Broj 157

1. - 15. februar 1997.

Dogadjanja
Car je bolestan

Kada vladar boluje, boluje i nacija

Sve u vezi sa stanjem zdravlja ruskog predsednika Jeljcina je u znaku neke monarhisticke retorike. To je cudno jer i prema ozbiljnim ispitivanjima u danasnjoj Rusiji svega nekih pet procenata ljudi veruje u restauraciju monarhije koja je - reklo bi se kao i drugde - zaista potrosila svoje istorijsko vreme. U stampi, medjutim, i u ruskoj i na Zapadu, govori se o »caru Borisu« o teskoj »borbi za kremaljsko nasledje«, i sve se cesce prizivaju seni velikih pokojnika, Jeljcinovih prethodnika; skoro je prvi put objavljena fotografija Lenjinova na kojoj istorijski vodja boljsevizma deluje kao avet - objavljena je negde i kod nas - i to dve godine pre smrti. Potom su umirali i drugi - Andropov, Cernjenko koga su bukvalno donosili u Prezidijum, pa Breznjev, i to jedan za drugim. Secam se kako mi je jedan uman Rus kazao tada: »Kod nas ce smrt uspostaviti jednogodisnji mandat«. Kada vladar boluje, boluje i nacija; imali su i Francuzi nevolje sa bolescu Pompidua pa i Miterana, no poredjenje sa njima ne govori mnogo - to je sada senzacija, ali republikanske institucije su bile zdrave i sve je normalno funkcionisalo u vreme bolesti prvog coveka. A Francuzi pak imaju - do te mere oni do toga drze - poseban izraz u jeziku za bolesnog vladara - Valétudinaire suprême. Nije, dakle, bolest drzavnika privatna stvar, a u totalitarnim sistemima, pak, vladar i drugima i samom sebi oduzima pravo na normalnu ljudsku smrt.

»Pitanje nasledja«

Boris Jeljcin je mnogo ucinio za mladu rusku demokratiju, ali od septembra prosle godine do danas sa njegovim zdravljem nije u redu, i da nevolja bude veca, niti se o tome nesto vise zna niti je jasno kako je - u Ustavu i po zakonima - reseno famozno pitanje nasledja. U ogromnoj zemlji to nije nikako jednostavno, a da u Rusiji vladaju »mafija i nomenklatura« to je jasno iz svih novina. Umirujuca saopstenja o stanju zdravlja - Lebed kaze da se ne moze govoriti nikako o zdravlju »vec o bolesti« - demantuju se brzo, a list kakav je Izvestija, ozbiljan i na profesionalnoj visini, upozorava da ta »bolest nije nimalo jednostavna«. Dakle, osim srca predsednik ima problema i druge vrste. Doktor Sergej Mironov, koji stoji na celu ekipe koja brine o velikom bolesniku, nije mnogo jasan ni sam - on objavljuje kako je predsednik nakon operacije »dobro raspolozen«, kako je operacija bila »veoma skupa, nekih trideset i pet hiljada dolara« a svoj posao vidi kao partijski zadatak da »povrati radnu sposobnost predsedniku«. S tim se muci i sam predsednik Jeljcin - on se i pre same operacije obratio narodu, kazao je »nemam namere da se dugo izlezavam u bolnici«, ali mnogo toga nije nikako jasno. Jeljcin je pored toga pribegao i ukazu - to je tipicno ruska parajuridicka forma upravljanja jer ne postoje sigurno formirane institucije - ali ni taj po mnogo cemu srednjovekovni, feudalni nacin vladanja nije resio sve oko cega se mnogo nagadja - ukazom od 7. novembra vlast je privremeno preneta na predsednika vlade Viktora Cernomirdina, ali cim se povratio iz narkoze predsednik je potpisao novi ukaz kojim se vlast vraca »pocev od 6.00 casova i to odmah po potpisivanju istog«.

