Tik uz kordon »specijalaca« pred palatom »Albanijom« na cici zimi januarske veceri, u nepreglednoj masi, cupka jedna grupica, sredovecni muskarac, devojcica i decak. Povremeno strpkaju veknu friskog hleba i u slast naprosto gutaju. Potom zvizde, ko u pistaljku ko u prste, i nadmecu se ko ce jace. Prekidaju smehom, s radoscu u ocima vesele se jedno drugom.

Pa opet strpkaju i u slast zvacu »klot« hleb, kao najvecu poslasticu. I, tako, red zvizdanja, red strpkanja, cupkanja i poskakivanja, s pogledima preko kordona, hladnijeg od zime, i ka zagrejanoj masi. S okolinom prozbore tek poneku rec. Ispostavlja se da se vec danima, bas na tom mestu, sastaju otac, nakon posla, kcer i sin, da »nesto prezalogaje« i ucestvuju u »ovome, sto se ne sme propustiti«, a potom odlaze u svoje selo, kraj Smedereva.

Neki neobican ali impresivan spoj hleba i slobode.

Danica Poucki