U poslednjem broju Knjizevnih novina nudi g. Ljubomir Tadic svoje beleske »pisane na Bozic«, o pobuni naroda protiv kradje na izborima koju je pocinio rezim S. Milosevica; raduje se g. Tadic tome i Bogu hvala, jednom je i o tim stvarima progovorio, ali je duh pobune tako snazan da mu je »i demokratija tesan okvir«, sto nece biti da je mnogo jasno. Nisu srpski intelektualci krivi zbog stanja u kojem smo, kaze, ali bice da nije citao izjave brojnih spisatelja tokom godina za nama, a mozda i neke sopstvene izjave. Posebno je gnevan na Republiku u kojoj, veli, g. M. Stanisavljevic ruzi Srbiju, ne opazajuci da upravo pomenuti Stanisavljevic svojom britkom satirom pokazuje da postoji i jedna druga i normalna Srbija. Kaze g. Tadic da ni Karadzic ni Mladic nisu ono sto i sami kazu da jesu i sto su delom posvedocili, ali svak je slobodan i moze govoriti kako hoce pa i uvazeni g. Tadic ima pravo da govori kako govori, i da u duhu rezimskih slogana optuzuje Zapad i medjunarodnu zajednicu.

Cudjenje izaziva nesto drugo. Razgnevio se g. Tadic sto je neko kazao da je »Hitler postavio generala Nedica za predsednika vlade« u Srbiji. I to s nesrecnim armijskim generalom Milanom Dj. Nedicem vec decenijama izaziva frustracije kakve u normalnim prilikama ne bi bile moguce, i nikom se zivom normalna ljudska rec reci ne moze - on je po skoro opstem uverenju »stitio srpski narod« (kao da Hitler i Pavelic nisu branili svoj narod), on je paradigma srpske politike i kao poslednji mudrac pao je kao zrtva. Niko ziv nece da saslusa normalnu rec. Ubili su komunisti na kukavicki nacin generala, bez suda i sudjenja, ali i svoje su clanove CK i Politbiroa komunisti bez suda i zakona ubijali i to na isto tako svirep nacin kakav je bio i ono Nedicevo nikada razjasnjeno »samoubistvo« ko zna sa kojeg sprata kojega zdanja. Ljudsku sudbinu treba zaliti, i general je imao pravo na sudjenje, ali i da je u rasporedu snaga ostala Kraljevina Jugoslavija, Nedic bi bio sudjen po njenim zakonima i - kao i marsal Peten - strogo osudjen - u ratu je bio na strani okupatora, izjavio je u Davosu punu odanost Hitleru, valjano se potrudio oko likvidacije Jevreja, za sta je dobio priznanja sa najvisega mesta u Rajhu. I umesto pune istine o licnosti i delu generala Nedica, i iskrenog ljudskog saosecanja za licnu dramu, njegovo se delo velica, on se uzima kao trajni obrazac srpske politike. I niko nece da cuje za normalnu raspravu - godinama vec.

Cudna vremena i cudni obicaji - i akademici zale za delom generala i kvislinga; njega nam preporucuje i g. Tadic. U ovim vremenima kada i Srbija trazi svoju dusu. Istoriju necemo vratiti, ali i senima generala Nedica ozbiljni ljudi duguju istinu.

Jona