»Otpisivanje« vladara

Bolest dugo traje. Povremeno je predsednik prkosio nedacama - pokazivala je televizija »osam divljih pataka« koje je odstrelio, videli su ga gradjani kako seta, ali jos cesce u fotelji u bolnici. Za to vreme se situacija u toj velikoj zemlji komplikuje. Cecenija je daleko od mira, NATO se priblizava granicama ne pitajuci za saglasnost Rusije, a agilni general Lebed, koji ima vise od cetrdeset procenata u birackom telu, najavljuje se kao buduci vladar, sto mu i najozbiljniji komentatori ne osporavaju. Rusiju muci i problem regionalizacije kakav u njenoj istoriji nije mnogo poznat. »Rusija moze da dozivi sudbinu Sovjetskog Saveza ako centar ne bude podelio vlast sa regionima« - pisu dobri analiticari kojima se moze verovati. S tom kartom, ali na svoj nacin, barata i Lebed, a on ima sve snazniju podrsku. »Ja sam za Lebeda« otvoreno je nedavno u uticajnom Corriere della Sera izjavio sam Gorbacov. Ni u Dumi - koja je istina »drzavna Duma« i ne vrsi trajniji uticaj na predsednika i strukture vlasti - velikom bolesniku ne cvetaju - kao u licnom zivotu - ruze; poslanici traze izbore, smenjivanje predsednika, u raspravi ima i neukusnih aluzija na to da i sam veliki bolesnik ne vodi racuna o zdravlju svojem pa i nacije - navodno, kazu, ne mrsti se na »mucenicu«, kako Rusi tepaju popularnom napitku zvanom votka. Nije samo list Sevodnja pun toga, ima obilje listova u kojima udruzeni nacional-patrioti bacaju drvlje i kamenje na bolesnog predsednika i mnogo za njega ne mare - njima je stalo do famoznog politickog nasledja. A o »stanju zdravlja« se i dalje mnogo ne zna, sto u zemlji koja polaze prirodno pravo na partnerstvo sa svetom nije nimalo jednostavno.

Jeljcin vuce vazne poteze. Ponudio je da 7. novembar, dan Oktobarskog prevrata, bude dan pomirenja - nakon decenija »utopije na vlasti« - ali to je, kaze jedan komentator, »samo Rusija kao volja i predstava« i ta sopenhauerovski intonirana sintagma zaista malo veze ima sa surovom stvarnoscu. Ako, rekosmo, poredjenje sa Francuzima ne stoji ono je sigurno na mestu sa drugim zemljama, pa i sa nama - a bolesni su i ceski predsednik i predsednik susedne nam Hrvatske, recimo - gde se o stanju zdravlja vladara takodje nista ne zna, a moralo bi se znati. Mi imamo i razlog vise za to. Naime, frustracije oko Titove bolesti su donele ono sto su donele, nista nismo znali, pa kada je vladar umro ubrzo je umrla i drzava, i to u agoniji koja bukvalno do danas traje. O sadasnjem predsedniku Srbije - on je akter na Balkanu - povremeno samo cujemo »ima secer« ali sva je prilika da to njegovi saradnici namerno smisljaju kako bi izazvali neko saosecanje za coveka koji konstantno vodi jednu katastrofalno pogresnu politiku. Zdravlje mu je, barem fizicko, u redu i hvala Bogu da je tako, ali nacija ozbiljno boluje pa bi bilo sasvim normalno da se bilten redovno objavljuje, kako se to cini u mnogim demokratskim zemljama na Zapadu. Utoliko pre, jer se cudne kombinacije vec vrte u novinama - ko ce sebi, nakon jedne, dodeliti drugu funkciju. I na dvoru u Otomanskoj carevini svemocni sultan bio je duzan - po specijalnoj dvorskoj uredbi - da se najmanje dva puta dnevno pokazuje svojim dvoranima i narodu, kako bi se znalo kako izgleda i u kakvom je zdravstvenom stanju. Predsednik Jeljcin se u tom smislu trudi, cesto se pojavljuje, ali kod nas ni tog obicaja nema. Bolest i smrt bi i trebalo da budu u domenu ljudske privatnosti - ali na javnim funkcijama se oni koji ih prihvataju jednog dela tog ljudskog prava moraju odreci.

Ono sto vazi za Jeljcina, sto su postovali sultani, moralo bi vaziti i kod nas. Posebno sada kada zemlja prezivljava blago receno krizu.

Mirko Djordjevic

1) Nije, dakle, bolest drzavnika privatna stvar, a u totalitarnim sistemima, pak, vladar i drugima i samom sebi oduzima pravo na normalnu ljudsku smrt

2) Frustracije oko Titove bolesti su donele ono sto su donele, nista nismo znali, pa kada je vladar umro ubrzo je umrla i drzava, i to u agoniji koja bukvalno do danas traje

3) I na dvoru u Otomanskoj carevini svemocni sultan bio je duzan - po specijalnoj dvorskoj uredbi - da se najmanje dva puta dnevno pokazuje svojim dvoranima i narodu, kako bi se znalo kako izgleda i u kakvom je zdravstvenom stanju

Broj 157.
1. - 15. februar 1997.

© 1997. Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar