ocigledno, nekima u svetu sada jasno, ali ne bi se moglo tvrditi i da takvo stanoviste preovladjuje.

Na ulici se zato danas stvaraju nove institucije, novi forumi, sve vise priznaju sindikati koji ne zastupaju drzavu i ako to, opsteuzev ne mora da bude ni dobro ni velika sreca, ostaje cinjenica da se drugacije nije moglo. Da jeste - zar ne bi vec u prvoj nedelji posle 17. novembra u najmanju ruku proradile opstine sastavljene od izabranih opozicionih politicara koji bi usli u dijalog sa onima drugima kakav je obicaj u drugom svetu?

Ovde i danas ne postoje institucije sistema u kojima je dijalog moguc.